Andrea Lorenco Kapusela – Ukoričena slika predatorske elite Kosova

Kosovo je bilo poprište najskupljeg, najintenzivnijeg i najambicioznijeg eksperimenta izgradnje države ikada pokušanog, započetog juna 1999. i nastavljenog sve do danas, ističe naš sagovornik, pisac knjige Izgradnja države na Kosovu – Demokratija, korupcija i EU na Balkanu

Gost Beograda protekle nedelje bio je Andrea Lorenco Kapusela, autor knjige Izgradnja države na Kosovu – Demokratija, korupcija i EU na Balkanu, koju je nedavno objavio,,Službeni glasnik“. U ovom delu Kapusela nudi insajderski pogled na proces izgradnje demokratije na Kosovu, jer je kao rukovodilac ekonomskog odeljenja misije međunarodnog nadgledanja Kosova (2008–2011) imao pristup do tada nepoznatim izvorima i informacijama u pogledu uloga koje su odigrale EU i SAD u kosovskoj krizi. Ovo je stručna, argumentovana i studiozna analiza kako je Kosovo postalo deo mračne strane moderne istorije Balkana od 1999. naovamo. Snažna vojna, finansijska, politička i lobistička intervencija Zapada nije uspostavila demokratiju i poštovanje ljudskih prava već fragilne institucije koje građanima ne mogu da pruže sigurnost i bezbednost. Autor je ogolio procese u kojima predatorska elita na Kosovu, zahvaljujući švercu, korupciji i organizovanom kriminalu, drži u rukama građane kao taoce pred očima međunarodne zajednice (EU i UN). 

O ovom Kapuselovom delu objavljeno je više kritičkih tekstova u prestižnim svetskim glasilima, poput Ekonomista i Monda, u kojima je, između ostalog, konstatovano da će ova knjiga „predstavljati osnovno štivo za sve koji se tom krizom bave“, kao i da je „Kapusela proučio rezultate koje je postigao Euleks, a koji su prilično neadekvatni, s obzirom na to koliko su korupcija i organizovani kriminal rasprostranjeni na Kosovu“.

Naš sagovornik kaže da su ga dva motiva podstakla da napiše ovu knjigu – prvi što je boravio i radio na Kosovu, a drugi što je o Kosovu napisano vrlo malo knjiga, a većina njih, po njegovom mišljenju, predstavlja pogled iz ličnog ugla, lišen svih ozbiljnih teorijskih analiza.

„Kosovo čini interesantnim to što je 1998–1999. i 2007–2008. postalo tačka susreta nekoliko moćnih spoljašnjih sila, a to je dovelo do pražnjenja njihovih naboja. Kosovo je bilo pozornica prve vojne intervencije NATO-a 1999. godine. Deceniju kasnije postalo je prva teritorija koja se unilateralno otcepila od matične države u novijim vremenima, uz podršku glavnih zapadnih sila. Kosovo je takođe bilo poprište najskupljeg, najintenzivnijeg i najambicioznijeg eksperimenta izgradnje države ikada pokušanog, započetog juna 1999. i nastavljenog sve do danas“, ističe Kapusela u razgovoru za „Pečat“.

[restrict]

Rekli ste da je izgradnja države na Kosovu najambiciozniji projekat međunarodne zajednice. Kako biste objasnili nastanak takve ambicije?

Najpre, međunarodna zajednica je imala za cilj da pruži pomoć Kosovu jer je smatrala da je to potrebno. Drugo, pretpostavljalo se u startu da će taj projekat uspeti. Međutim, kada se ispostavilo da to ne ide, počelo je da se ćuti. I to ćutanje je nadvladalo.

Šta vam je bio osnovni motiv da otpočnete rad na knjizi, šta vas je potaklo na tu odluku?

Nadasve sam želeo da prikažem činjenice koliko je projekat izgradnje Kosova kao države bio ambiciozan. Jedno od ključnih pitanja na koje sam nastojao da odgovorim bilo je kakve je rezultate proizvela intervencija u koju je uloženo toliko novca. Politička investicija međunarodne zajednice bila je enormna, nikada i nigde u svetu takvih razmera, a pitanje svih pitanja je zašto su rezultati toliko u nesrazmeri sa uloženim.

Kako bi glasili odgovori na to pitanje?

Međunarodna zajednica se rukovodila pogrešnim teorijama u izgradnji države Kosovo. Politički podsticaji su bili da se stvari u državi Kosovo predstave kao dobre, dok u praksi nisu bile takve, naprotiv. Euleksova misija vladavine prava na Kosovu bila je triput veća od svake njihove misije. Data su joj sva ovlašćenja. Od kad je misija smanjena, svi indikatori beleže pad vladavine prava. U zemljama okruženja su bez obzira na to što je uloženo znatno manje sredstava rezultati bili mnogo bolji. Budući da sam bio u prilici da se svakodnevno suočavam sa činjenicama koje su ovo svedočile, zanimalo me je zašto je to tako.

Međunarodna zajednica je opravdanje za visok stepen korupcije pronalazila u kulturi naroda, odsustvu svesti o vladavini prava. Kakav je vaš stav o ovome?

Na ovaj rad me je naročito potakla upravo ta činjenica. Predstavnici međunarodne zajednice su svoj neuspeh pravdali pretpostavkom da je stvar u kulturi i da je korupcija u glavama tih ljudi i da oni zapravo ne mogu da shvate šta je vladavina prava. Nastojao sam da dokažem da je ova teorija pogrešna, i da su najveće žrtve sami građani. Na Kosovu danas imamo neodgovornu elitu, neorganizovan sistem. Strada većina ljudi koji nemaju posao, koji jedva preživljavaju. Tamo oko 75 posto mladih nije zaposleno, što je rekord. Smatram da je ovo objašnjenje pogrešno jer individua ima podsticaj da se bori protiv sistema. Građani nemaju mogućnost da se suprotstave sistemu u kojem caruje korupcija. Treba mnogo vremena da se izmeni sistem podsticaja koji neprekidno traje. Kulturalistička teorija mi se ne sviđa jer međunarodna zajednica smatra da i u Italiji postoji tolerancija korupcije i da su obični ljudi primorani da se kreću u tim okvirima.

Kako objašnjavate toliku nesrazmeru između rezultata u odnosu na uloženo?

Između ostalog, to je zato što se upravo međunarodna zajednica rukovodila kulturološkom teorijom, i što su politički podsticaji značili i da se situacija u državi koju su gradili prikaže kao dobra, zadovoljavajuća. Međunarodna zajednica bi trebalo da se suoči sa svojom odgovornošću o pitanju političke investicije na Kosovu. U najmanju ruku, to duguje i svojim građanima, ali i narodu Srbije. U mojoj knjizi nema objašnjenja političkih prilika i događaja, već je u prvom planu podsticaj međunarodne zajednice da prikaže stvari boljim, što je činila kako bi opravdala svoju intervenciju na Kosovu. Rukovodeći se slepo pogrešnim teorijama, pripadnici međunarodne zajednice na Kosovu nisu snosili nikakvu odgovornost. Tim pre što njihovi pretpostavljeni u Beču, Berlinu, Rimu, Londonu, Parizu to nisu ni tražili. Ovi su stoga radili ono što im je najlakše – pisali su zakone. A dobro znamo da oni nisu bili primereni i primenljivi u državi koju su stvarali.

Zašto je Euleks radio tako loše?

Pitanje koje je ostalo bez odgovora, iako važno, može unekoliko da razjasni ponašanje EU u sferama pod njenom kontrolom. Pre svega, zašto je dozvolila Euleksu da radi tako dosledno loše? Ovo pitanje je značajnije od onog koje se tiče interesa ili briga koje EU ima u vezi sa Kosovom. Balkan je region gde se spoljna politika Unije najviše ispoljavala otkad je stvorena i gde je njen uticaj najveći. Njena zajednička bezbednosna i odbrambena politika –ZBOP, deo njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike ZSBP, rođena je povodom kosovske krize, delimično zbog nje; a Euleks, ,,perjanica“ ZBOP-a, imao je više službenika od 11 drugih misija zajedno. Zato je spoljna politika EU u suštini uglavnom politika prema Balkanu. ,Kakvu kredibilnost bi ona imala da se bavi krizama na Bliskom istoku, u Africi, ili Aziji, ako nije sposobna da reši probleme u vlastitom dvorištu? pita se publikacija Instituta za strateške studije Unije. Prošle decenije politika prema Balkanu svodila se uglavnom na politiku prema Kosovu, koja od 2008. koincidira sa Euleksom i naporima da se obezbedi sporazum o Severnom Kosovu. Osim toga, Euleks je važan poduhvat i kada se posmatra u odnosu na finansijske resurse koji su uloženi u njega. Prema našoj proceni, ukupna cena za EU i njene države članice nedavno je premašila milijardu evra.

U knjizi iznosite brojne dokaze korupcije i bezakonja na Kosovu. Nažalost, tolerancija korupcije je tu u izvesnom smislu konstanta. Zašto?

Uverenje da je kosovska elita korumpirana, ali da će pre ili kasnije postati državnička, po mom mišljenju logički je nekonzistentno. Razlog je, jednostavno, u tome što su korupcija i nezakonitost suviše široko rasprostranjeni i što u njima učestvuje previše ljudi. Ne bi bilo previše nerealno kada bi se rukovodili pretpostavkom da u korupciji i organizovanom kriminalu učestvuje od 20.000 do 80.000 ljudi ili jedan do pet posto stanovništva (od ključnih ličnosti organizovanog kriminala koje se često pominju u knjizi a u koje spadaju političari i poslovni ljudi, pa sve do nižih državnih službenika, vlasnika radnji ili čuvara u magacinima za narkotike i oružje). Može se sa sigurnošću pretpostaviti da bi većina njih, ukoliko bi se na ovaj segment stanovništva rigorozno primenio zakon, dobila stroge zatvorske kazne i da bi protiv njih bili podignuti mnogobrojni zahtevi za odštetu, jer današnji sistem upravljanja postoji od 1999. a korupcija i organizovani kriminal su profesionalni, ozbiljni zločini: oni koji se njima bave ne čine to samo jednom već više puta.

Pitanje vladavine prava jedno je od značajnijih u vašoj knjizi. Kako ste pristupili ovoj temi?

U takvim okolnostima uspostavljanje vladavine prava je nemoguće, to jest ako politička i ekonomska moć elite ostane praktično nezauzdana. Model Karle Hof i Džozefa Štiglica, koji se zasniva na uglavnom sličnim pretpostavkama, pomaže da se razume zašto. Ukratko, ustanovljavanje vladavine prava implicira visoke rizike za bogatstvo i ličnu slobodu kosovske elite i njenih izvršilaca, klijenata i poslovnih partnera. Samo širokom amnestijom, formalnom ili neformalnom, ovi rizici bi se izbegli, osim ako amnestija nije deo sporazuma o predavanju vlasti koju nameću snage s dovoljno moći da zauzdaju moć elite. Svaka predaja vlasti bila bi površna i elita bi prihvatila amnestiju samo da bi osigurala već stečene dobitke i nastavila sa predatorskom praksom, jer zašto bi elita prestala s tom praksom ukoliko na to nije primorana.         

[/restrict]