ВЕЛИКА АЛБАНИЈА, ИСТОРИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ (2)

Разговарала Наташа Јовановић

Идеја о стварању Велике Албаније, која је, како се чинило, замрла с последњим данима нацистичке окупације Југославије, вратила се попут авети у плановима ЕУ да балканске територије насељене Албанцима фигурирају као део јединственог правног, привредног и безбедоносног регионалног простора. Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питање узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана?
О томе какво је било решење албанског питања у послератној Југославији, од 1945. до доношења амандмана 1971, да ли се данас кроз западнобалканску регионалну политику ЕУ отвара простор за интеграцију територија које је албански национални покрет означио термином Велика Албанија, те да ли је Косово полигон за извоз терориста разговарамо са Љубодрагом Димићем, Џевадом Галијашевићем и Зораном Чворовићем.

Природна Албанија као предстража Берлина и Лондона

Др Зоран Чворовић

Кроз придруживање Западног Балкана ЕУ реализују два сасвим супротна историјска процеса – процес интеграције и националне афирмације Албанаца и дезинтеграције и асимилације српског народа

Да би Западни Балкан био миран према мери западних интереса, окосницу новог решења треба да представља Велика Албанија уместо, у Хашком трибуналу инкриминисане, Велике Србије. Тако уместо државе уједињених Срба, као предстраже Москве на Балкану, добијамо у институционалним оквирима Процеса стабилизације и придруживања расцепкано српство, сабијено у жице новостворених антисрпских псеудодржавица, и уједињену природну Албанију, као предстражу Берлина и Лондона на Балкану – каже у разговору за „Печат“ правни историчар др Зоран Чворовић.

[restrict]
Да ли се кроз регионалну сарадњу у оквиру Процеса стабилизације и придруживања Западног Балкана отвара простор за интеграцију територија које је албански национални покрет означио термином Велика Албанија?
У плановима ЕУ балканске територије насељене Албанцима фигурирају као део јединственог правног, привредног и безбедносног регионалног простора. Албанија, тзв. Косово, Македонија, Србија и Црна Гора учесници су Процеса стабилизације и придруживања Западног Балкана ЕУ, али се јављају и као чланови новопредложене западнобалканске царинске уније, као замене за пуноправно чланство у ЕУ. Висок степен интегрисаности Западног Балкана Брисел жели да оствари инсистирањем на обавези регионалне сарадње, како је она формулисана у појединачним споразумима о стабилизацији и придруживању.
Ако регионалну сарадњу Србије процењујемо према тзв. Косову, она се по чл. 15 ССП састоји у обавези да Србија са тзв. Републиком Косово до краја 2017. закључи уговор о регионалној сарадњи, што би заправо било експлицитно de jure признање друге албанске државе на Балкану. Истовремено, овим уговором ће се успоставити зона слободне трговине, узајамна слобода кретања радне снаге и капитала, слобода пословног настањивања, узајамно признање диплома, као и сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова.
Насупрот томе, уколико обавезу Србије да унапређује регионалну сарадњу одмеравамо у односу према БиХ, онда се ова обавеза према критеријумима Брисела састоји у подршци Србије територијалној целовитости БиХ. Али, што је још важније, и у обавези Србије да помогне у успостављању функционалног правног поретка, што за ЕУ значи само већи степен централизације према принципу слаба Бањалука – јаче Сарајево.
У односу на Црну Гору, обавеза регионалне сарадње подразумева да званична Србија не сме да предузме ниједну радњу ради заштите основних права Срба у Црној Гори који су изложени бруталној асимилацији.
Из овог јасно произлази да се кроз придруживање Западног Балкана ЕУ реализују два сасвим супротна историјска процеса – процес интеграције и националне афирмације Албанаца и дезинтеграције и асимилације српског народа у оквиру насилно успостављених квазидржава и псеудонација.
Шта би био крајњи циљ геополитичких планера који данас протежирају великоалбанске претензије?
Уколико ове садашње процесе сагледамо у оквиру дужих временских одсека, онда не можемо да се отмемо утиску да западнобалканска регионална политика ЕУ има само један циљ – потпуно анулирање свих резултата српског националног покрета који су остварени у борби за ослобођење и уједињење српства од Берлинског конгреса до 1918. године. Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питање узима као основа за трајно решење оног тзв. западнобалканског? Такав однос је сасвим у складу са западним пропагандним стереотипима о Балкану као родном месту прве светске ратне катастрофе, Србима као наводним непосредним кривцима за избијање овог рата и Русима као наводним главним саучесницима подстрекачима. Да би Западни Балкан био миран према мери западних интереса, окосницу новог решења треба да представља Велика Албанија уместо, у Хашком трибуналу инкриминисане, Велике Србије. Тако уместо државе уједињених Срба, као предстраже Москве на Балкану, добијамо у институционалним оквирима Процеса стабилизације и придруживања расцепкано српство, сабијено у жице новостворених антисрпских псеудодржавица, и уједињену природну Албанију, као предстражу Берлина и Лондона на Балкану.
Да ли улазећи у регионалне интеграције са целином албанског народа Србија понавља грешке из прошлости, јер чини се да је свака балканска интеграција у себи крила идеју југословенства?
Против великоалбанских, као и против монтенегринских и бошњачко-исламистичких претензија Србија може да се бори једино изван Прокрустове постеље регионалне политике Процеса стабилизације и придруживања ЕУ, као држава пуног, евроинтеграцијама ненагриженог суверенитета. Аргумент да ће Србија укључивањем Албаније и тзв. Косова у састав јединственог привредног простора царинске уније или у оквиру неког другог облика регионалне интеграције успешније амортизовати притисак и непријатељство великоалбанског националног покрета, представља само изговор лошег ђака који понавља историјске грешке. Званична Србија се повела за истим аргументом још 1914. када се у Нишкој декларацији определила за југословенски, а не српски ратни циљ. Србија је тада рачунала да ће са стварањем југословенске државе обезбедити мирнију будућност српском народу, јер ће Хрвате и Словенце, које је у рату имала против себе, са југословенском државом везати за себе, док би их реализација свесрпског уједињења оставила и даље као средство у рукама спољних непријатеља. У две Југославије српство је било биолошки и територијално сваким даном све мање, материјално све слабије, а духовно све раслабљеније. Насупрот томе, Хрвати су државноправну интеграцију искористили за стварање основа да се фикција уједињене Троједнице – Хрватска, Славонија и Далмација – из историјског сна преобрази у историјску стварност федералне јединице Бановине, односно Републике Хрватске. Зар ову лекцију Срби треба да понове правећи неки облик интеграције са целином албанског народа и то у стању у коме се као народ данас налазимо, па да на крају сан Велике Албаније постане јава, а српска држава спадне на границе омеђене Берлинским конгресом?
Да ли постоје сличности између извојевања независности Србије у 19. веку и Републике Косова данас?
Самопроглашена независност тзв. Републике Косово је услов свих услова за реализацију пројекта Велике Албаније у садашњим условима. Ту чињеницу није схватило садашње Скопље па је признавањем тзв. Републике Косово постало главни помагач у ширењу сепаратизма на сопственој територији. Заиста постоје невероватне сличности између начина на који је Кнежевина Србија отимала атрибуте суверености из малаксалих руку болесника са Босфора и начина на који то албански сепаратисти, у погледу атрибута суверености тзв. Републике Косово данас раде. Све друго је у ове две приче потпуно различито. Стицање једног од основних атрибута спољашње суверености, права на закључење међународних уговора Кнежевина Србије је изборила 1862. закључујући уговор о телеграфији. Стране уговора су биле међународноправно непризната Србија и њен формални сизерен Турска. Искуство односа између Кнежевине Србије и Турске показује да један ентитет чини државом не међународно признање већ освајање појединих атрибута спољне и унутрашње суверености – права на закључивање међународних уговора, права на слање и примање дипломатских представника, права на вођење рата, и права на уставотворство. Пасивно држање Србије у тренутку када је Косово донело Устав умногоме подсећа на држање Турске која је ћутке прихватила чињеницу да је Кнежевина Србија кнез Михаиловим законом 1861. ставила ван снаге султанов Хатишериф из 1838. Кључни елемент који заокружује сувереност једног ентитета и чини га државом јесте стицање атрибута права на вођење рата који једна земља стиче оног тренутка када оснује војску. Зато је питање оснивања тзв. Војске Косова, ако имамо у виду искуство Кнежевине Србије из 19. века, кључно у процесу претварања Р. Косово из самопроглашене несуверене територије у суверену државу. Кнежевина Србија је 1861. донела закон о народној војсци, а неколико година после тога енглески конзул у Београду Лонгворд констатовао је како су велике силе погрешиле када нису онемогућиле кнеза Михаила да донесе закон о организацији народне војске. Мудри Енглез ненаклоњен Србима је закључио да би уместо милион и по ненаоружаних сељака с којима се могло трговати као са стадом, велике силе пред собом имале 100.000 наоружаних људи. Ова историјска поука одлично показује колико је битно да Србија предузме све мере како се безбедносне снаге Косова не би трансформисале у Војску Косова.

Др Љубодраг Димић

Опседнути идејом Велике Албаније

Идеје из 1878. поред територијалног имале су и етнички карактер. Комунисти нису постављали питање како се од територијалне дошло до етничке Албаније и какво су место у том процесу имали сила и погроми које је она изазивала – каже у разговору за „Печат“ академик Љубодраг Димић.
Kакав је био однос КПЈ према албанском питању посматран из угла одлука донетих на конференцији у Бујану?
Идеја о Великој Албанији није била страна албанским комунистима. О томе су говорили покушаји да се политичким путем, у околностима незавршених ратних процеса, обезбеди могућност прикључења Косова и Метохије Албанији. Чињеница да на Другом заседању АВНОЈ-а питање статуса Косова и Метохије у југословенској федерацији није спомињано изазвала је незадовољство „албанских кадрова“. Из тих разлога њихова је одлука била да на посебно организованој конференцији буду дефинисани ставови о будућности територија на којима живи албанско становништво. У тој иницијативи албански комунисти с Косова и Метохије имали су подршку ЦК КП Албаније, који је отворено захтевао припајање тих области Албанији, али не и ЦК КПЈ. Конференција је одржана у Бујану на прелазу из 1943. у 1944. годину. Том приликом донета је посебна резолуција (тзв. Бујанска резолуција) којом је недвосмислено доведен у питање територијални интегритет Југославије, али и национална права српског народа. „Већнике“ конференције у Бујану чинио је 41 Албанац, 7 Срба и Црногораца, 1 муслиман. У Резолуцији је констатовано да Косово и Метохију већински насељавају Шиптари, да они желе уједињење са Шипнијом и да то могу остварити само заједничком борбом са осталим народима Југославије против окупатора. У резолуцији из Бујана је констатовано да, када се извојује слобода, Шиптари треба да се изјасне о својој будућности уз коришћење права на самоопредељење до права на отцепљење. У питању је био акт који је својим садржајем сасвим негирао постојање Србије и рушио темељне одлуке на којима је требало да почива југословенска федерација прокламована на Другом заседању АВНОЈ-а. Из тих разлога Политбиро ЦК КПЈ је директивним писмом из марта 1944. суштински поништио Бујанску резолуцију. Накнадно је иста резолуција опозвана и поништена од стране АВНОЈ-а и Скупштине одржане у Призрену 10. јула 1945. године.
Да ли је КПЈ одговорна за изградњу КП Албаније?
Комунистичка партија Југославије је, почев од средине 30-их година 20. века, имала мандат Коминтерне за контролу и организовање албанских комуниста и у формирању КП Албаније активно су учествовали југословенски партијски кадрови. Део њих (Миладин Поповић, Душан Мугоша…), ношен пролетерским интернационализмом и доктринарно везан за догму о „великосрпском хегемонизму“, подржао је резолуцију из Бујана која је директно била на штету државе и партије коју су представљали и народа коме су припадали. Насупрот њима, Енверу Хоџи и албанским комунистима био је близак концепт „целовите“ Албаније. Из тих разлога од њих се и касније могло чути да нема ни Велике ни Мале Албаније, већ да само постоји Албанија Албанаца. Ништа се ту није променило у односу на територијалне визије Призренске лиге.
Како објашњавате одлуку Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) од 6. марта 1945. о забрани повратка на Косово и Метохију насељеника који су под притиском албанског терора морали да га напусте током ратних година?
Овој одлуци претходио је покушај организовања побуне Албанаца из децембра 1944. године. Ова сецесионистичка побуна, која је током децембра 1944, јануара и фебруара 1945. захватила области око Урошевца, Косовске Митровице и Дренице, била је организована од остатака снага Друге призренске лиге, дивизије „Скендер-бег“, Косовског пука и формација Шабана Полуже које су одбиле да иду на Сремски фронт. О размерама побуне речито говори и чињеница да је у њеном гушењу ангажовано око 50.000 припадника југословенске војске. Побуну и њено гушење пратио је изразити терор. После тога је на неко време морала да буде заведена војна управа (фебруар 1945). У организовању побуне био је уплетен и страни фактор.
Одлуку о забрани повратка на Косово и Метохију насељеника који су под притиском албанског терора морали да га напусте током ратних година донело је Министарство унутрашњих послова Владе ДФЈ процењујући да после гушења побуне код Албанаца постоји осећање „психолошке кривице“ како за злодела учињена током рата, тако и због учешћа у побуни и да због тога не треба повратком колониста повећавати њихову фрустрацију. Наведени акт, као и неуспешни рад Мешовите комисије која до почетка септембра 1945. није успела да примени Закон о ревизији додељене земље колонистима и аграрним интересентима у Косовско-метохијској области, суштински су значили прихватање насилно изведеног егзодуса Срба у време постојања протектората „Велика Албанија“. На имања протераних Срба, поред Албанаца комшија, настанили су се албански колонисти пристигли из Албаније током ратних година (по проценама њих око 90.000 хиљада). Одлука НКОЈ-а и касније донети Закон о ревизији додељене земље насељеницима учинили су да од некадашњих насељеника које су на Косову и Метохији населиле власти Краљевине Југославије буде одузето 15.786 хектара земље. На Косово и Метохију никада се није вратило 1.638 породица, а у Војводини је насељено још 2.064 некадашњих колонистичких породица.
На који начин су Косово и Метохија постали саставни део нове Србије?
Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица. То се догодило на Великој антифашистичкој скупштини народног ослобођења новембра 1944. Али у том тренутку Косово и Метохија, као ни Војводина и Санџак, нису формално били у саставу Србије. У том тренутку Косовско-метохијска област имала је карактер политичке области са израженим елементима аутономности. Питање њеног статуса дошло је на дневни ред заседања Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) од 7. априла 1945. године. Тада је одлучено да Косовско-метохијска област, као аутономна јединица, буде укључена у састав федералне Србије. АСНОС је том приликом „саслушао“ и „прихватио“ званичну изјаву представника Обласног НОО Косова и Метохије „да народи Косова и Метохије желе да се присаједине федералној и братској Србији“. Коначно решење је сачекало укидање војне управе заведене после албанске побуне. Тада је Обласна народна скупштина Косова и Метохије (8–10. јул 1945, Призрен) потврдила да су Југославија и Србија „истинска домовина“ Срба, Шиптара и Црногораца са Космета. У посебној резолуцији тада је истакнуто да је дефинитивно учињен крај политици „међусобног раздора и борбе Срба и Шиптара“, а изграђивање братства и јединства означено „светом дужношћу“. Месеци и године које су следиле демантовале су прокламовано. Томе су допринели и односи Југославије и Албаније, који су почели да се кваре од 1947. године, да би после сукоба Југославије и Информбироа прерасли у дугогодишње непријатељство. Треба напоменути да су непосредно након ослобођења југословенски комунисти размишљали о могућности „препуштања“ Косова и Метохије Албанији. Сам се Тито, међутим, плашио могуће реакције Србије и зато ту тему никада није покренуо у разговорима с представницима Албаније. У исто време на снази је био и званични став Москве да „између СССР-а и Албаније стоји Југославија и да Албанија треба да успостави најуже односе у првом реду са Југославијом“. Тај став је био на снази све до 1947. године. У том периоду Југославија је подржавала Албанију на сваки начин, штитила њене интересе на међународном плану, финансијски одржавала буџет, модернизовала економију, школовала кадрове, војно гарантовала границе… А онда су се почели осећати први знаци „резервисаности“, затим је наступило видно погоршање односа. Албанско руководство се 1948. године активно укључило у кампању против Југославије. Јула исте године Албанија је једнострано раскинула 27 привредних, политичких и културних споразума са Југославијом. Већ од краја 1948. године учестали су гранични спорови и инциденти, на обе стране су се појавили пребези, започео је пропагандни и шпијунски рат. Криза неповерења и сукоб Тиране и Београда изнова је актуелизовао питање Косова и Метохије. Албански државни и партијски врх је сматрао да ће верност Стаљину бити награђена припајањем Косова и Метохије Албанији. Био је то још један моћни кредитор који је требало искористити на реализацији великоалбанске идеје.
Да ли је обрачун с Александром Ранковићем из 1966. „отворио“ простор за убрзану политичку еманципацију албанског становништва?
Тада су отпочели разговори о промени политичког положаја. Политички врх Косова и Метохије је пригрлио тезу да и народности имају право на самоопредељење. Разговори с Титом и Кардељем из 1967. значили су „зелено светло“ за отпочињање процеса током кога ће покрајина бити „у правима и дужностима“ изједначена с републикама. У том поступку руководство Србије је заобилажено. Постојећу аутономију албански кадрови су сматрали „крњом“ и „хибридном“ и зато су тражили промене. Оно за шта су се прикривено залагали политичари отворено су тражиле масе демонстраната 1968. године на улицама косовско-метохијских градова: да Косово буде проглашено републиком „албанске народности“, да „албанска народност“ добије статус конститутивног народа који има право на самоопредељење, да Косово уместо статута добије устав, да адекватно буде решено питање албанске заставе… Демонстрације су легализовале и учврстиле политику која је кроз партијске и државне структуре вођена на релацији покрајина – савезни врх. На делу је био исти онај сепаратизам изречен у Бујану.
Оно што није могло да прође у уличним демонстрацијама легализовано је путем уставних амандмана…
Све те захтеве је потврдио и Устав из 1974. године. Аутономна покрајина је добила статус конститутивног елемента југословенског федерализма, у заједничким пословима Федерације била је изједначена с републикама, стекла је значајна обележја државности. Све је то рушило статус Србије која је изгубила одговарајуће прерогативе над сопственим покрајинама. Србија више није могла да доноси „потпуне“ законе који се примењују на целокупној територији републике, није могла да утиче на спровођење донетих закона, изгубила је надлежности у управним и судским поступцима. Све је то погодовало ширењу сепаратистичког покрета. Узеле су маха активности илегалних организација које су фанатизовале масе младих Албанаца – омладине која је била без посла и перспективе, гетоизирана вољом локалних албанских политичара, кажњавана од власти, опседнута идејом о Великој Албанији. На Косову и Метохији је почело обликовање алтернативне албанске државе. То је истовремено значило да ће после демонстрација, које је власт гушила силом, започети организовани оружани отпор, тероризам, оружано отцепљење.

Петар Искендеров

Запад игнорише претњу

Финансијску базу великоалбанског пројекта образују два основна новчана тока. Као прво, то су добровољно-принудне донације албанске дијаспоре. „Многобројна дијаспора косметских Албанаца која живи у САД, Немачкој и Швајцарској, играла је и играће и даље кључну улогу у садашњем и будућем економском, социјалном и политичком развоју Косова, а такође ће диктирати развој војне ситуације на локалу. Они могу лако да отворе нове фронтове, ако то пожеле, како би подржали притисак у многобројним нерешеним питањима, која се тичу Албанаца“, истичу стручњаци Међународне кризне групе.
Као друго, важан канал финансирања пројекта „Велика Албанија“ јесу приходи од трговине наркотицима и другим врстама трансграничног злочиначког бизниса, који контролишу Албанци. Приходи албанских организованих злочиначких група (ОЗГ) од контроле над наркотицима, који иду у Европу из земаља Блиског истока и Средњег истока (пре свега из Авганистана), процењују се на суму не мању од 30 до 50 милијарди долара годишње. После завршетка НАТО бомбардовања Југославије 1999. године и увођења међународног контингента, Али Ахмети је премештен на територију македонског театра борбе за „Велику Албанију“, где је постао један од лидера антивладиног метежа Албанаца у Македонији које подржава Косово. Већ 2001. он постаје главнокомандујући Националноослободилачка армија македонских Албанаца (НОА). У јуну 2001. Али Ахмети је био привремено уписан на амерички црни списак лица повезаних са терористичком делатношћу, забрањен му је улазак у Швајцарску и низ других европских земаља. То, истина, није засметало Ахметију да у име македонских Албанаца потпише Охридски споразум, разрађен и излобиран од стране НАТО и Европске уније. У развоју ситуације на Балканском полуострву и око њега све приметнију улогу игра албански фактор, чији је неодвојиви део и идеја стварања „Велике Албаније“ – државе која уједињује све територије с албанским становништвом. Према подацима испитивања агенције Gallup Balkan Monitor, подршку идеји „Велике Албаније“ пружа најмање 75 одсто испитаника на Косову и 70 посто у Албанији, иако је још 2006. године свега 2,5 процента косовских Албанаца сматрало да је најбољи начин за решавање њихових проблема уједињење с Албанијом.
Запад игнорише претњу, која је никла у вези с активизацијом албанског покрета, покушавајући да као изоловану појаву представи дејства сепаратиста са Косова, као и антиправославни метеж Албанаца Македоније, екстремизам јужносрпске Прешевске долине, активност албанског националистичког подземља у Црној Гори и Грчкој… Албанска елита избегава коришћење израза „Велика Албанија“ и „паналбанизам“ и говори о „албанском националном питању“, тумачећи га као „покрет за ослобођење албанских земаља од иностране окупације и њихово уједињење у посебну националну државу“.
(Избор из текстова руског аналитичара Петра Искендерова, сарадника Института за славистику Руске академије наука)

 Џевад Галијашевић

Полигон за извоз терориста

Албански национални покрет није ограничен на било коју државу или њен део на Балкану већ је формиран на концепту негирања постојећих државних граница и формирања Нове Албаније (природне, велике, историјске…) на територијама Србије (Косова и тзв. Прешевске долине), Македоније и Црне Горе. Али кључно питање није шта ће Албанци урадити с Војском Косова, која постоји и данас у мање легалном и мање јавном формату, него шта ће учинити Србија као најважнији државни субјект на овом делу Балкана – каже у разговору за „Печат“ Џевад Галијашевић, стручњак за питања тероризма. 
Које место у тумачењу тероризма и исламизације Косова заузима Албанска национална армија?
АНА се први пут појавила на Косову након 1999. Иако су њено постојање на почетку демантовале међународне снаге на КиМ, после најпознатије војне акције – минирања моста у Ложишту, на северу Косова, када су двојица њених чланова Ислам Бериша и Хамза Бехрами погинули – УНМИК ју је индиректно признао означивши је као терористичку организацију. На снимку објављеном на албанском порталу „Вериу“ у априлу 2016. који преноси српски портал „Коссев“, борце ове организације је позвао командант на борбу и ново давање заклетве. То није све. Стручна јавност је регистровала терористички напад у Франкфурту, када је Арид Ука (21), Албанац са Косова, у марту 2011. убио два америчка војника на тамошњем аеродрому. Важна је чињеница да је овај терориста борбене вештине стекао у илегалном кампу у Зеници где је обучаван и радикализован.
Како је пренео штутгартски дневни лист „Штутгартер цајтунг“, сведок је ратни репортер који има и јаке доказе за повезаност Уке са вехабистичким покретом у БиХ. Осуђен је, у Немачкој, на доживотну казну затвора.
Истовремено, јавност у Србији није заборавила да један одред терориста ИСИЛ-а предводи „Касапин из Качаника“ – албански џихадиста Лавдрим Мухаџери, звани „Абу Абдулах ел Косово“. Двадесетседмогодишњи Мухаџери је пореклом из Македоније. Појавио се у Сирији крајем 2012. и више пута био снимљен на пропагандном видеу ИСИЛ-а. На интернету су објављене фотографије на којима сече главе заробљеницима, а и видео на ком убија човека из бацача граната. Повратак Мухаџерија, и чињеница да није погинуо у борбама, представља озбиљну претњу за Балкан и многе европске земље где косовски џихадиста (кога је амерички Стејт департмент ставио на списак терориста још 2014) има контакте и може да организује напад.
Колико је исламизам присутан у Великоалбанском покрету и која је веза исламизма с неоосманизмом?
Нарастајуће ангажовање исламског терористичког фактора у Албанији и на Косову имало је директан утицај на оперативну структуру и организацију ОВК – УЧК. Први терористички одред, састављен од муџахедина који су ратовали у БиХ и Чеченији, формирао је Екрем Авдија звани „Абусухеиб“ средином јуна 1998. и назвао га Абу Бекир Сидик. Инструктори и координатори су били Абдулах Духајман (данас у затвору у Алжиру, припадник Ал Каиде и близак сарадник Ајмана ел Завахитије) и командант одреда Ел Муџахедин Абдел Кадеер Мокхтари звани Абу Маали. Команда јединице била је у Доњем Преказу, бројала је 230 муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Сирије, Албаније, Македоније и Ирана. Јединица је била подељена на неколико мањих, а једну од њих је водио Абу Исмаиљ, бивши припадник одреда Ел Муџахедин. Главни инструктори одреда Абу Бекир Сидик били су Аиман Авад звани Абу Абдурахман из Сирије (током рата у БиХ главни безбедњак и обавештајац одреда Ел Муџахедин, те командант муџахединског логора у Босињаку), и Алжирац Јамел Лармани, представник хуманитарне организације Игаса који је из Дубровника дошао до Коњица.
Иако су се, са знањем Запада, припремали за будући напад НАТО авијације на Савезну Републику Југославију 1999, њихове амбиције и планови нису се задржали у границама Србије. После уласка Американаца и Немаца на Косово, албански терористички фронт се шири на простор Македоније где учествују у рату против те државе 2001. Војни командант „емир“ је Мухамед Хадафан Гамили а политичко крило предводио је шеик Ахмед Али Седан. Један од главних људи за трансфер муџахедина и транспорт оружја из Албаније у Македонију је био Сељадин Џеза, познат по надимку Хоџа, који је као муџахедин ратовао у Босни и Чеченији, а тренутно се налази у Скопљу. Овако створена терористичка мрежа, поред извођења терористичких акција, користи се и за кријумчарење наркотика, оружја и људи, што представља један од важнијих извора финансирања терориста. Према писању париског листа „Observatoire Geopolitique des Drogues“, дрога долази из Афганистана, прерађује се у Турској, а онда се пребацује на Косово, где је преузимају албански нарко-дилери и преносе разним каналима у Западну Европу. Ови канали имају два крака – један иде преко Албаније за Италију, а други преко Бугарске и Мађарске. Као главни центар албанске нарко-мафије у том извештају се наводи Женева.
У Македонији је 2012. организован терористички напад познат као „злочин из Арачинова“, а у ствари реч је о бруталном убиству четири малолетна младића и једног четрдесетпетогодишњака на Смиљковском језеру, надомак Скопља. У полицијској акцији „Монструм“ 1. маја 2012. ухапшено је 20 радикалних исламиста који се доводе у везу с убиствима. Међу ухапшенима, петорица су оптужена за тероризам и према наводима министарке унутрашњих послова Гордане Јанкулоске, представљају припаднике радикалних исламистичких група и били су на ратиштима Авганистана и Пакистана где су се борили против умерених муслимана и НАТО снага.
Шта везује босанскохерцеговачке вехабије са вехабијама на Косову?
Босанскохерцеговачки муџахедини и вехабије као мисионари су изградили исламистички фронт на Косову. Међутим, те везе нису само у сфери сарадње исламистичког елемента него и у сфери државне, персоналне и институционалне сарадње. Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи имају заједничког политичког оца и покровитеља: Реџепа Тајипа Ердогана и турску обавештајну заједницу која усклађује њихово деловање и наступ према српском етничком простору и народу. Тај наступ је непријатељски према Србији и Републици Српској, али и према Македонији и Црној Гори. Посебан проблем су безбедносне структуре у БиХ и истурени појединци, као Драган Мектић, министар безбедности у Савету министара БиХ са директором Сипе Перицом Станићем, који свим својим акцијама одвлаче пажњу од овог дубоког историјског сукоба чији резултат може бити погубан за Србију и Републику Српску. У сарадњи са Османом „Осмицом“ Мехмедагићем они надзиру, шпијунирају и прислушкују све јавне и политичке личности које наступају према српским националним интересима пријатељски. Они штите терористе и забрањују упирање прстом у њих; криминализују јавне личности и најодговорније и најважније функционере Републике Српске, монтирају им оптужнице и шире пропагандне лажи које, по правилу, преносе бивши командири у одреду Ел Муџахедин – Езхер Бегановић и Абдулсамед Бушатлић у свом, исламистичком часопису САФФ уз подршку портала НАП – Новинске агенције Патриа (у власништву бившег директора Изетбеговићеве полиције Бакира Алиспахића, који је морао да поднесе оставку у фебруару 1996. након откривања терористичког кампа „Погорелица“ у чијој организацији је заједно са тајном полицијом АИД учествовао).
Везује их Ердоган и неоосмански пројекат „Зелене трансверзале“, везује их исти политички циљ и непријатељство према Србима – западни ментори који Србију и Републику Српску желе да униште – везује их верски циљ да на крају политичког пута већ изграђено исламско друштво на БиХ и Косову обзнане као исламске државе по угледу на шиитску Исламску Републику Иран или сунитску Ердоганову Турску – ауторитарне државе, које потврђују специфични дуализам теократске државе републиканског уређења.

[/restrict]