I PARASTOS RAZLOG ZA MEDIJSKI LINČ

Piše Dragoslav Bokan

Crkveni parastos ocu i sinu: Dimitriju (+ 1945) i Vladimiru (+ 2017) Ljotiću u jednom novosadskom hramu bio je povod (još jednom) žestokom napadu na našu Crkvu, ovog puta na Eparhiju bačku i njeno sveštenstvo, kao i na čitavu SPC odreda. Da li su, nezapaženo za mnoge među nama, mediji ponovo počeli lov na hrišćane i pravu harangu protiv pravoslavnih Srba i njihove Crkve? … I da li smo mi uopšte normalni kada to dopuštamo, a ne reagujemo?

[restrict]

Retko kada se dešava da nešto apsolutno NELJUDSKO izbije iz nekoliko izvora simultano. I to u sasvim različitim medijima istovremeno, a sa jednakom mržnjom prema našoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. E, baš to se desilo ovih dana.
Formalni razlog za ovaj medijski linč je bio održavanje crkvenog parastosa u jednom novosadskom hramu ocu i sinu: Dimitriju (+ 1945) i Vladimiru (+ 2017) Ljotiću. A suština je u još jednom napadu na našu Crkvu, ovog puta na Eparhiju bačku i njeno sveštenstvo, kao i na čitavu SPC odreda.
Objavljeni naslovi glase: „Skandal u Novom Sadu“, „Služen parastos za fašistu Ljotića“, „Pomen Ljotiću, besramni čin SPC“, „Pomeni fašistima – nedopustivi“, „Pomen Ljotiću sramota za Srbiju“… a nosioci ovih neskriveno napadačkih poruka su skoro svi ovdašnji mediji (sajtovi, televizije i novine).
Inicijalni promotori čitave ove prenaduvane i bestidne priče su razbesnela rukovodstva nekoliko domaćih socijalističkih, prokomunističkih, levih, globalističkih, separatističkih… stranaka, kojima je zajednička crta laka spremnost za ničim izazvani otrovni napad na celokupnu našu Crkvu. A prenosioci i umnožitelji te afere su najrazličitiji mediji: od onih režimskih, preko „nacionalnih“, do liberalnih i ekstremno opozicionih glasila. Ukratko rečeno: ujedinila se crna, crvena i žuta internacionala u svom večnom napadu na Crkvu i hrišćanski pogled na svet. 
Tu sam Ljotić, njegov sin i ideologija koju su zastupali (svaki u svom vremenu) očigledno služe samo kao povod za još jedan u nizu ekstremističkih napada na našu Crkvu, ali i one ljudske i Božije zakone koji su neprikosnoveno trajali i poštovali se vekovima u Srbiji i svim srpskim zemljama.

TABU TEMA I SVETINJA Poštovanje prema mrtvima je uvek bila tabu tema i svetinja koja se nije dovodila u pitanje (poput prijema pacijenata u bolnicu i njihovo lečenje, bez obzira na to ko su) i samo su se komunisti neposredno posle Drugog svetskog rata usuđivali da ovako bestidno i bez trunke obzira prekrše taj nepisani zakon koji su čak i Turci poštovali (o Nemcima i drugim našim protivnicima i neprijateljima da i ne govorim). Jedino su komunisti i ustaše brisali sa lica zemlje sve srpsko i pravoslavno, bez trunke poštovanja i pijeteta prema mrtvima. A danas je, izgleda, opet došlo vreme ideološke mržnje i pravog terora prema svim neistomišljenicima.
Parastos krštenom pokojniku je nešto što pripada, kao pravo slobode veroispovesti, SVIM (u ovom slučaju PRAVOSLAVNIM) VERNICIMA BEZ RAZLIKE. Jer, to je „čin pominjanja upokojenih“, „molitva za pokojne“. I nešto takvo ne bi smelo da bude sporno ni na koji način.
To što je Dimitrije Ljotić bio jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, što je bio ministar pravde u kraljevskoj vladi i najveći protivnik svih korumpiranih državnih službenika njegove epohe, što je napisao programski tekst „Ni fašizam ni nacizam“ (u kome otvoreno i direktno kritikuje Hitlera, Musolinija i Staljina kao „pagane i neznabošce, bogoborce i hristoborce, OVAPLOĆENJE ANTIHRISTA I PUN IZRAZ SATANISTIČKE MISLI“), što je vodio antikomunistički pokret u kome su članovi bili neki od najviđenijih ljudi srpske kulture neposredno pre i posle rata (osmorica hilandarskih monaha, istoričar Crkve dr Đoko Slijepčević, teolog dr Dimitrije Najdanović, prvi direktor Balkanološkog instituta dr Ratko Parežanin, naš vizantolog i pesnik dr Mateja Matejić, jedan od najuvaženijih profesora Akademije Svetog Vladimira u Krestvudu kod Njujorka dr Veselin Kesić, uvaženi kolega svetski poznatih teologa Džona Majendorfa i Aleksandra Šmemana…), što je vladika Nikolaj Velimirović za njega napisao da je „političar sa krstom“, nazivajući ga jednim od najvećih i najmoralnijih srpskih lidera u istoriji – sve to za ovu priliku nije presudno, ni najvažnije za napad o kome je reč.
Pomeni za Ljotića i ljotićevce (koji su bili poznati kao bogomoljci, izrazito pravoslavni i crkveni ljudi, sa velikim brojem sveštenika i bogoslova u svom članstvu i među svojim simpatizerima) održavaju se oduvek i na najrazličitijim mestima srpske duhovne mape, počevši od Hilandara, gde su monasi iz redova ljotićevaca bili nosioci obnove našeg svetog manastira. Počevši od Mitrofana Mišulića, pisca nezaboravne „Svete Rusije“ (1988) – o kome niko drugi do Dobrica Ćosić piše jedno uistinu dirljivo, više nego nadahnuto posmrtno slovo („Moj preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac bio je čovek duboke vere u Boga i Srpstvo, čovek zadivljujuće radne energije i jedan od najznačajnijih pravoslavnih prosvetitelja, možda i najznačajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku“) – pa do shimonaha Jovana Radojičića, Agatona Jovanovića, Simeona Andrića, Justina Stekića…. manastir Hilandar su doslovno držali „ljotićevci“ iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ratne antikomunističke jedinice koja NIKADA nije digla ruku u nacistički pozdrav (obavezan za sve fašiste sveta tog i svih ranijih i kasnijih vremena), niti je ijedan njen pripadnik otišao na Istočni front sa drugim antikomunističkim (ali, za razliku od njih, fašističkim) jedinicama svih evropskih nacija – osim Srba.
Ali ne želim ovde da ispisujem zaista bezbrojne argumente za (i poneki protiv) ove davne ratničke i ideološke grupacije – a poznajem odlično i teoriju i istoriju „Zbora“ i svih njemu pripadajućih vojnih i političkih jedinica. To nije tema, bar ne ovom prilikom. Mnogo je aktuelnija, važnija i duhovno opasnija tema KORIŠĆENJA SVAKE PRILIKE DA SE NAPADNE NAŠA SVETA CRKVA, čak i sa ovako bezumnim argumentima – osude sveštenika što su održali parastos (crkvenu službu) mrtvim članovima porodice Ljotić?! I, još više – OSUDE ČITAVE NAŠE CRKVE ZBOG TOGA?!!!
Ni Stojadinovićeve pristalice „Konkordata“ uoči rata, ni mnogi među komunistima za vreme i posle ratnih dešavanja, nisu ovako bezočno i nepravedno napadali našu Crkvu. Podsetimo, saopštenje jedne od ovdašnjih partija, doslovno preneseno u skoro svim postojećim ovdašnjim medijskim glasilima, glasi: „… Osuđujemo nerazumni potez SPC koja je dala pomen ratnom zločincu… Smatramo da se Srpska pravoslavna crkva na ovaj način pridružila onima koji, ponižavanjem žrtava… žele da ponište… sve one koji su svoj život dali za otadžbinu.“ Dakle, ne sveštenik taj i taj u Vaznesenskoj crkvi u Novom Sadu već – ČITAVA SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA?!!! Tako se ovo saopštenje pretvorilo u zajedničku propagandnu mantru iz koje se izvukao derivat koji je, zatim, počeo da seče Crkvu i naše sveštenstvo na sve moguće načine, a bez ijednog stvarnog argumenta.
Nije Crkva kanonizovala ni odlikovala pomenutog oca i sina iz porodice Ljotić (Dimitrijev sin Vladimir je preminuo 8. marta 2017. godine, u 95. godini života, u izgnanstvu), pa da sada to bude razlog raspravljanja i polemike, već je samo jedan jedini sveštenik, odgovarajući na želju porodice, prijatelja i poštovalaca ove dvojice pravoslavnih Srba, obavio parastos u nekoj novosadskoj crkvi. I to je, brže-bolje, postao razlog za divljačke, histerične, ideološki motivisane, otvoreno antihrišćanske napade na čitavu našu Crkvu u celini?!!!
Da li su, nezapaženo za mnoge među nama, mediji ponovo počeli lov na hrišćane i pravu harangu protiv pravoslavnih Srba i njihove Crkve (kao u vreme početaka Titove diktature)?
Da li je ovo prilog novom dokazu duhovne i duševne bolesti fanatičnih srpskih bezbožnika i bogoboraca, sa sve nerazumnim obnavljanjem jedva završenog krvavog građanskog rata od pre sedam decenija?
I da li smo mi uopšte normalni kada to dopuštamo, a ne reagujemo?

[/restrict]