Jelena Georgijevna Ponomarjova – „Republika Kosovo“ – prekretnica savremene istorije

Fotografije Aleksandar Šćerbak

„Državu“ koja postoji samo na papiru, državu bez suvereniteta, Kosovo, stvorile su spoljne sile zvanično – Amerika i zemlje EU, a nezvanično „gospodari istorije“, kako je Bendžamin Dizraeli nazvao nekoliko desetina kraljevsko-aristokratskih porodica, kao i porodica koje zauzimaju važno mesto u finansijskom svetu; te porodice, umnogome međusobno povezane rođačkim vezama, kontrolišu najvažnije globalne finansijske tokove i medije zarad sopstvenih strateških interesa (geopolitika, energetika, finansije)

Protekle nedelje u Beogradu je boravila Jelena Georgijevna Ponomarjova, poznati istoričar, sociolog i publicista, doktor političkih nauka, profesor Teorije međunarodnih odnosa na Moskovskom institutu za međunarodne odnose pri Ministarstvu spoljnih poslova Rusije. Jedan je od vodećih specijalista u oblasti novije istorije Balkana. Autor je nekoliko udžbenika, više od stotinu naučnih publikacija u domaćim i stranim izdanjima, kao i šest monografija: Politički razvoj postjugoslovenskog prostora (Unutrašnji i spoljni faktori), Nove države na Balkanu, Nestabilne oblasti; Balkan – Centralna Azija, Projekat Kosovo mafija, NATO i visoka politika. Ponomarjova je ovom prilikom srpskoj publici (u Velikoj sali Privredne komore Srbije) predstavila svoju knjigu Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici („Evrobook“, Beograd), a održala je i dva predavanja – na Institutu za evropske studije i na Fakultetu političkih nauka.

[restrict]

U knjizi Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici naša sagovornica, između ostalog, „daje sumaran pregled poznatih i manje poznatih pojedinosti iz poduhvata zapadnjačkog otimanja Kosova i Metohije od Srbije“, otkrivajući suštinu nastanka ,,samoproklamovane države Kosovo“: „U pozadini složenih i u više navrata vođenih svetskih političkih borbi (sirijska i iranska kriza, pokušaj ’cvetne revolucije’ u Ukrajini, opšta destabilizacija evroazijskog prostora, kao i pokušaj da se ometu ruske integracione inicijative, energetski monetarni ratovi, a reč je pre svega o potrebi Evropske unije da revidira Sporazum o izgradnji ’Južnog toka’ i prelasku nekih zemalja na juan u proračunima vezanim za resurse), na prvi pogled bi se reklo da prilike u nekada autonomnoj pokrajini Srbije – Kosovu i Metohiji ne zaslužuju stalnu pažnju. Ali to je samo prvi utisak. Pojavu Republike Kosovo na političkoj karti sveta treba posmatrati kao rezultat borbe za vlast, uticaj, resurse koju vode nadnacionalne i međunarodne institucije, skrivene ’sive’ strukture i mafijaški klanovi. Živimo u epohi grandiozne raspodele sveta, globalne pljačke, koja bi bila nemoguća bez raspada, drobljenja nekada jedinstvenih političkih struktura. U svetskim, tačnije zapadnim medijima, proces raspada Sovjetskog Saveza i socijalističke Jugoslavije prikazuje se kao nacionalno samoopredeljenje naroda. Zapravo, u strateški značajnim regionima Zemljine kugle stvaraju se – tačnije, kloniraju se – države razbojnici, koje rešavaju čitav niz konkretnih zadataka svetske buržoazije. U Evropi je ta razbojnička uloga data ’samoproglašenoj državi Kosovo’.“

Kako je Balkan postao sfera vašeg interesovanja? Kada ste zapravo počeli da istražujete ove prostore?

Bavim se Balkanom još od osamdesetih, od vremena studija. Kada je počeo raspad Jugoslavije, moja prva disertacija bila je posvećena tome. Predmet moje druge doktorske disertacije bile su nove države nastale na teritoriji bivše Jugoslavije. Među njima pojavila se i razbojnička država ,,Kosovo“. Važan aspekt problema Kosova je što ono nije samo regionalni već i svetski problem. Kosovo u ovom obliku nije moglo da se uspostavi bez učešća stranih sila. Te sile imaju konkretne interese, finansijske, ekonomske, geopolitičke. Osim toga, na Kosovu su isprobane tehnologije koje mogu biti upotrebljene u drugim regijama. Ulogu koju radikalni kriminal ima u ukrajinskoj krizi ima i na Kosovu. Dešavanja na Bliskom istoku na planu terorističkih napada takođe imaju veze sa događajima na Kosovu. Reklo bi se da je od 1998, 1999. prošlo mnogo vremena, međutim, kosovski problem je i dalje aktuelan. Ono što se nekada dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije, dešava se u različitim delovima sveta. Zanimljivo je pozabaviti se pitanjem zašto međunarodni sukobi danas dobijaju tako sirove oblike. Zbog čega je sukob Srba i Albanaca dobio oblik genocida? I pitanje kome to odgovara treba da nas natera da se zamislimo nad tim problemom.

Budući da ste boravili na Kosovu i Metohiji i videli samoproklamovanu „državu Kosovo“ iznutra, šta su po vašem mišljenju razlozi za stvaranje ovakve formacije na Balkanu?

Stvaranje „Republike Kosovo“ je vrlo važna prekretnica savremene istorije. Za početak, u Evropi je nikla prva radikalna muslimanska vladavina: više od 90 procenata kosovskih Albanaca ispoveda islam, a tamošnje verske vođe imaju vrlo tesne kontakte, ne toliko sa islamskim zemljama, koliko sa radikalnim muslimanskim grupama. Drugo, „Republika Kosovo“ nastala je kao rezultat agresije Amerike/NATO-a protiv suverene države, pod maskom „humanitarne pomoći“. Vojnopolitička operacija Amerike/NATO-a protiv Savezne Republike Jugoslavije (24. mart – 10. jun 1999) i pre svega Srbije, prva je direktna, otvorena agresija protiv evropske države od završetka Drugog svetskog rata. Upravo ta agresija je odredila „trijumfalnu povorku“ natovske sile po svetu: Avganistan, Irak, Libija, na redu su Sirija i Iran, a možda i Severna Koreja. Treće, „državu“ koja postoji samo na papiru, državu bez suvereniteta, Kosovo, stvorile su spoljne sile zvanično, Amerika i zemlje EU, a nezvanično „gospodari istorije“, kako je B. Dizraeli nazvao nekoliko desetina kraljevsko-aristokratskih porodica, kao i porodica koje zauzimaju važno mesto u finansijskom svetu; te porodice, umnogome međusobno povezane rođačkim vezama, kontrolišu najvažnije globalne finansijske tokove i medije zarad sopstvenih strateških interesa (geopolitika, energetika, finansije).

Šta je zajednički imenitelj svim, kako kažete, razbojničkim državama?

Glavna odlika razbojničke države je to što su predstavnici struktura koje treba da rade na jačanju zakona najdirektnije uključeni u kriminalnu sredinu. Na njihov račun idu silovanja, krađe, razbojništva, nasilje nad stanovništvom, ucene, masovna korupcija, čak i ubistva. Praktično, aparat sile ne samo da ne obezbeđuje red i mir u zemlji nego utiče i na povećanje zločina i provocira nerede. Nizak moral organa reda odraz je činjenice da se njihovi redovi popunjavaju izbeglicama i besposličarima.

Licemerje, dupli standardi, neprincipijelnost Haškog tribunala već godinama unazad vređaju srpsku državu i srpski narod. Ispostavilo se da je za zločine počinjene u ratovima devedesetih suđeno samo Srbima, dok su se ostali u svoju domovinu vraćali, i dočekivani, kao – heroji. Ovih dana doživeli smo još jedan šok – francuski sud oslobodio je ratnog zločinca Ramuša Haradinaja. Gde je tu pravda?

Međunarodni sud u Hagu osnovan je samo sa jednim ciljem, a to je osuđivanje jednog naroda – srpskog. Zato sve odluke suda treba posmatrati isključivo kroz tu prizmu. Bez obzira na zločine koje su izvršili kosovski Albanci, bosanski muslimani ili Hrvati, takozvano „zapadno pravosuđe“ će ih osloboditi, a Srbi će biti osuđeni, uprkos neosnovanim optužbama. Znamo da je Milošević oslobođen svih optužbi i to mnogo godina nakon njegovog ubistva. Ali to mnogi ne znaju, zapravo većina ljudi u svetu ne zna za tu oslobađajuću presudu. Znaju samo da je bio u zatvoru. Mislim da će u istorijskoj perspektivi zločin ipak biti kažnjen. Ako se to ne desi sada, desiće se svakako u budućnosti. Zato treba da se bavimo time, da govorimo o tome, da pišemo o tome. Ako zločinac nije kažnjen, to uopšte ne znači da on nije zločinac. Zbog toga srpski naučnici i srpski pravosudni organi treba da čuvaju sve dokaze o zločinima Haradinaja i ostalih albanskih zlikovaca. Pomenuto oslobađanje pokazuje da Zapad nije drug Srbiji. Na Zapadu Srbija nema prijatelje ni među analitičarima, ni među političarima, ni prema pravnicima. Oni mogu da govore lepo u Srbiji, ali samo da bi iskoristili resurse vaše zemlje za svoje ciljeve.

Velika Albanija, vidimo u poslednje vreme vrlo jasno, pretenduje kako na Makedoniju, tako i na jug Srbije. Namere više i nisu skrivene, provokacije su otvorene, a poseže se i za „legitimnim“ sredstvima u kojima se poziva na vladavinu prava, demokratiju…Kako tumačite poslednje događaje u Makedoniji i preti li nam na ovim prostorima neki novi balkanski rat?

To je veoma izražen problem i, koliko mi je poznato, sve je počelo od „Albanske lige“ i demografskog plana koji je doneo demografsku eksploziju Albanaca. Albanske porodice imaju tri do pet puta više dece nego srpske porodice. Sledeći važan geopolitički momenat je odluka da se objedine sve teritorije na kojima žive Albanci. Za sve te godine, od potpisivanja „Prizrenske lige“, Albanci nisu nijednog trenutka odustali od svoje strategije. Čekali su odgovarajući istorijski trenutak u kom će moći da realizuju svoje ideje. Sada su dobili saveznike na Zapadu i arapske monarhe koji podržavaju njihove težnje. Uz njihovu prećutnu saglasnost, ali i konkretnu podršku, počinju da se šire kao rak. Koriste i savremene metode, uticaj na svest naroda, kao i referendume, izbore. Tim političkim sredstvima mogu da reše svoj problem tako što će na primer sprovesti referendum o federalizaciji Makedonije. To što Zapad nije dozvolio Srbima na Kosovu kad se postavilo pitanje podele na srpski i albanski deo, u Makedoniji će Albancima biti dozvoljeno. Tu se pre svega radi o pritiscima na Srbiju kao drugog glavnog pravoslavnog igrača na Balkanu, uz Rusiju. Mnogi eksperti u Rusiji govore o mogućnosti izbijanja novih balkanskih ratova, ali albanskom paktu se može suprotstaviti samo savez slovenskih naroda, čije jezgro treba da budu Srbi u savezu sa Makedoncima, možda i Grcima, jer i Grci su kao pravoslavni narod ugroženi. Velika Albanija je opasnost za Grčku. Kad dođe do pomeranja granica i naroda, možemo da vidimo sasvim novu političku kartu Balkana. Što se tiče bliske budućnosti, imam pesimistički stav o pitanju mira na Balkanu. Može doći do rata, koji bi imao hibridan karakter jer u njemu sukobljene strane ne bi bile vojske već gerilski pokreti i slične formacije. Optimista sam, međutim, što se tiče samog ishoda tog rata i verujem da bi u njemu Srbi pobedili.

Koliko smo blizu takvog saveza i koja je njegova perspektiva?

Panslovenski savezi se do sada nisu održali i ne vidim perspektivu nekog novog saveza. U politici se svi savezi pre svega zasnivaju na političkim i geopolitičkim interesima, a ne na duhovnom bratstvu i kulturnim vezama. To je veoma lepa „oblanda“, ali suština takvog saveza treba da budu strateški geopolitički interesi.

NATO je došao i u Crnu Goru. Kako vidite postojeću situaciju?

Da će NATO doći u Crnu Goru bilo je očigledno i očekivano. Pitala sam o tome još u vreme održavanja referenduma 2006, i već tada se znalo. Otcepljenje Crne Gore od Srbije je bio prvi korak ka rasturanju srpskog prostora, to jest u rasturanju treće Jugoslavije. To je bilo neophodno kako bi se ostvarili neki novi vojni i ekonomski savezi. Imajući u vidu odličan geografski položaj i malo stanovnika, to je idealan prostor za stvaranje nove NATO baze. I dok su zapadne zemlje radile na tome da se Crna Gora odvoji od Srbije, Rusija je bila inertna o tom pitanju, tako da ne treba da se čudimo što se sve ovo dogodilo. Izjave Rusije o neprihvatljivosti širenja NATO-a nisu dovoljne za rešavanje konkretnih političkih problema. Ostaje nada da će oni koji vode spoljnu politiku Rusije izvući iz ovoga neke zaključke i da će u vezi sa Srbijom postupiti drugačije.

Kao vidite ulogu Rusije o pitanju odnosa sa Srbijom, danas i u budućnosti?

Mislim da ne treba reagovati samo na konkretne izazove već treba razmišljati i o budućnosti. Sačuvati i pojačati uticaj Rusije moguće je uz primenu samo jednog kompleksa mera. Pre svega otvaranjem mreže ruskih škola u celoj zemlji. To može da radi sama država, a mogu i privatne kuće da stanu iza tog projekta. Tu je i korišćenje društvenih mreža, interneta, medija. Naravno, Rusija treba da podržava medije pozitivno orijentisane prema njoj i da poziva novinare na sva događanja i seminare bitne za njihovo usavršavanje. Trebalo bi da organizujemo razmenu studenata i besplatan odlazak studenata iz Srbije u Rusiju. Naravno, studentu iz Srbije je lakše da studira u Španiji ili Francuskoj. I na kraju i početku svega je jačanje ekonomskih veza i to ne samo između giganata već i malih, privatnih firmi, u sektoru poljoprivrede. Tu je i vojnotehnička saradnja, pomoć u modernizaciji srpske vojske. Treba raditi sa političkom elitom na svim nivoima, postojećom i onom što će sutra doći. Tek onda možemo da očekujemo svetliju budućnost pred nama.    

[/restrict]