VELIKA ALBANIJA, ISTORIJA ILI STVARNOST

Razgovarala Nataša Jovanović

Novija istorijska istraživanja osvetljavaju pravu pozadinu ideje Velike Albanije time što njene tvorce ne pronalaze u Tirani već u Beču i neizbežnom Londonu. Ideja za koju se mislilo da je svoje poslednje plodove dala za vreme nacističke okupacije Jugoslavije ponovo je postala stvarnost i to u okviru procesa regionalne saradnje i integracije tzv. Zapadnog Balkana u EU. Sve je počelo sa Prizrenskom ligom i zahtevima za autonomiju u okviru Osmanskog carstva da bi se došlo do nezavisne Albanije pod pokroviteljstvom Zapada. Velika Albanija je postala preteća stvarnost u Skoplju, Prištini i Ulcinju, a putevi joj se utiru dalje na istok ka drevnom carigradskom drumu. O tome kako je i gde osmišljena ideja o Velikoj Albaniji, kakav je bio odnos velikih sila prema ovom pitanju, da li bi danas, pretvaranjem Makedonije iz unitarne države u dvočlanu makedonsko-albansku federaciju, zamišljena Velika Albanija, posle nasilno otetog Kosova i Metohije, dobila i zapadnu Makedoniju i dobar deo severne teritorije ove zemlje, te koja je uloga u zapadnobalkanskoj carini namenjena velikoalbanskom faktoru razgovaramo sa istoričarima Ljubodragom Dimićem, Milošem Kovićem, Zoranom Čvorovićem i Aleksandrom Rakovićem.

Dr Ljubodrag Dimić

GRANICE ALBANIJE ISRCTALE SU VELIKE SILE

Podjednako kao Beč i Rim i London se pribojavao da preko Srbije na Jadranu ne „zacari“ ruski uticaj

Albanski političari su od Berlinskog kongresa pa nadalje, u vidu memoranduma, kontinuirano podsećali evropske prestonice na svoje želje. Tako se o „albanskom pitanju“ može govoriti kao o „memorandumskom pitanju“. Iza svega je bila upornost, angažovanje lobista (društvo „Vatra“ lobira iz Bostona za „albansku stvar“ gotovo 140 godina), ubeđivanje, a kasnije i podmićivanje političara, pripremanje javnosti… Deo tog „uticaja“ vidan je i u istoriografskom prikazu albanske „istine“ o prošlosti, kaže u razgovoru za „Pečat“, akademik, istoričar, prof. dr Ljubodrag Dimić.

Kada je i gde osmišljena ideja o Velikoj Albaniji?

U predvečerje održavanja Berlinskog kongresa na dnevnom redu evropske politike bila su mnoga pitanja. Neka su se ticala balkanskih naroda i etničkih grupa koji su egzistirali na tom delu evropskog kontinenta. Slabost Osmanlijskog carstva, toliko vidna tokom godina Velike istočne krize (1875–1878), podstakla je i turkofilski opredeljenu albansku političku i intelektualnu elitu u Carigradu da intenzivnije počne da razmišlja o budućnosti. Ti podsticaji, koje je nametao istorijski trenutak, opredelili su počev od 1877. godine članove Odbora albanskog književno-političkog kruga u Carigradu da osmisle projekat teritorijalno- administrativne autonomije prostora koji su oni smatrali albanskim. Program tada osmišljen saopšten je početkom marta 1878. na Skupštini u Prizrenu prilikom ustanovljenja „Lige za odbranu prava albanskog naroda“ (tzv. Prizrenska liga). Njegov kreator nije bio Albanac već Cincarin Paško Vasa. U tim događajima važnu ulogu imao je i Abdul-beg Frašeri. Program je predviđao formiranje tzv. „vilajetske Albanije“ („albanskog vilajeta“) u čijim bi okvirima bila četiri turska vilajeta – skadarski, bitoljski, janjinski i kosovski. Podrška za realizaciju te megalomanske ideje tražena je od početka u Carigradu, ali i u Beču, Londonu, Rimu…

[restrict]

Kakav je značaj Prizrenske lige u oblikovanju ideje o Velikoj Albaniji?

Prizrenska liga je iskazivala spremnost da brani integritet Osmanlijskog carstva, a samim tim i teritorija koje je to carstvo izgubilo u tek okončanim ratovima, a koje je albanska elita smatrala svojim. Inače, ta „ambicija“ za zaposedanjem prostora imala je svoju predistoriju u prethodnim vekovima kada je albanski činilac sistematičnim naseljavanjem i uobličavanjem ideje o Albancima kao zaštitnicima Osmanlijskog carstva iskoračio izvan teritorijalnog okvira koji je su markirali Skadar, Drač, Janjina, Prizren. Suštinski, „Liga za odbranu prava albanskog naroda“, od formiranja do prestanka postojanja 1881, delovala je kao instrument turske politike. Njen program, po svom karakteru izuzetno ambiciozan, svodio se na zahtev za teritorije na kojima je, u tom trenutku, albanska populacija činila oko 44 odsto ukupnog stanovništva. Drugim rečima, etnički argumenti bili su u raskoraku s teritorijalnim pretenzijama. Posledica te „ambicije“ za prostorom bila je represija nad srpskim i grčkim stanovništvom, nasilna islamizacija i albanizacija, prisilno iseljavanje… Anarhija u kojoj se živelo i moć albanskog begovata, koji je u prethodnom periodu stekao zvanja, ugled i moć u turskom državnom sistemu, iskazivala se u manjoj meri kao vlast, a u većoj kao bezvlašće. Tako je, zahvaljujući upotrebi terora, izvojevana albanska etnička premoć na prostoru četiri turska vilajeta. U pitanju je bila: južna Albanija sa Epirom i Janjinom; severna i srednja Albanija sa Skadrom, Tiranom i Elbasanom; Makedonija s Debrom, Skopljem, Gostivarom, Prilepom, Bitoljem i Ohridom; Kosovo sa gradovima Peć, Đakovica, Prizren, Mitrovica, Priština, Gnjilane, Preševo, Kumanovo, Novi Pazar i Sjenica. U tom „albanskom vilajetu“ administracija je trebalo da bude u rukama Albanaca, nastava na albanskom jeziku, regruti da služe vojni rok na teritoriji sa koje su, a prihodi od prikupljenih poreza da se troše za potrebe vilajeta. Prizrensku ligu je, takođe, odlikovao izraziti antislovenski i antihelenski karakter, spremnost da vodi verski rat protiv slovenskih i pravoslavnih naroda i da u njemu ima vodeću ulogu, težnja da dejstvuje kao poslednja odbrana evropske Turske. Liga je bila i pretnja i prepreka namerama balkanskih naroda da njihove države dele teritoriju balkanske Turske.

Kada su i na koji način ideje o „vilajetskoj Albaniji“ predstavljene Zapadu?

Politička opredeljenja koja su se zasnivala na odlukama Prizrenske lige iskazivao je i Skadarski memorandum, sačinjen kao „podsetnik“ za evropske diplomate o protežiranju „albanskog pitanja“ na Kongresu u Berlinu 1878. godine. U njemu je posebno naglašavano da „albanska država mora stajati pod zaštitom velikih sila“ i da je kao takva predodređena za ulogu svojevrsnog „predziđa“ protiv „slovenske invazije“. Albanski političari su smatrali da će te rusofobske i slovenofobske izjave prijati ušima evropskih političara, ali ih Berlinski kongres nije uvažio. Bizmark je smatrao da nema Albanaca, pa da tako nema ni potrebe da se na Kongresu raspravlja o albanskom pitanju i albanskoj državi. To što albansko pitanje nije „nametnuto“ Berlinskom kongresu nije značilo da mnoge od evropskih sila nisu sa Albancima izvodile sopstvene „kalkulacije“. U Rimu se počelo razmišljati o upotrebi Albanaca u suzbijanju preteranih zahteva Slovena i zaustavljanju prodora Habzburške monarhije na Balkanu. Beč je nastojao da među Albancima proširi rimokatoličke uticaje, preko njih obuzda južne Slovene, zaustavi prodor Rusije i Italije. U Petrogradu se verovalo da Albanska liga može biti instrument za potiskivanje Turske sa Balkana… Kada su albanske političke elite u pitanju, opsednutost odbranom naznačenih teritorija nije prestala 1878. nego se na realizaciji tog projekta počelo ozbiljno raditi. Pored diplomatije teror je bio osnovni instrument u realizaciji vizija Prizrenske lige. U godinama i decenijama koje su sledile, možemo reći do naših dana, ta „ambicija“ za nasilnim zaposedanjem prostora prerasla je u patološko neprijateljstvo prema balkanskim pravoslavnim i slovenskim narodima koje je imalo versko-etničku osnovu. Pratila ju je ubrzana promena etničke i verske strukture, nasilna islamizacija, naglašena albanizacija. Uz pomoć terora svake vrste ubrzano se išlo od „teritorijalne“ ka „etničkoj“ Albaniji.  Nastojanja Srbije da diplomatski, politički, prosvetno, vojnim četničkom akcijama bude prisutna nikada nisu dala željeni rezultat – efikasnu zaštitu Srba. Nastavilo se s intenzivnim iseljavanjem slovenskog stanovništva, doseljavanjem muhadžira, anarhijom u pograničnim zonama.

Kakvu je ulogu odigrala tzv. Pećka liga?

Istim programom teritorijalne Albanije istupila je i nova arbanaška liga formirana krajem januara 1899. u Peći (tzv. Pećka liga). Njene teritorijalne vizije obuhvatale su sandžake Skadar, Peć, Prištinu, Prizren, Skoplje, Bitolj i Debar. Teror koji su albanski prvaci sprovodili na naznačenoj teritoriji proizveo je masovno iseljavanje pravoslavnog stanovništva, haotično stanje u pograničnim zonama, zulume, nasilnu islamizaciju i albanizaciju. Prema nekim podacima do balkanskih ratova s tog prostora iselilo se oko 150.000 stanovnika, što je dodatno promenilo etničku sliku teritorije. U tim godinama je u zonama prema Srbiji formiran „živi bedem“ albanskih naseljenika (većinom muhadžira odbeglih iz Srbije i Crne Gore) koji je razdvojio srpsko i južnoslovensko stanovništvo na jugu od onog na severu, u Srbiji. Time je bio, za dugi niz godina, onemogućen politički i kulturni uticaj srpske države na buđenje nacionalne svesti svojih sunarodnika na područjima Turske u kojima je albansko stanovništvo postalo većinsko. Tek je vojni uspeh ostvaren u balkanskim ratovima obezbedio pokidane veze severa i juga. Jedan od osnovnih rezultata tog sukoba bilo je geostrateško „zatupljivanje“ albanskog klina koji je delio Srbiju od južnih delova Balkana.

Čini se da su albanski prvaci u predvečerje balkanskih ratova sudbinu svoga naroda ponovo vezali za odbranu i opstanak Osmanlijskog carstva na Balkanu. Da li ih je to još jednom direktno suprotstavilo balkanskim državama?

Pokušaji srpskih političara i vojnika (Pašić, Apis…) da sa albanskim begovima naprave dogovor o zajedničkim akcijama protiv Turske – nisu dali rezultate. Pobede balkanskih saveznika iz oktobra i novembra 1912. godine bile su za albansku elitu težak poraz. Razvoj događaja ih je primorao da, predvođeni Ismailom Kemalom, u konsultacijama sa austrougarskim i italijanskim političkim krugovima, rešavanje „albanskog pitanja“ traže izvan islamističkog kruga koji je simbolizovala Osmanlijska imperija. Sledeći sugestije Beča oni su 28. novembra 1912. proglasili nezavisnost Albanije. Važan kreditor nastanka albanske države, pored više nego zainteresovane Dvojne monarhije, bila je i Velika Britanija. Podjednako kao Beč i Rim i London se pribojavao da preko Srbije na Jadranu ne „zacari“ ruski uticaj. Koristeći takva raspoloženja u Evropi, albanski političari su januara 1913. od Edvarda Greja, predsedavajućeg Konferencije u Londonu na kojoj je razmatran mirovni ugovor balkanskih država i Turske, zahtevali da granice buduće Albanije „odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta“. Novoproklamovana „država“ u tom trenutku nije imala ni uspostavljenu vlast, ni naznačene teritorije, ali su albanski političari smatrali da njena teritorija treba da pođe od granica Kraljevine Crne Gore i obuhvati Peć, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Tetovo sa okolinom. Vezanost za Tursku važila je sve do 30. maja 1913. kada je na Londonskoj konferenciji proglašena međunarodno priznata albanska država. Granica Crne Gore i Srbije sa novoformiranom Albanijom bila je rezultat kompromisa austrougarskih, britanskih i ruskih diplomata. Drugim rečima, tu granicu, oko koje se Albanija tokom čitavog narednog veka sporila sa svojim susedima, nisu ispisivali ni Albanci ni vlasti Crne Gore i Srbije, već evropske sile.

Prvi svetski rat je bio novi preloman momenat u srpsko-albanskim odnosima. U kojoj meri su na „vatrene aspiracije Albanaca da se dočepaju Kosova“ i iscrtaju nove granice svoje države računali i neprijatelji Srbije 1914. godine?

U Beču je planiran ustanak Albanaca i „otvaranje“ drugog fronta prema Srbiji. U tu svrhu nisu žaljeni novci, organizovana je široka propagandna akcija, doturano oružje, davana obećanja u vidu podrške konceptu velike albanske države. Ulazak Turske u rat pojačao je versku komponentu u previranjima koja su zahvatila i Kosovo i Metohiju. Upad Hasana Prištine i njegovih 2.000 pristalica primorao je srpsku vladu da vojno interveniše. U toj akciju angažovano je čak 20.000 vojnika. Njen rezultat je bio zaposedanje Elbasana, Tirane, Drača, „pacifikacija“ tog dela Albanije i učvršćivanje pozicija Esad-paše Toptanija. S njim će, uz ostalo, tokom ratnih godina biti sklopljena dva tajna ugovora. Prvi (septembar 1914) imao je za cilj sprečavanje potpunog potčinjavanja Albanije Beču i zaokruživanja Srbije. Predviđao je izgradnju pruge do Drača, zajedničku odbranu, carine, nastup prema inostranom činiocu, podršku Esad-paši da postane gospodar Albanije. Drugi tajni sporazum, do koga je došlo posle srpske intervencije u Albaniji, predviđao je stvaranje realne unije između Srbije i Albanije, ispravku granice u korist Srbije, zaštitu cele teritorije Albanije od pretenzija sa strane…         

Dr Aleksandar Raković

UJEDINJENI U MRŽNJI 

Američka intervencionistička politika pronašla je u Albancima brutalno, nemilosrdno čedo, koje će, kad god je potrebno, koristiti protiv pravoslavnih Slovena

Kako se kod Albanaca stvarala svest o nacionalnom jedinstvu, budući da su jedni bili muslimani, drugi rimokatolici…?
Bugarska istoričarka Teodora Toleva u austrougarskoj diplomatskoj građi uočava kako su stratezi Beča i Budimpešte primetili da kohezioni faktor za albanske muslimane i rimokatolike, pored srodnog jezika, može biti i zajednička mržnja prema susednim Slovenima. Albanci u velikoj meri nastaju kao antinacija Srbima, a smatrano je da mogu biti veoma korisni i za sukob s Rusima ako do toga dođe na Balkanskom poluostrvu. Da bi se albanska nacija oblikovala, bilo je potrebno potkupljivanjem pridobiti muslimanske begove i rimokatoličke sveštenike, smisliti zavađenim plemenima zajedničku istoriju, sravniti jezik, ustanoviti pismo, fabrikovati kulturu i skrojiti političke stavove. Austrougarska je na tome intenzivno radila od devedesetih godina 19. veka sve do svog sloma 1918. godine. Za to je imala podršku Vatikana.
Kako objasniti činjenicu da su ideju stvaranja albanske nacije, kasnije i Velike Albanije, podržavali i Austrougraska, i fašistička Italija, nacistička Nemačka sve do SAD?
Albanci su odnegovani da budu remetilački faktor na Balkanskom poluostrvu koji bi se koristio kao klin između srpskih država Srbije i Crne Gore i koji bi Srbiji onemogućio izlazak na Jadransko more i Jonsko more. Zapadni planeri, iako ideološki suprotstavljeni, koristili su ih kad god je bilo potrebno protiv srpske i jugoslovenske državnosti. To se neće menjati ni u budućnosti jer je američka intervencionistička politika u našem vremenu u njima pronašla brutalno, nemilosrdno čedo, koje će kad god je potrebno, koristiti protiv Srba i Makedonaca, dakle pravoslavnih Slovena.
Koji je odgovor na tekuće albanske pretenzije prema srpskim teritorijama i kulturnoj baštini?
Odgovor na njihove pretnje, ali i na pretnje hrvatskih novoustaša, bošnjačkih islamista i crnogorskih separatista, može biti samo utvrđivanje nacionalnog cilja koji bi podrazumevao ujedinjenje Republike Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, ali i Republike Makedonije ako ona s nama ponovo bude želela da bude zajedno. Na tome treba raditi i svaki dan povlačiti neki potez u tom pravcu. Ne treba se obazirati na to šta kažu Evropska unija i NATO. Ako budemo radili na ujedinjenju, jednog dana ćemo to dosegnuti. Naši preci su to već učinili 1918. pa nema razloga da to ponovo ne učinimo mi ili naši potomci. Važno je da je ujediniteljska ideja živa i stalno prisutna.

Dr Zoran Čvorović

CARINSKA UNIJA KAO VELIKA ALBANIJA 

U novoj zapadnobalkanskoj carinskoj integraciji ključna uloga unutrašnjeg nadzornika nad Srbima, pre svega zbog podozrenja u njihovo neiskorenjivo rusofilstvo, dodeljena je velikoalbanskom faktoru

Da je formiranje Velike Albanije cilj zvanične politike u Tirani, pokazuje ne samo visoki stepen političke, bezbednosne i ekonomske integracije Albanije i tzv. Kosova, i koordinacija albanskih partija u Makedoniji od strane matice, koja je svoj izraz dobila kroz Tiransku platformu, već i osnivanje Asocijacije etničkih albanskih lokalnih samouprava sa teritorija Albanije, Makedonije, Crne Gore i Srbije (Priština i Preševo). Simbolično, ova asocijacija je osnovana u Tirani na 104. godišnjicu proglašenja nezavisnosti Albanije – kaže u razgovoru za „Pečat“ pravni istoričar dr Zoran Čvorović.
Da li je nova istorijska etapa u ostvarivanju ideje Velike Albanije otvorena 1999. godine, kada je NATO izvršio agresiju na SRJ da bi omogućio albanskim separatistima da Kosovo i Metohiju nasilno odvoje od Srbije?
Albanci su formiranje tzv. nezavisnog Kosova pod okriljem NATO-a shvatili kao prvi korak u realizaciji istorijskog sna o Velikoj Albaniji. To je jasno pokazala već 2000. dobro isplanirana i sprovedena oružana pobuna Albanaca u Makedoniji. Ona je okončana Ohridskim sporazumom, koji je Makedoniju transformisao u državu sa političkim režimom konsocijativne demokratije. Za razliku od klasične građanske, većinske demokratije u kojoj važi princip jedan građanin jedan glas, u konsocijativnoj demokratiji postoje brojni instrumenti kojima se narušava ovaj osnovni princip većinske demokratije u interesu pojačane i privilegovane zaštite neke etničke ili verske grupe, pre svega u vidu obaveznog učešća u izvršnoj vlasti na centralnom nivou. Takav status je u Makedoniji po Ohridskom sporazumu obezbeđen albanskoj manjini. Ovo još uvek nije značilo i promenu državnog uređenja Makedonije u pravcu njene federalizacije, ali je Ohridski sporazum, kojim je samo zamrznut makedonsko-albanski konflikt, stvorio pravne i političke temelje za buduće pretvaranje Makedonije iz unitarne u federalnu državu. I tako smo na početku 2017, kao rezultat sedamnaestogodišnjeg procesa devolucije (pretvaranje unitarne države u federalnu), dobili Tiransku platformu, koju su podržali EU i NATO. Ova platforma, a pre svega stavovi koji se odnose na službeni jezik i državne simbole, predstavlja političku deklaraciju za konstituisanje Makedonije u dvojnu federaciju. Klasična ustavnopravna teorija, s obzirom na pravnoistorijsko iskustvo, stoji na stanovištu da federacije u kojima se broj nacija poklapa sa brojem federalnih jedinica, posebno ako se radi o inače retkim dvočlanim federacijama, kao u slučaju Čehoslovačke i SRJ – nisu dugog veka. Po pravilu nisu dugog veka ni države kod kojih je federalno uređenje uspostavljeno „odozgo“ putem devolucije jedne do tada unitarne države, jer ovaj proces govori o neumitnoj snazi nosilaca partikularističkih tendencija. Imajući ovo u vidu, pretvaranje Makedonije iz unitarne države u dvočlanu makedonsko-albansku federaciju – Republiku Skoplje – Iliridu – samo bi ubrzalo njen kraj, čime bi zamišljena Velika Albanije, posle nasilno otetog Kosova i Metohije, dobila i zapadnu Makedoniju i dobar deo severne teritorije ove zemlje.
Da li je velikoalbanski pokret odustao od svojih pretenzija prema Crnoj Gori, ili trenutno prisustvujemo zatišju iz nekih geopolitičkih razloga?
Velikoalbanske teritorijalne aspiracije prema Crnoj Gori trenutno se nalaze u statusu „čekanja“, jer je zapadnim tutorima velikoalbanskog projekta potrebnija albanska manjina u crnogorskom političkom životu, kao neophodni jezičak na vagi za obezbeđivanje parlamentarne većine Đukanovićevom antisrpskom i pronatovskom režimu. Pošto je velikoalbanska ideja rođena u Beču, uz podršku Londona i Berlina, vrhuška velikoalbanskog pokreta je tokom prethodnih decenija naučila da pažljivo usaglašava svoje političke zahteve sa interesima inostranih gazda. Iz tog ugla treba tumačiti trenutno držanje albanskih partija u Crnoj Gori koje su se zadovoljile dobijanjem opštine Tuzi, čime su, uz Ulcinj, obezbedile i administrativnu kontrolu nad Malesijom. Koristeći poziciju Đukanovićevog saveznika u rasrbljivanju Crne Gore, Albanci istovremeno nastavljaju sa starom politikom albanizacije muslimanskog življa na području Plava, Gusinja i Bara, kao sredstvom za penetraciju u dubinu teritorije omeđene velikoalbanskim projektom.
Čini se da u današnjim uslovima, barem što se tiče Grčke, velikoalbanske pretenzije deluju kao idealistički relikt prošlosti, bez utemeljenja u stvarnosti?
Mislim da se radi o vrlo živom projektu, i kada je Grčka u pitanju, iza koga je stala oficijelna Tirana. U novembru prošle godine Edi Rama je zvanično zatražio od Atine da Albancima iz tzv. oblasti Čamerija u severozapadnoj Grčkoj (danas nastanjeni u Albaniji) vrati imanja i omogući slobodu kretanja i nastanjivanja na teritoriji Grčke. Reč je o Albancima koji su nekada živeli na području severnog jonskog priobalja (od Igumenice do Preveze, grčki okrug Tesprotija), a koji su kao saradnici italijanskih i nemačkih okupatora posle Drugog svetskog rata napustili Grčku. Da pokušaj velikoalbanske penetracije na teritoriju severne Grčke nije bezazlen i da uživa podršku zvanične Tirane, pokazuje postojanje Armije za oslobođenje Čamerije (UCC) –organizaciono predstavlja kopiju Armije za oslobođenje Kosova (UCK), a njeni pojedini komandanti učestvuju i u radu ove antigrčke velikoalbanske terorističke organizacije; uz to, u parlamentu u Tirani zvanično deluje „Liga Čamerije“. Dejstvovanje velikoalbanskog pokreta na KiM i u severnoj Grčkoj nije povezano samo danas već je tako bilo i kroz istoriju. Za vreme Drugog svetskog rata svealbanska vojna profašistička organizacija Bali Kombetar (balisti) bila je prisutna na KiM, a imala je i ogranak u severnoj Grčkoj – Bali Kombetar Čam, kojim je komandovao Džemilj Dino. Već nekoliko godina unazad političko krilo Armije za oslobođenje Čamerije zahteva od Grčke demilitarizaciju pograničnog područja Tesprotije (Čamerije) i naknadu navodne imovinske štete Albancima iz Grčke u iznosu od pet milijardi evra. Po svemu sudeći Armija za oslobođenje Čamerije uživa podršku Turske, u kojoj živi prema nekim podacima oko 100.000 Albanaca izbeglih iz ovih grčkih krajeva posle 1922. godine. Treba znati i da je Vatikan 2000. godine, preko pisma pape Jovana Pavla II organizaciji „Čamerija“, podržao projekat albanske autonomije u Južnom Epiru. Ipak, ako procenjujemo stvari realpolitički, onda velikoalbanske provokacije usmerene prema Grčkoj danas uglavnom imaju svrhu dodatnog uloga u velikoj igri nove teritorijalne rekonfiguracije Balkana. Eventualno odricanje velikoalbanskog pokreta od pretenzija prema Grčkoj biće praćeno zahtevima za kompenzacijom na teritorijama na kojima albanska etnička zajednica ima znatno jače uporište, npr. u okolini Skoplja i Kumanova, tzv. Preševskoj dolini ili na području Gornjeg Polimlja u Crnoj Gori.
Da li bi velikoalbanski projekat rasparčavanja postojećih balkanskih država, pre svih Makedonije i Srbije, mogao da nađe saveznike, i ko bi to bio?
Kada već govorimo o realizaciji velikoalbanske ideje kroz teritorijalno rasparčavanje država nastalih od bivših jugoslovenskih republika, onda moramo biti svesni da će velikoalbanske pretenzije imati podršku ne samo tamo gde nju možemo da očekujemo već i tamo gde se takvoj podršci ne nadamo iz verskih i civilizacijskih razloga. Više je nego jasno da Turskoj i njenoj zvaničnoj politici neoosmanističkog povratka na Balkan odgovara raspad Makedonije i dalja teritorijalna razgradnja Srbije u oblasti Preševa i Bujanovca, jer bi Ankara preko dominantno islamističkog velikoalbanskog pokreta dobila mogućnost kontrole jednog dela moravsko-vardarske doline, kao strategijske kičme Balkana. Međutim, velikoalbanska politika rastakanja Makedonije može da nađe saveznike i u Bugarskoj, pre svega preko prozapadnih soroševskih neoliberalnih političara u Tirani i Sofiji, kako je to ovih dana odlično primetio u svom tekstu Aleksandar Gajić.
Smatrate li realnim da velikoalbanski pokret dobije podršku Zapada za rušenje postojećih granica na Balkanu, iza kojih su stali Brisel i NATO?
Velikoalbanski pokret ima po svemu sudeći rešenje i za ovi situaciju, a koje bi se uklopilo u prioritetne interese njihovih zapadnih gazda. U sadašnjim uslovima ideja Velike Albanije može da bude realizovana i posredstvom modela kojim se ne bi formalno diralo u sadašnje balkanske granice, koje su rezultat NATO agresije na srpske zemlje u periodu od 1995. do 1999. godine. Radi se o ideji zapadnobalkanske carinske unije, koja je izvorno potekla iz Brisela, kao deo najnovijeg plana o „Evropi u više brzina“. Jer carinska unija BiH, Crne Gore, Srbije, tzv. Kosova, Albanije i Makedonije, kao članica Procesa stabilizacije i pridruživanja, došla je kao zamena za sve izvesniji ostanak ovog dela Evrope van institucionalnih okvira EU. U odsustvu pune formalnopravne integracije Balkana u EU, okupljanje u okviru carinske unije, zajedno sa implementacijom tzv. EU standarda, predstavlja instrument za sigurno obezbeđivanje kolonijalnih interesa nadnacionalne briselske civilne i vojne birokratije. Uostalom, i Proces stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana, pokrenut u jeku NATO agresije na SRJ, ima isti takav cilj.
U novoj zapadnobalkanskoj integraciji ključnu ulogu unutrašnjeg nadzornika nad Srbima, pre svega zbog podozrenja u njihovo neiskorenjivo rusofilstvo, dobio bi velikoalbanski faktor. Tako bi Albanci u ovoj verziji nove, jugoistočne „Jugoslavije“ imali ulogu koju su u međuratnoj i Brozovoj Jugoslaviji igrali Hrvati. Ili još šire, islamistička osovina Tirana–Priština–Tetovo–Sarajevo služila bi u zapadnobalkanskoj carinskoj uniji kao sredstvo za pritisak i pacifikaciju pravoslavnih Srba i Makedonaca, onako kako je tu funkciju prema britanskoj zamisli u Jugoslaviji već izvršavala rimokatolička osovina Zagreb–Ljubljana. Uostalom, zapadna politika, pre svega anglosaksonska i nemačka, još je od 19. veka u islamiziranom slovenskom stanovništvu Balkana i Albancima videla sredstvo za obuzdavanje pravoslavnih naroda i za sprečavanje ruskog prodora na poluostrvo. Kako nas o tome izveštavaju 1912. uoči Prvog balkanskog rata turske novine „Rumelija“, parafrazirajući reči austrijskog ministra spoljnih poslova grofa Berhtolda, da „na Balkanu slovenstvu može protivstati jedina Turska“.
Kako bi ideja Velike Albanije bila realizovana kroz zamisao zapadnobalkanske carinske unije?
Velikoalbanski snovi bi bili realizovani u okvirima jedinstvenog zapadnobalkanskog carinskog područja, ali i jedinstvenog tržišta rada, kapitala i roba. Jedinstveno zakonodavstvo u fiskalnoj, privrednoj i radnopravnoj sferi omogućilo bi Albancima da rade i naseljavaju se i u granicama najidealističkijih velikoalbanskih projekata – u Vranju, Leskovcu, Prokuplju, Prilepu, Bitolju. S druge strane, Brisel bi preko formiranja zapadnobalkanske carinske unije mogao, i bez pridruživanja Srbije sankcijama prema Rusiji, da ovu konačno istisne sa područja Srbije i Republike Srpske. Jer formiranje jedinstvenog carinskog područja Zapadnog Balkana, koje bi imalo istu carinsku tarifu prema trećim zemljama, neminovno bi dovelo do raskida Trgovinskog sporazuma između Srbije i Rusije.
Na čemu zasnivate tezu o dominaciji islamističke albansko-bošnjačke osovine nad pravoslavnom, u predloženoj carinskoj integraciji Zapadnog Balkana?
Superiornost islamističke zapadnobalkanske osovine u odnosu na pravoslavne narode u okviru predložene carinske unije na unutrašnjem planu se ogleda pre svega u njenoj biološkoj snazi, a na spoljnopolitičkom u privilegovanom zastupništvu Brisela. I dok je interes Srba da Albance u Albaniji i na okupiranom KiM drže saobraćajno izolovanim, da bi usled takve izolacije i ekonomske krize bio pokrenut neizbežni proces masovnog iseljavanja u Zapadnu Evropu, interes Albanaca je da se u okviru nove zapadnobalkanske integracije privredno, ali i demografski domognu moravsko-vardarske doline. Jer albanska migraciona kretanja, počev od kraja 17. veka do danas, bila su usmerena ka moravsko-vardarskoj dolini. Nasilno se naseljavajući na pravoslavnoj teritoriji s ove strane Prokletija i Koraba, Albanci su napuštali izolovanu jugozapadnu periferiju Balkana, dolazeći u njegovo srce i postajući tako relevantan geopolitički faktor. Otuda je predlog auto-puta Drač–Priština–Niš u vitalnom i strateškom interesu velikoalbanskog projekta. Da je ideja carinske unije stizala sa Zapada u Srbiju u vidu danajskih poklona pokazuje i dokument iz 1912. u kome Pašić konstatuje kako mu je bečki univerzitetski profesor Redlih, inače poznati plaćenik Karnegi fondacije, nudio zaključenje carinske unije između Austrougarske i Srbije. Pašić je u ovoj ponudi jasno prozreo nameru Austrije da Srbiju pretvori u koloniju i spreči njene oslobodilačke namere i životno bitno teritorijalno proširenje i izlazak na Jadran, već tada obećan albanskim plemenima uklinjenim između srpskih istorijskih zemalja.

Dr Miloš Ković

BEČ – RODNO MESTO VELIKOALBANSKE IDEJE

Za stvaranje albanske nacije ključna je bila odluka, donesena u Beču krajem 19. veka, da se počne s radom na stvaranju albanske političke celine na Balkanu. Tom poslu posvetiće se i austrougarske diplomate i vojnici koji će Albancima pružati praktičnu pomoć, ali i bečki i peštanski profesori

U srpskoj istoriografiji naročito je Milorad Ekmečić isticao povezanost između Prizrenske lige, Hadži Loje i panislamizma, koji je sultan Abdul Hamid II ohrabrivao na Istoku da bi sprečio osvajačke namere Britanaca i Francuza u severnoj Africi, ili Rusa u Srednjoj Aziji. Ta dva pokreta propala su onog trenutka kada sultan više nije mogao da ih podrži, kao u Bosni i Hercegovini, ili se čak okrenuo protiv njih, kao u albanskom slučaju. Važno je ipak naglasiti muslimanski karakter Prizrenske lige. Verujem da je, u proučavanju dinamike albanskog pokreta, islamski faktor značajno potcenjen – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miloš Ković.
Kakav je bio odnos velikih sila prema albanskom pitanju u vreme kada se ono prvi put pojavilo na istorijskoj pozadini?
Velike sile bile su uključene u nacionalne pokrete balkanskih naroda od njihovih početaka. U njima se teško može razdvojiti unutrašnja dinamika, zasnovana na predanjima, tradiciji, društvenim kretanjima, od spoljnog faktora koji po pravilu pokušava da balkanske nacionaliste iskoristi za svoje ciljeve. Može se čak reći da su balkanski nacionalni pokreti uspevali tek onda kada su dobijali spoljnu podršku. Glavnu pomoć balkanskim pravoslavnim hrišćanima pružala je Rusija, ali je i ona umela da se pretvori u protivnika. Francuska, Britanija i Austrija najčešće su istupale kao branioci integriteta Osmanskog carstva, ali su, u pojedinim periodima i događajima, balkanski hrišćani mogli da računaju i na njihovu podršku. Za razliku od Srba, Grka, Rumuna i Bugara, ubedljiva većina Albanaca je, zahvaljujući masovnoj islamizaciji, pripadala privilegovanim društvenim slojevima. Uz to, oni nisu imali istorijsko nasleđe koje bi uključivalo sećanje na srednjovekovnu, predosmansku državu. Srednjovekovne tradicije bile su izvor ohrabrenja, ali i legitimiteta kojim su u 19. veku Srbi, Grci, Rumuni i Bugari pravdali borbu za obnovu svojih država. U njihovom nedostatku, Albanci su se pozivali na svoje antičko, ilirsko poreklo.
Sve to uslovilo je kašnjenje albanskog pokreta u odnosu na ostale balkanske nacionalizme, kao i izrazitiju ulogu velikih sila u njegovom uobličavanju. Upravo su muslimanski Albanci bili glavno sredstvo Turaka u gušenju oslobodilačkih pokreta Srba, Grka i ostalih balkanskih hrišćana. Međusobni odnosi balkanskih muslimana i hrišćana bili su takvi da je knez Miloš molio sultana da u srpske gradove ne šalje Arnaute i Bošnjake nego prave Turke.
Albanske paše nezavisno su istupale u balkanskoj politici već krajem 18. i početkom 19. veka. U onome što su činile skadarske Bušatlije, Ali-paša Janjinski ili Mehmed Alija, međutim, mnogo se jasnije vidi feudalna samovolja, nego početak nacionalnog pokreta. Već oni su sasvim slobodno održavali veze sa velikim silama – Francuskom, Britanijom, Rusijom i Austrijom. Francuzi i Britanci su u muslimanskim i katoličkim Albancima vrlo rano počeli da gledaju buduću prepreku prodoru Rusa i njihovih pravoslavnih štićenika prema Jadranskom moru. Posle Berlinskog kongresa Bendžamin Dizraeli je verovao da bi Albanci trebalo da postanu glavni saveznik Britanije na Balkanu, umesto propale Turske.
Koja je bila uloga Beča u stvaranju albanske nacije?
Posle Berlinskog kongresa Austrougarska više nije bila sused koji je, zbog sopstvene slabosti, brinuo o očuvanju Osmanskog carstva, nego agresivna sila rešena da svoje granice i uticaj protegne što dalje ka jugoistoku. To je pokazala već okupacija Bosne, Hercegovine i delova Stare Raške. Ključna je bila odluka, donesena u Beču krajem 19. veka, da se počne sa radom na stvaranju albanske političke celine na Balkanu. Tom poslu posvetiće se austrougarske diplomate i vojnici, koji će Albancima pružati praktičnu pomoć. Bečki i peštanski profesori otkrivaće albansku istoriju, jezik i običaje. Italija nikada nije uspela da iskoristi katoličku crkvu u severnoj Albaniji u onoj meri u kojoj je to polazilo za rukom Austrougarskoj. Katoličke veze između Habzburgovaca i Albanaca u tom trenutku bile su već vekovima stare. Istovremeno, Austrougarska je želela da dokaže da je mogla da bude dobar gospodar Albancima sve tri vere, baš kao što je, posle 1878, kako je tvrdila, pokazala da ume da vlada stanovništvom Bosne i Hercegovine. Upravo su ljudi iz kruga Benjamina Kalaja, u isto vreme kada su pokušavali da stvore „bosansku naciju“, radili na uobličavanju albanske nacionalne svesti.
Koliko je Prizrenska liga autonomni, izvorni, albanski politički projekat, a koliko tvorevina turskih vlasti?
U delima vodećih albanskih intelektualaca iz dijaspore od kojih se, slično srpskom i grčkom modelu, moglo očekivati da će uspostaviti temelje albanske nacionalne ideologije, teško se razdvajala albanska od turske pripadnosti. Na jugu albanskih zemalja snažan je bio kulturni uticaj grčke škole i crkve. Katolici sa severa umeli su da se oslone ne samo na Austriju i Italiju već i na Crnu Goru i Srbiju. Ipak, prave osnove albanskog pokreta, ono što ga je odvajalo od ovih uticaja, bili su islam i socijalne privilegije. Katolički Albanci su od Berlinskog kongresa zahtevali oslobođenje od turske vlasti, ali su muslimani tražili samo autonomiju u sastavu Osmanskog carstva. Na toj vrsti zahteva počivala je Prizrenska liga. Osnovana od strane begova, ona je za svoj primarni cilj imala očuvanje verskih i socijalnih povlastica. Sultan Abdul Hamid II želeo je da je ih iskoristi kako bi se odupro namerama Srbije i Crne Gore u Staroj Srbiji, Makedoniji i severnoj Albaniji. Istovremeno, podržavao je i Hadži Lojinu pobunu protiv austrougarske armije u Bosni i Hercegovini. Nisu slučajno izaslanici bosanskog begovata podržali osnivanje Lige. Pokreti albanskih i bosanskih muslimana bili su povezani, kao i tridesetih godina 19. veka, u zajedničkom otporu „đaurima“ i pozivanju na šerijatske tradicije Osmanskog carstva.
Da li je albansko pitanje bio jedan od razloga za otpočinjanje Prvog balkanskog rata?
Albansko nasilje nad Srbima u Staroj Srbiji, pretvorilo se, od 1878. do 1912, u sistematsko istrebljenje i genocid. Srbi su tek tada prestali da budu većina na Kosovu i Metohiji. Do 1912. uticaj Austrougarske na albanske pobunjenike na Kosovu, Metohiji i u Makedoniji bio je već opšte poznata činjenica. Beč je pokušavao da Srbiju sa svih strana zatvori u ekonomski i politički obruč. Carinski rat je to jasno pokazao. U Beogradu su procenjivali da bi izlazak na more bio ključno značajan u borbi Srbije za odbranu ekonomske i političke nezavisnosti. Na kralja Nikolu se, posle Bombaške afere i njegovih razračunavanja sa „agentima Beograda“, više nije moglo računati. Zato je jedan od najpresudnijih ratnih ciljeva Srbije 1912. bio izlazak na more u severnoj Albaniji. Skadar je bio ratni cilj Crne Gore. Austrougarska je, opet, uprla sve svoje snage da bi to sprečila. Zbog toga je ona stajala iza proglašenja nezavisne albanske države 1912. godine. Od novembra 1912, kada je srpska vojska ušla u severnu Albaniju, a Austrougarska uložila ogromnu energiju da je odatle izbaci, najopasnije krize u međunarodnim odnosima izbijale su upravo u Albaniji. U dva maha, marta i oktobra 1913, te krize su se završavale austrougarskim i nemačkim ultimatumima Srbiji i Rusiji. Zajedno sa ultimatumom kojim se završila Aneksiona kriza u martu 1909, sve su to bila javna poniženja i urušavanja prestiža Rusije kao velike sile. U Beču su, međutim, zaključili da je to bio najcelishodniji način rešavanja nesuglasica sa Sankt Peterburgom. U slučaju da Rusija odbije neki od ultimatuma i da Antanta čvršće stane iza nje, Austrougarska je bila spremna da izazove i veliki rat. To će se i dogoditi u julu 1914. Kako se ispostavilo, u Berlinu su baš to priželjkivali.
Da li je kao povod za izbijanje Prvog svetskog rata, da Sarajevski atentat nije uspeo, moglo da posluži planiranje pobune Albanaca na jesen 1914?
Posle Aneksione krize i albanskih kriza, koje su bile izazvane agresivnim nastupanjem Austrougarske, Bosna i Hercegovina i Albanija bile su najopasnije tačke sukoba u Evropi. Po mišljenju Frica Fišera, sukob Austrougarske sa Srbijom i Rusijom u Albaniji podstakao je Vilhelma II i njegove generale da se konačno opredele za Veliki rat. Ta sudbonosna odluka doneta je 8. decembra 1912. u Potsdamu. Tada je, povodom zahteva Austrougarske da je Nemačka podrži u Albaniji, odlučeno da Nemačka odlučno stane iza svoga saveznika i da bude spremna za rat velikih razmera. I pošto su se dve albanske krize primirile, Albanija je tonula u sukobe i unutrašnje podele. Knez Vilhelm od Vida uspeo je da se na vlasti održi tek nekoliko meseci. Austrougarska je sa Turskom, koja formalno još nije bila ušla u rat, od avgusta 1914. imala sporazum po kome su zajedno na Kosovo, Metohiju i u Makedoniju ubacivale oficire, naoružanje i novac. Cilj je bio pretvaranje albanskih odmetnika, među kojima su oni sa Kosova bili najborbeniji, u pozadinsku vojsku što će, kada za to dođe trenutak, udariti Srbima u leđa. U ove pripreme brzo će se uključiti i Bugari, takođe mnogo pre zvaničnog ulaska u rat. Pošto je carigradski šejh-ul-islam, 14. novembra 1914, objavio džihad zemljama Antante, među kojima je izričito pomenuo Srbiju i Crnu Goru, Srbi su mogli da računaju na neprijateljstvo balkanskih muslimana. Srpski obaveštajni izvori iz Makedonije potvrđivali su da su se, posle toga, albanski muslimani brzo radikalizovali.
Da li su neredi u Albaniji poslužili kao povod da susedne zemlje počnu sa preventivnim okupacijama albanskih teritorija?
Do kraja 1914. Grčka i Italija već su bile okupirale južne delove Albanije, da bi se Londonskim ugovorom to samo nastavilo. Nikola Pašić je već u septembru 1914. postigao dogovor sa Esad-pašom Toptanijem o ulasku autonomne Albanije u buduću jugoslovensku državu. Nezavidan položaj Esad-paše Toptanija i stalne pretnje od upada u Srbiju iz Albanije učinile su to da je srpska vojska sa preko 20.000 ljudi u maju 1915. ušla u Albaniju i okupirala Elbasan i Tiranu. Time su prekinute sve neprijateljske akcije koje su odatle dolazile. Nekoliko meseci kasnije, međutim, Albanija će postati srpska grobnica. Albanci koji će ubijati Srbe prilikom povlačenja bili su, ne zaboravimo, katolici, pod neposrednim austrougarskim uticajem.
Da li je priznavanjem Kosova, Crna Gora dovela u pitanje Plav, Gusinje, Ulcinj, a Makedonija svoj zapadni deo?
To je pitanje za građane Makedonije i Crne Gore. Makedonski slučaj je veoma poučan. Neprijateljstvo Zapada prema Srbima rutinski se objašnjava njihovom tobožnjom neposlušnošću i spornom ličnošću Slobodana Miloševića. Ima li tog zahteva NATO-a i EU koji Makedonci nisu izvršili? Oni su primer za to šta se događa kada se izvršavaju svi nalozi velikih sila. Išli su toliko daleko da su, protiv sopstvenih interesa, podržavali stvaranje Velike Albanije na teritoriji Srbije. Sada vidimo šta su zauzvrat dobili. Sada, kada su počeli da pružaju otpor, postavlja se pitanje da li je za Makedoniju već kasno. I Bugarska je, kao i Albanija, NATO članica, i deluje vrlo spremno za svaki razvoj događaja. Po mom mišljenju Srbija bi trebalo da učini sve što je u njenoj moći da bi Makedonija preživela i opstala. Krajnje je vreme da u Skoplju razumeju da ih najviše toga, na osnovu najneposrednijih interesa, ali i istorije i kulture, spaja upravo sa Srbima.
Milo Đukanović i njegov režim još su potrebni NATO-u, bar dok se procedura ulaska Crne Gore u ovaj savez ne dovede do kraja. Ne bi trebalo zaboraviti ni za NATO koristan uticaj Đukanovića u Srbiji koji se širi doslovnom kupovinom ovdašnjih političkih, medijskih i akademskih elita. Albansko pitanje u Crnoj Gori na red će doći, po svoj prilici, onoga časa kada Đukanović ode sa vlasti, bez obzira na to da li će nezavisna Crna Gora tada biti u NATO-u ili ne. U istoriji srpskog naroda on će biti smešten tačno tamo gde mu je mesto, u to nema sumnje. Srpska istorija, bar od prelaska Turaka na Balkan u 14. veku, prepuna je takvih ličnosti. Za građane nezavisne Crne Gore njegova potonja sudbina neće, međutim, imati poseban značaj. Put kojim se sada tamo ide nepogrešivo vodi ka makedonskom scenariju.

[/restrict]