VELIKA ALBANIJA, ISTORIJA ILI STVARNOST (2)

Razgovarala Nataša Jovanović

Ideja o stvaranju Velike Albanije, koja je, kako se činilo, zamrla s poslednjim danima nacističke okupacije Jugoslavije, vratila se poput aveti u planovima EU da balkanske teritorije naseljene Albancima figuriraju kao deo jedinstvenog pravnog, privrednog i bezbedonosnog regionalnog prostora. Ako je u drugoj polovini 19. veka i u prve dve decenije 20. veka rešenje srpskog nacionalnog pitanja bilo ključ za rešenje balkanskog pitanja, da li se onda danas od strane Zapada rešenje albanskog pitanje uzima kao osnova za trajno rešenje problema Zapadnog Balkana?
O tome kakvo je bilo rešenje albanskog pitanja u posleratnoj Jugoslaviji, od 1945. do donošenja amandmana 1971, da li se danas kroz zapadnobalkansku regionalnu politiku EU otvara prostor za integraciju teritorija koje je albanski nacionalni pokret označio terminom Velika Albanija, te da li je Kosovo poligon za izvoz terorista razgovaramo sa Ljubodragom Dimićem, Dževadom Galijaševićem i Zoranom Čvorovićem.

Prirodna Albanija kao predstraža Berlina i Londona

Dr Zoran Čvorović

Kroz pridruživanje Zapadnog Balkana EU realizuju dva sasvim suprotna istorijska procesa – proces integracije i nacionalne afirmacije Albanaca i dezintegracije i asimilacije srpskog naroda

Da bi Zapadni Balkan bio miran prema meri zapadnih interesa, okosnicu novog rešenja treba da predstavlja Velika Albanija umesto, u Haškom tribunalu inkriminisane, Velike Srbije. Tako umesto države ujedinjenih Srba, kao predstraže Moskve na Balkanu, dobijamo u institucionalnim okvirima Procesa stabilizacije i pridruživanja rascepkano srpstvo, sabijeno u žice novostvorenih antisrpskih pseudodržavica, i ujedinjenu prirodnu Albaniju, kao predstražu Berlina i Londona na Balkanu – kaže u razgovoru za „Pečat“ pravni istoričar dr Zoran Čvorović.

[restrict]
Da li se kroz regionalnu saradnju u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana otvara prostor za integraciju teritorija koje je albanski nacionalni pokret označio terminom Velika Albanija?
U planovima EU balkanske teritorije naseljene Albancima figuriraju kao deo jedinstvenog pravnog, privrednog i bezbednosnog regionalnog prostora. Albanija, tzv. Kosovo, Makedonija, Srbija i Crna Gora učesnici su Procesa stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana EU, ali se javljaju i kao članovi novopredložene zapadnobalkanske carinske unije, kao zamene za punopravno članstvo u EU. Visok stepen integrisanosti Zapadnog Balkana Brisel želi da ostvari insistiranjem na obavezi regionalne saradnje, kako je ona formulisana u pojedinačnim sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju.
Ako regionalnu saradnju Srbije procenjujemo prema tzv. Kosovu, ona se po čl. 15 SSP sastoji u obavezi da Srbija sa tzv. Republikom Kosovo do kraja 2017. zaključi ugovor o regionalnoj saradnji, što bi zapravo bilo eksplicitno de jure priznanje druge albanske države na Balkanu. Istovremeno, ovim ugovorom će se uspostaviti zona slobodne trgovine, uzajamna sloboda kretanja radne snage i kapitala, sloboda poslovnog nastanjivanja, uzajamno priznanje diploma, kao i saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.
Nasuprot tome, ukoliko obavezu Srbije da unapređuje regionalnu saradnju odmeravamo u odnosu prema BiH, onda se ova obaveza prema kriterijumima Brisela sastoji u podršci Srbije teritorijalnoj celovitosti BiH. Ali, što je još važnije, i u obavezi Srbije da pomogne u uspostavljanju funkcionalnog pravnog poretka, što za EU znači samo veći stepen centralizacije prema principu slaba Banjaluka – jače Sarajevo.
U odnosu na Crnu Goru, obaveza regionalne saradnje podrazumeva da zvanična Srbija ne sme da preduzme nijednu radnju radi zaštite osnovnih prava Srba u Crnoj Gori koji su izloženi brutalnoj asimilaciji.
Iz ovog jasno proizlazi da se kroz pridruživanje Zapadnog Balkana EU realizuju dva sasvim suprotna istorijska procesa – proces integracije i nacionalne afirmacije Albanaca i dezintegracije i asimilacije srpskog naroda u okviru nasilno uspostavljenih kvazidržava i pseudonacija.
Šta bi bio krajnji cilj geopolitičkih planera koji danas protežiraju velikoalbanske pretenzije?
Ukoliko ove sadašnje procese sagledamo u okviru dužih vremenskih odseka, onda ne možemo da se otmemo utisku da zapadnobalkanska regionalna politika EU ima samo jedan cilj – potpuno anuliranje svih rezultata srpskog nacionalnog pokreta koji su ostvareni u borbi za oslobođenje i ujedinjenje srpstva od Berlinskog kongresa do 1918. godine. Ako je u drugoj polovini 19. veka i u prve dve decenije 20. veka rešenje srpskog nacionalnog pitanja bilo ključ za rešenje balkanskog pitanja, da li se onda danas od strane Zapada rešenje albanskog pitanje uzima kao osnova za trajno rešenje onog tzv. zapadnobalkanskog? Takav odnos je sasvim u skladu sa zapadnim propagandnim stereotipima o Balkanu kao rodnom mestu prve svetske ratne katastrofe, Srbima kao navodnim neposrednim krivcima za izbijanje ovog rata i Rusima kao navodnim glavnim saučesnicima podstrekačima. Da bi Zapadni Balkan bio miran prema meri zapadnih interesa, okosnicu novog rešenja treba da predstavlja Velika Albanija umesto, u Haškom tribunalu inkriminisane, Velike Srbije. Tako umesto države ujedinjenih Srba, kao predstraže Moskve na Balkanu, dobijamo u institucionalnim okvirima Procesa stabilizacije i pridruživanja rascepkano srpstvo, sabijeno u žice novostvorenih antisrpskih pseudodržavica, i ujedinjenu prirodnu Albaniju, kao predstražu Berlina i Londona na Balkanu.
Da li ulazeći u regionalne integracije sa celinom albanskog naroda Srbija ponavlja greške iz prošlosti, jer čini se da je svaka balkanska integracija u sebi krila ideju jugoslovenstva?
Protiv velikoalbanskih, kao i protiv montenegrinskih i bošnjačko-islamističkih pretenzija Srbija može da se bori jedino izvan Prokrustove postelje regionalne politike Procesa stabilizacije i pridruživanja EU, kao država punog, evrointegracijama nenagriženog suvereniteta. Argument da će Srbija uključivanjem Albanije i tzv. Kosova u sastav jedinstvenog privrednog prostora carinske unije ili u okviru nekog drugog oblika regionalne integracije uspešnije amortizovati pritisak i neprijateljstvo velikoalbanskog nacionalnog pokreta, predstavlja samo izgovor lošeg đaka koji ponavlja istorijske greške. Zvanična Srbija se povela za istim argumentom još 1914. kada se u Niškoj deklaraciji opredelila za jugoslovenski, a ne srpski ratni cilj. Srbija je tada računala da će sa stvaranjem jugoslovenske države obezbediti mirniju budućnost srpskom narodu, jer će Hrvate i Slovence, koje je u ratu imala protiv sebe, sa jugoslovenskom državom vezati za sebe, dok bi ih realizacija svesrpskog ujedinjenja ostavila i dalje kao sredstvo u rukama spoljnih neprijatelja. U dve Jugoslavije srpstvo je bilo biološki i teritorijalno svakim danom sve manje, materijalno sve slabije, a duhovno sve raslabljenije. Nasuprot tome, Hrvati su državnopravnu integraciju iskoristili za stvaranje osnova da se fikcija ujedinjene Trojednice – Hrvatska, Slavonija i Dalmacija – iz istorijskog sna preobrazi u istorijsku stvarnost federalne jedinice Banovine, odnosno Republike Hrvatske. Zar ovu lekciju Srbi treba da ponove praveći neki oblik integracije sa celinom albanskog naroda i to u stanju u kome se kao narod danas nalazimo, pa da na kraju san Velike Albanije postane java, a srpska država spadne na granice omeđene Berlinskim kongresom?
Da li postoje sličnosti između izvojevanja nezavisnosti Srbije u 19. veku i Republike Kosova danas?
Samoproglašena nezavisnost tzv. Republike Kosovo je uslov svih uslova za realizaciju projekta Velike Albanije u sadašnjim uslovima. Tu činjenicu nije shvatilo sadašnje Skoplje pa je priznavanjem tzv. Republike Kosovo postalo glavni pomagač u širenju separatizma na sopstvenoj teritoriji. Zaista postoje neverovatne sličnosti između načina na koji je Kneževina Srbija otimala atribute suverenosti iz malaksalih ruku bolesnika sa Bosfora i načina na koji to albanski separatisti, u pogledu atributa suverenosti tzv. Republike Kosovo danas rade. Sve drugo je u ove dve priče potpuno različito. Sticanje jednog od osnovnih atributa spoljašnje suverenosti, prava na zaključenje međunarodnih ugovora Kneževina Srbije je izborila 1862. zaključujući ugovor o telegrafiji. Strane ugovora su bile međunarodnopravno nepriznata Srbija i njen formalni sizeren Turska. Iskustvo odnosa između Kneževine Srbije i Turske pokazuje da jedan entitet čini državom ne međunarodno priznanje već osvajanje pojedinih atributa spoljne i unutrašnje suverenosti – prava na zaključivanje međunarodnih ugovora, prava na slanje i primanje diplomatskih predstavnika, prava na vođenje rata, i prava na ustavotvorstvo. Pasivno držanje Srbije u trenutku kada je Kosovo donelo Ustav umnogome podseća na držanje Turske koja je ćutke prihvatila činjenicu da je Kneževina Srbija knez Mihailovim zakonom 1861. stavila van snage sultanov Hatišerif iz 1838. Ključni element koji zaokružuje suverenost jednog entiteta i čini ga državom jeste sticanje atributa prava na vođenje rata koji jedna zemlja stiče onog trenutka kada osnuje vojsku. Zato je pitanje osnivanja tzv. Vojske Kosova, ako imamo u vidu iskustvo Kneževine Srbije iz 19. veka, ključno u procesu pretvaranja R. Kosovo iz samoproglašene nesuverene teritorije u suverenu državu. Kneževina Srbija je 1861. donela zakon o narodnoj vojsci, a nekoliko godina posle toga engleski konzul u Beogradu Longvord konstatovao je kako su velike sile pogrešile kada nisu onemogućile kneza Mihaila da donese zakon o organizaciji narodne vojske. Mudri Englez nenaklonjen Srbima je zaključio da bi umesto milion i po nenaoružanih seljaka s kojima se moglo trgovati kao sa stadom, velike sile pred sobom imale 100.000 naoružanih ljudi. Ova istorijska pouka odlično pokazuje koliko je bitno da Srbija preduzme sve mere kako se bezbednosne snage Kosova ne bi transformisale u Vojsku Kosova.

Dr Ljubodrag Dimić

Opsednuti idejom Velike Albanije

Ideje iz 1878. pored teritorijalnog imale su i etnički karakter. Komunisti nisu postavljali pitanje kako se od teritorijalne došlo do etničke Albanije i kakvo su mesto u tom procesu imali sila i pogromi koje je ona izazivala – kaže u razgovoru za „Pečat“ akademik Ljubodrag Dimić.
Kakav je bio odnos KPJ prema albanskom pitanju posmatran iz ugla odluka donetih na konferenciji u Bujanu?
Ideja o Velikoj Albaniji nije bila strana albanskim komunistima. O tome su govorili pokušaji da se političkim putem, u okolnostima nezavršenih ratnih procesa, obezbedi mogućnost priključenja Kosova i Metohije Albaniji. Činjenica da na Drugom zasedanju AVNOJ-a pitanje statusa Kosova i Metohije u jugoslovenskoj federaciji nije spominjano izazvala je nezadovoljstvo „albanskih kadrova“. Iz tih razloga njihova je odluka bila da na posebno organizovanoj konferenciji budu definisani stavovi o budućnosti teritorija na kojima živi albansko stanovništvo. U toj inicijativi albanski komunisti s Kosova i Metohije imali su podršku CK KP Albanije, koji je otvoreno zahtevao pripajanje tih oblasti Albaniji, ali ne i CK KPJ. Konferencija je održana u Bujanu na prelazu iz 1943. u 1944. godinu. Tom prilikom doneta je posebna rezolucija (tzv. Bujanska rezolucija) kojom je nedvosmisleno doveden u pitanje teritorijalni integritet Jugoslavije, ali i nacionalna prava srpskog naroda. „Većnike“ konferencije u Bujanu činio je 41 Albanac, 7 Srba i Crnogoraca, 1 musliman. U Rezoluciji je konstatovano da Kosovo i Metohiju većinski naseljavaju Šiptari, da oni žele ujedinjenje sa Šipnijom i da to mogu ostvariti samo zajedničkom borbom sa ostalim narodima Jugoslavije protiv okupatora. U rezoluciji iz Bujana je konstatovano da, kada se izvojuje sloboda, Šiptari treba da se izjasne o svojoj budućnosti uz korišćenje prava na samoopredeljenje do prava na otcepljenje. U pitanju je bio akt koji je svojim sadržajem sasvim negirao postojanje Srbije i rušio temeljne odluke na kojima je trebalo da počiva jugoslovenska federacija proklamovana na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Iz tih razloga Politbiro CK KPJ je direktivnim pismom iz marta 1944. suštinski poništio Bujansku rezoluciju. Naknadno je ista rezolucija opozvana i poništena od strane AVNOJ-a i Skupštine održane u Prizrenu 10. jula 1945. godine.
Da li je KPJ odgovorna za izgradnju KP Albanije?
Komunistička partija Jugoslavije je, počev od sredine 30-ih godina 20. veka, imala mandat Kominterne za kontrolu i organizovanje albanskih komunista i u formiranju KP Albanije aktivno su učestvovali jugoslovenski partijski kadrovi. Deo njih (Miladin Popović, Dušan Mugoša…), nošen proleterskim internacionalizmom i doktrinarno vezan za dogmu o „velikosrpskom hegemonizmu“, podržao je rezoluciju iz Bujana koja je direktno bila na štetu države i partije koju su predstavljali i naroda kome su pripadali. Nasuprot njima, Enveru Hodži i albanskim komunistima bio je blizak koncept „celovite“ Albanije. Iz tih razloga od njih se i kasnije moglo čuti da nema ni Velike ni Male Albanije, već da samo postoji Albanija Albanaca. Ništa se tu nije promenilo u odnosu na teritorijalne vizije Prizrenske lige.
Kako objašnjavate odluku Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) od 6. marta 1945. o zabrani povratka na Kosovo i Metohiju naseljenika koji su pod pritiskom albanskog terora morali da ga napuste tokom ratnih godina?
Ovoj odluci prethodio je pokušaj organizovanja pobune Albanaca iz decembra 1944. godine. Ova secesionistička pobuna, koja je tokom decembra 1944, januara i februara 1945. zahvatila oblasti oko Uroševca, Kosovske Mitrovice i Drenice, bila je organizovana od ostataka snaga Druge prizrenske lige, divizije „Skender-beg“, Kosovskog puka i formacija Šabana Poluže koje su odbile da idu na Sremski front. O razmerama pobune rečito govori i činjenica da je u njenom gušenju angažovano oko 50.000 pripadnika jugoslovenske vojske. Pobunu i njeno gušenje pratio je izraziti teror. Posle toga je na neko vreme morala da bude zavedena vojna uprava (februar 1945). U organizovanju pobune bio je upleten i strani faktor.
Odluku o zabrani povratka na Kosovo i Metohiju naseljenika koji su pod pritiskom albanskog terora morali da ga napuste tokom ratnih godina donelo je Ministarstvo unutrašnjih poslova Vlade DFJ procenjujući da posle gušenja pobune kod Albanaca postoji osećanje „psihološke krivice“ kako za zlodela učinjena tokom rata, tako i zbog učešća u pobuni i da zbog toga ne treba povratkom kolonista povećavati njihovu frustraciju. Navedeni akt, kao i neuspešni rad Mešovite komisije koja do početka septembra 1945. nije uspela da primeni Zakon o reviziji dodeljene zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Kosovsko-metohijskoj oblasti, suštinski su značili prihvatanje nasilno izvedenog egzodusa Srba u vreme postojanja protektorata „Velika Albanija“. Na imanja proteranih Srba, pored Albanaca komšija, nastanili su se albanski kolonisti pristigli iz Albanije tokom ratnih godina (po procenama njih oko 90.000 hiljada). Odluka NKOJ-a i kasnije doneti Zakon o reviziji dodeljene zemlje naseljenicima učinili su da od nekadašnjih naseljenika koje su na Kosovu i Metohiji naselile vlasti Kraljevine Jugoslavije bude oduzeto 15.786 hektara zemlje. Na Kosovo i Metohiju nikada se nije vratilo 1.638 porodica, a u Vojvodini je naseljeno još 2.064 nekadašnjih kolonističkih porodica.
Na koji način su Kosovo i Metohija postali sastavni deo nove Srbije?
Srbija je bila poslednja jugoslovenska oblast koja je konstituisana kao federalna jedinica. To se dogodilo na Velikoj antifašističkoj skupštini narodnog oslobođenja novembra 1944. Ali u tom trenutku Kosovo i Metohija, kao ni Vojvodina i Sandžak, nisu formalno bili u sastavu Srbije. U tom trenutku Kosovsko-metohijska oblast imala je karakter političke oblasti sa izraženim elementima autonomnosti. Pitanje njenog statusa došlo je na dnevni red zasedanja Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS) od 7. aprila 1945. godine. Tada je odlučeno da Kosovsko-metohijska oblast, kao autonomna jedinica, bude uključena u sastav federalne Srbije. ASNOS je tom prilikom „saslušao“ i „prihvatio“ zvaničnu izjavu predstavnika Oblasnog NOO Kosova i Metohije „da narodi Kosova i Metohije žele da se prisajedine federalnoj i bratskoj Srbiji“. Konačno rešenje je sačekalo ukidanje vojne uprave zavedene posle albanske pobune. Tada je Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije (8–10. jul 1945, Prizren) potvrdila da su Jugoslavija i Srbija „istinska domovina“ Srba, Šiptara i Crnogoraca sa Kosmeta. U posebnoj rezoluciji tada je istaknuto da je definitivno učinjen kraj politici „međusobnog razdora i borbe Srba i Šiptara“, a izgrađivanje bratstva i jedinstva označeno „svetom dužnošću“. Meseci i godine koje su sledile demantovale su proklamovano. Tome su doprineli i odnosi Jugoslavije i Albanije, koji su počeli da se kvare od 1947. godine, da bi posle sukoba Jugoslavije i Informbiroa prerasli u dugogodišnje neprijateljstvo. Treba napomenuti da su neposredno nakon oslobođenja jugoslovenski komunisti razmišljali o mogućnosti „prepuštanja“ Kosova i Metohije Albaniji. Sam se Tito, međutim, plašio moguće reakcije Srbije i zato tu temu nikada nije pokrenuo u razgovorima s predstavnicima Albanije. U isto vreme na snazi je bio i zvanični stav Moskve da „između SSSR-a i Albanije stoji Jugoslavija i da Albanija treba da uspostavi najuže odnose u prvom redu sa Jugoslavijom“. Taj stav je bio na snazi sve do 1947. godine. U tom periodu Jugoslavija je podržavala Albaniju na svaki način, štitila njene interese na međunarodnom planu, finansijski održavala budžet, modernizovala ekonomiju, školovala kadrove, vojno garantovala granice… A onda su se počeli osećati prvi znaci „rezervisanosti“, zatim je nastupilo vidno pogoršanje odnosa. Albansko rukovodstvo se 1948. godine aktivno uključilo u kampanju protiv Jugoslavije. Jula iste godine Albanija je jednostrano raskinula 27 privrednih, političkih i kulturnih sporazuma sa Jugoslavijom. Već od kraja 1948. godine učestali su granični sporovi i incidenti, na obe strane su se pojavili prebezi, započeo je propagandni i špijunski rat. Kriza nepoverenja i sukob Tirane i Beograda iznova je aktuelizovao pitanje Kosova i Metohije. Albanski državni i partijski vrh je smatrao da će vernost Staljinu biti nagrađena pripajanjem Kosova i Metohije Albaniji. Bio je to još jedan moćni kreditor koji je trebalo iskoristiti na realizaciji velikoalbanske ideje.
Da li je obračun s Aleksandrom Rankovićem iz 1966. „otvorio“ prostor za ubrzanu političku emancipaciju albanskog stanovništva?
Tada su otpočeli razgovori o promeni političkog položaja. Politički vrh Kosova i Metohije je prigrlio tezu da i narodnosti imaju pravo na samoopredeljenje. Razgovori s Titom i Kardeljem iz 1967. značili su „zeleno svetlo“ za otpočinjanje procesa tokom koga će pokrajina biti „u pravima i dužnostima“ izjednačena s republikama. U tom postupku rukovodstvo Srbije je zaobilaženo. Postojeću autonomiju albanski kadrovi su smatrali „krnjom“ i „hibridnom“ i zato su tražili promene. Ono za šta su se prikriveno zalagali političari otvoreno su tražile mase demonstranata 1968. godine na ulicama kosovsko-metohijskih gradova: da Kosovo bude proglašeno republikom „albanske narodnosti“, da „albanska narodnost“ dobije status konstitutivnog naroda koji ima pravo na samoopredeljenje, da Kosovo umesto statuta dobije ustav, da adekvatno bude rešeno pitanje albanske zastave… Demonstracije su legalizovale i učvrstile politiku koja je kroz partijske i državne strukture vođena na relaciji pokrajina – savezni vrh. Na delu je bio isti onaj separatizam izrečen u Bujanu.
Ono što nije moglo da prođe u uličnim demonstracijama legalizovano je putem ustavnih amandmana…
Sve te zahteve je potvrdio i Ustav iz 1974. godine. Autonomna pokrajina je dobila status konstitutivnog elementa jugoslovenskog federalizma, u zajedničkim poslovima Federacije bila je izjednačena s republikama, stekla je značajna obeležja državnosti. Sve je to rušilo status Srbije koja je izgubila odgovarajuće prerogative nad sopstvenim pokrajinama. Srbija više nije mogla da donosi „potpune“ zakone koji se primenjuju na celokupnoj teritoriji republike, nije mogla da utiče na sprovođenje donetih zakona, izgubila je nadležnosti u upravnim i sudskim postupcima. Sve je to pogodovalo širenju separatističkog pokreta. Uzele su maha aktivnosti ilegalnih organizacija koje su fanatizovale mase mladih Albanaca – omladine koja je bila bez posla i perspektive, getoizirana voljom lokalnih albanskih političara, kažnjavana od vlasti, opsednuta idejom o Velikoj Albaniji. Na Kosovu i Metohiji je počelo oblikovanje alternativne albanske države. To je istovremeno značilo da će posle demonstracija, koje je vlast gušila silom, započeti organizovani oružani otpor, terorizam, oružano otcepljenje.

Petar Iskenderov

Zapad ignoriše pretnju

Finansijsku bazu velikoalbanskog projekta obrazuju dva osnovna novčana toka. Kao prvo, to su dobrovoljno-prinudne donacije albanske dijaspore. „Mnogobrojna dijaspora kosmetskih Albanaca koja živi u SAD, Nemačkoj i Švajcarskoj, igrala je i igraće i dalje ključnu ulogu u sadašnjem i budućem ekonomskom, socijalnom i političkom razvoju Kosova, a takođe će diktirati razvoj vojne situacije na lokalu. Oni mogu lako da otvore nove frontove, ako to požele, kako bi podržali pritisak u mnogobrojnim nerešenim pitanjima, koja se tiču Albanaca“, ističu stručnjaci Međunarodne krizne grupe.
Kao drugo, važan kanal finansiranja projekta „Velika Albanija“ jesu prihodi od trgovine narkoticima i drugim vrstama transgraničnog zločinačkog biznisa, koji kontrolišu Albanci. Prihodi albanskih organizovanih zločinačkih grupa (OZG) od kontrole nad narkoticima, koji idu u Evropu iz zemalja Bliskog istoka i Srednjeg istoka (pre svega iz Avganistana), procenjuju se na sumu ne manju od 30 do 50 milijardi dolara godišnje. Posle završetka NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine i uvođenja međunarodnog kontingenta, Ali Ahmeti je premešten na teritoriju makedonskog teatra borbe za „Veliku Albaniju“, gde je postao jedan od lidera antivladinog meteža Albanaca u Makedoniji koje podržava Kosovo. Već 2001. on postaje glavnokomandujući Nacionalnooslobodilačka armija makedonskih Albanaca (NOA). U junu 2001. Ali Ahmeti je bio privremeno upisan na američki crni spisak lica povezanih sa terorističkom delatnošću, zabranjen mu je ulazak u Švajcarsku i niz drugih evropskih zemalja. To, istina, nije zasmetalo Ahmetiju da u ime makedonskih Albanaca potpiše Ohridski sporazum, razrađen i izlobiran od strane NATO i Evropske unije. U razvoju situacije na Balkanskom poluostrvu i oko njega sve primetniju ulogu igra albanski faktor, čiji je neodvojivi deo i ideja stvaranja „Velike Albanije“ – države koja ujedinjuje sve teritorije s albanskim stanovništvom. Prema podacima ispitivanja agencije Gallup Balkan Monitor, podršku ideji „Velike Albanije“ pruža najmanje 75 odsto ispitanika na Kosovu i 70 posto u Albaniji, iako je još 2006. godine svega 2,5 procenta kosovskih Albanaca smatralo da je najbolji način za rešavanje njihovih problema ujedinjenje s Albanijom.
Zapad ignoriše pretnju, koja je nikla u vezi s aktivizacijom albanskog pokreta, pokušavajući da kao izolovanu pojavu predstavi dejstva separatista sa Kosova, kao i antipravoslavni metež Albanaca Makedonije, ekstremizam južnosrpske Preševske doline, aktivnost albanskog nacionalističkog podzemlja u Crnoj Gori i Grčkoj… Albanska elita izbegava korišćenje izraza „Velika Albanija“ i „panalbanizam“ i govori o „albanskom nacionalnom pitanju“, tumačeći ga kao „pokret za oslobođenje albanskih zemalja od inostrane okupacije i njihovo ujedinjenje u posebnu nacionalnu državu“.
(Izbor iz tekstova ruskog analitičara Petra Iskenderova, saradnika Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka)

 Dževad Galijašević

Poligon za izvoz terorista

Albanski nacionalni pokret nije ograničen na bilo koju državu ili njen deo na Balkanu već je formiran na konceptu negiranja postojećih državnih granica i formiranja Nove Albanije (prirodne, velike, istorijske…) na teritorijama Srbije (Kosova i tzv. Preševske doline), Makedonije i Crne Gore. Ali ključno pitanje nije šta će Albanci uraditi s Vojskom Kosova, koja postoji i danas u manje legalnom i manje javnom formatu, nego šta će učiniti Srbija kao najvažniji državni subjekt na ovom delu Balkana – kaže u razgovoru za „Pečat“ Dževad Galijašević, stručnjak za pitanja terorizma. 
Koje mesto u tumačenju terorizma i islamizacije Kosova zauzima Albanska nacionalna armija?
ANA se prvi put pojavila na Kosovu nakon 1999. Iako su njeno postojanje na početku demantovale međunarodne snage na KiM, posle najpoznatije vojne akcije – miniranja mosta u Ložištu, na severu Kosova, kada su dvojica njenih članova Islam Beriša i Hamza Behrami poginuli – UNMIK ju je indirektno priznao označivši je kao terorističku organizaciju. Na snimku objavljenom na albanskom portalu „Veriu“ u aprilu 2016. koji prenosi srpski portal „Kossev“, borce ove organizacije je pozvao komandant na borbu i novo davanje zakletve. To nije sve. Stručna javnost je registrovala teroristički napad u Frankfurtu, kada je Arid Uka (21), Albanac sa Kosova, u martu 2011. ubio dva američka vojnika na tamošnjem aerodromu. Važna je činjenica da je ovaj terorista borbene veštine stekao u ilegalnom kampu u Zenici gde je obučavan i radikalizovan.
Kako je preneo štutgartski dnevni list „Štutgarter cajtung“, svedok je ratni reporter koji ima i jake dokaze za povezanost Uke sa vehabističkim pokretom u BiH. Osuđen je, u Nemačkoj, na doživotnu kaznu zatvora.
Istovremeno, javnost u Srbiji nije zaboravila da jedan odred terorista ISIL-a predvodi „Kasapin iz Kačanika“ – albanski džihadista Lavdrim Muhadžeri, zvani „Abu Abdulah el Kosovo“. Dvadesetsedmogodišnji Muhadžeri je poreklom iz Makedonije. Pojavio se u Siriji krajem 2012. i više puta bio snimljen na propagandnom videu ISIL-a. Na internetu su objavljene fotografije na kojima seče glave zarobljenicima, a i video na kom ubija čoveka iz bacača granata. Povratak Muhadžerija, i činjenica da nije poginuo u borbama, predstavlja ozbiljnu pretnju za Balkan i mnoge evropske zemlje gde kosovski džihadista (koga je američki Stejt department stavio na spisak terorista još 2014) ima kontakte i može da organizuje napad.
Koliko je islamizam prisutan u Velikoalbanskom pokretu i koja je veza islamizma s neoosmanizmom?
Narastajuće angažovanje islamskog terorističkog faktora u Albaniji i na Kosovu imalo je direktan uticaj na operativnu strukturu i organizaciju OVK – UČK. Prvi teroristički odred, sastavljen od mudžahedina koji su ratovali u BiH i Čečeniji, formirao je Ekrem Avdija zvani „Abusuheib“ sredinom juna 1998. i nazvao ga Abu Bekir Sidik. Instruktori i koordinatori su bili Abdulah Duhajman (danas u zatvoru u Alžiru, pripadnik Al Kaide i blizak saradnik Ajmana el Zavahitije) i komandant odreda El Mudžahedin Abdel Kadeer Mokhtari zvani Abu Maali. Komanda jedinice bila je u Donjem Prekazu, brojala je 230 mudžahedina iz Saudijske Arabije, Egipta, Sirije, Albanije, Makedonije i Irana. Jedinica je bila podeljena na nekoliko manjih, a jednu od njih je vodio Abu Ismailj, bivši pripadnik odreda El Mudžahedin. Glavni instruktori odreda Abu Bekir Sidik bili su Aiman Avad zvani Abu Abdurahman iz Sirije (tokom rata u BiH glavni bezbednjak i obaveštajac odreda El Mudžahedin, te komandant mudžahedinskog logora u Bosinjaku), i Alžirac Jamel Larmani, predstavnik humanitarne organizacije Igasa koji je iz Dubrovnika došao do Konjica.
Iako su se, sa znanjem Zapada, pripremali za budući napad NATO avijacije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999, njihove ambicije i planovi nisu se zadržali u granicama Srbije. Posle ulaska Amerikanaca i Nemaca na Kosovo, albanski teroristički front se širi na prostor Makedonije gde učestvuju u ratu protiv te države 2001. Vojni komandant „emir“ je Muhamed Hadafan Gamili a političko krilo predvodio je šeik Ahmed Ali Sedan. Jedan od glavnih ljudi za transfer mudžahedina i transport oružja iz Albanije u Makedoniju je bio Seljadin Džeza, poznat po nadimku Hodža, koji je kao mudžahedin ratovao u Bosni i Čečeniji, a trenutno se nalazi u Skoplju. Ovako stvorena teroristička mreža, pored izvođenja terorističkih akcija, koristi se i za krijumčarenje narkotika, oružja i ljudi, što predstavlja jedan od važnijih izvora finansiranja terorista. Prema pisanju pariskog lista „Observatoire Geopolitique des Drogues“, droga dolazi iz Afganistana, prerađuje se u Turskoj, a onda se prebacuje na Kosovo, gde je preuzimaju albanski narko-dileri i prenose raznim kanalima u Zapadnu Evropu. Ovi kanali imaju dva kraka – jedan ide preko Albanije za Italiju, a drugi preko Bugarske i Mađarske. Kao glavni centar albanske narko-mafije u tom izveštaju se navodi Ženeva.
U Makedoniji je 2012. organizovan teroristički napad poznat kao „zločin iz Aračinova“, a u stvari reč je o brutalnom ubistvu četiri maloletna mladića i jednog četrdesetpetogodišnjaka na Smiljkovskom jezeru, nadomak Skoplja. U policijskoj akciji „Monstrum“ 1. maja 2012. uhapšeno je 20 radikalnih islamista koji se dovode u vezu s ubistvima. Među uhapšenima, petorica su optužena za terorizam i prema navodima ministarke unutrašnjih poslova Gordane Jankuloske, predstavljaju pripadnike radikalnih islamističkih grupa i bili su na ratištima Avganistana i Pakistana gde su se borili protiv umerenih muslimana i NATO snaga.
Šta vezuje bosanskohercegovačke vehabije sa vehabijama na Kosovu?
Bosanskohercegovački mudžahedini i vehabije kao misionari su izgradili islamistički front na Kosovu. Međutim, te veze nisu samo u sferi saradnje islamističkog elementa nego i u sferi državne, personalne i institucionalne saradnje. Bakir Izetbegović i Hašim Tači imaju zajedničkog političkog oca i pokrovitelja: Redžepa Tajipa Erdogana i tursku obaveštajnu zajednicu koja usklađuje njihovo delovanje i nastup prema srpskom etničkom prostoru i narodu. Taj nastup je neprijateljski prema Srbiji i Republici Srpskoj, ali i prema Makedoniji i Crnoj Gori. Poseban problem su bezbednosne strukture u BiH i istureni pojedinci, kao Dragan Mektić, ministar bezbednosti u Savetu ministara BiH sa direktorom Sipe Pericom Stanićem, koji svim svojim akcijama odvlače pažnju od ovog dubokog istorijskog sukoba čiji rezultat može biti poguban za Srbiju i Republiku Srpsku. U saradnji sa Osmanom „Osmicom“ Mehmedagićem oni nadziru, špijuniraju i prisluškuju sve javne i političke ličnosti koje nastupaju prema srpskim nacionalnim interesima prijateljski. Oni štite teroriste i zabranjuju upiranje prstom u njih; kriminalizuju javne ličnosti i najodgovornije i najvažnije funkcionere Republike Srpske, montiraju im optužnice i šire propagandne laži koje, po pravilu, prenose bivši komandiri u odredu El Mudžahedin – Ezher Beganović i Abdulsamed Bušatlić u svom, islamističkom časopisu SAFF uz podršku portala NAP – Novinske agencije Patria (u vlasništvu bivšeg direktora Izetbegovićeve policije Bakira Alispahića, koji je morao da podnese ostavku u februaru 1996. nakon otkrivanja terorističkog kampa „Pogorelica“ u čijoj organizaciji je zajedno sa tajnom policijom AID učestvovao).
Vezuje ih Erdogan i neoosmanski projekat „Zelene transverzale“, vezuje ih isti politički cilj i neprijateljstvo prema Srbima – zapadni mentori koji Srbiju i Republiku Srpsku žele da unište – vezuje ih verski cilj da na kraju političkog puta već izgrađeno islamsko društvo na BiH i Kosovu obznane kao islamske države po ugledu na šiitsku Islamsku Republiku Iran ili sunitsku Erdoganovu Tursku – autoritarne države, koje potvrđuju specifični dualizam teokratske države republikanskog uređenja.

[/restrict]