SUSRET DIVOVA NA FLORIDI

Piše Miloš Milojević

Dvodnevni američko-kineski samit ostaje u senci raketnog napada na Siriju iako je, prema različitim izveštajima, reč o trezvenom probijanju diplomatskog leda između predvodnika dve moćne države koje je prevazišlo očekivanja (mada nisu ni bila naročito visoka)

Teško da piše u nekom bontonu nešto poput: ne napadajte suverene države dok večerate s kineskim predsednikom. Ne bi bilo zgoreg da se uključi slično zdravorazumsko uputstvo, uz nadu da će – makar preko Tvitera – dopreti do američkog predsednika Donalda Trampa.
Tramp je, naime, u časovima pred prvi susret s kineskim predsednikom Si Đinpingom izdao naređenje da se raketira sirijska vazduhoplovna baza. Dok su predsednici završavali obrok, „tomahavci“ su leteli s lansirnih platformi u istočnom Sredozemlju ka svojim metama. Ubrzo su se pojavili komentari koji su ukazivali da je Tramp, po svoj prilici, planirao ovakav potez kako bi ostavio utisak na kineskog predsednika. Bilo kako bilo, dvodnevni američko-kineski samit ostaje u senci ovog događaja iako je, prema različitim izveštajima, reč o trezvenom probijanju diplomatskog leda između predvodnika dve moćne države koje je prevazišlo očekivanja (mada nisu ni bila naročito visoka).

[restrict]

SLIČNOST I RAZLIKE Jedan kineski zvaničnik koji je radio na pripremi posete kineskog predsednika SAD rekao je, prema navodima Njujork tajmsa, da su obojica predsednika izrazito „snažne ličnosti“. To je nesumnjiva istina, ali se otprilike tom jednom stavkom i iscrpljuje spisak sličnosti između kineskog predsednika i Donalda Trampa.
Si Đinping je poznat po gospodstvenoj odmerenosti, kao i po tome da govori malo. Tramp, s druge strane, nije baš gospodstveno odmeren i predstavlja još uvek novajliju u složenom svetu međunarodnih odnosa. Za Si Đinpinga nije poznato da je prisutan na društvenim mrežama, dok je Tramp, barem na Tviteru, nezaobilazna i rado citirana zvezda. Zbog Trampovog specifičnog nastupa i nepredvidljivosti kineski diplomatski činovnici koji su radili na organizaciji posete pribojavali su se najviše da se ne desi nekakav „gaf“ koji bi osramotio kineskog predsednika, čoveka iz kulture gde je simbolika u međuljudskim odnosima veoma kompleksna i važna.
Međutim, kolike god bile razlike između dvojice ljudi koji stoje na čelu dve od tri najmoćnije države na svetu, igrom slučaja njihov politički položaj pokazuje i izvesne sličnosti. Naime, Si Đinpinga krajem godine čeka novi Kongres Kineske komunističke partije na kome će se raspravljati i usaglašavati stavovi o budućem državnom razvoju. Prema mišljenju poznavalaca kineskih prilika, u takvim okolnostima međunarodna arena služi i za slanje signala na unutrašnjem planu – prvi čovek Kine je stoga na Floridi želeo da deluje kao snažan lider sposoban da se nosi s američkim predsednikom, ali da istovremeno izbegne preterano zatezanje struna između Pekinga i Vašingtona. U Trampovom slučaju, nekoliko vrlo neugodnih uzmaka na unutrašnjem planu dovelo je do toga da je prinuđen da rejting popravlja spoljnopolitičkim akcijama – možda je i raketni napad na Siriju preduzet između ostalog i s tim ciljem. Kineski zvaničnici su sa zebnjom pratili šta će se zbiti s Trampkerom, pokušajem republikanaca da opozovu Obamine reforme američkog zdravstvenog sistema i s nelagodom su primili vesti da je Tramp ovde doživeo potpuni fijasko (o čemu možete čitati u pretprošlom broju „Pečata“).

TRAMPOV SVETONAZOR Kako novinar Njujorkera Evan Osnos zapaža, Kina igra istaknuto, ali i komplikovano mesto u Trampovom svetonazoru. U predsedničkoj kampanji retki su bili govori u kojima nije optuživao Kinu da eksploatiše SAD svojom trgovinskom politikom i uskraćuje američkim radnicima dobro plaćane poslove. Tramp je Kinezima posebno zamerao što depresiraju vrednost svoje valute kako bi pojeftinili izvoz. Iako je ovo verovatno tačno, ekonomski odnosi između Kine i SAD daleko su složeniji – SAD i dalje imaju visok deficit u trgovinskoj razmeni s Kinom (ukupna vrednost kineskog izvoza u SAD prošle godine je bila 462,8 milijardi dolara, uz suficit od 347 milijardi), a Kina postaje, usled promena u vlastitoj ekonomskoj politici, sve značajniji uvoznik američkih roba i usluga. Neke američke zemlje posebno dobro prolaze u ovoj razmeni – Ajova je između 2001. i 2012. godine učetvorostručila izvoz u Kinu, dok je izvoz u ostale delove sveta porastao tek za četvrtinu.
Tramp je po preuzimanju predsedničke dužnosti znatnim delom odustao od (najavljivanih) protekcionističkih mera i u trgovinskoj politici se uglavnom priklonio republikanskom mejnstrimu bez rizičnih eksperimenata u odnosima s Kinom. Međutim, i kao izabrani predsednik Tramp je napravio nekoliko gafova koji su ozbiljno mogli da naruše finu mrežu američko-kineskih odnosa. U decembru prošle godine prihvatio je telefonski poziv tajvanske predsednice Caj Ing-ven koja mu je čestitala izbornu pobedu. U američkoj štampi se digla velika povika zbog Trampove diplomatske neopreznosti – nijedan američki predsednik nije uradio tako nešto još od 1979. godine, kada su prekinuti diplomatski odnosi između SAD i odmetnutog kineskog ostrva. Ipak, za razliku od američkih medija, anglofoni kineski Čajna dejli je daleko opreznije sagledao ove događaje: Trampov potez protumačen je kao neopreznost pošto novoizabrani predsednik nema iskustva u diplomatskim poslovima.
Međutim, Tramp je tokom ove kratkotrajne međunarodne afere putem društvenih mreža komentarisao kako je čudno da SAD prodaju milijarde dolara vredno oružje i vojnu opremu Tajvanu, a da toliko problema predstavlja jedan svečarski poziv. Ono što je dodao, ipak je imalo daleko veću težinu – upitao se zašto bi SAD bile neupitno privržene politici jedne Kine? Prema Trampovom mišljenju, i ova ustaljena doktrina može biti predmet pogađanja – ako je draga Kini, šta je Kina voljna da da zauzvrat?

TILERSON U IZVIDNICI Pošto su se u međuvremenu otvorile još neke goruće teme američko-kineskih odnosa, poput, prema procenama SAD, nedovoljnog i neadekvatnog kineskog pritiska na severnokorejski režim u vezi s nuklearnim i raketnim programom ove zemlje, misija Reksa Tilersona na azijskoj turneji, prošlog meseca, po svoj prilici trebalo je da utanači samit Trampa i Si Đinpinga na Floridi i pored očiglednih razmimoilaženja. „Si-En-En“ je prenosio kako je tokom Tilersonovog boravka u Kini dogovoren plan posete, a slične vesti su stizale i iz kineskog Ministarstva spoljnih poslova.
Tilerson je za vreme azijske turneje dva dana boravio u Kini i razgovarao je s kineskim predsednikom i drugim vodećim zvaničnicima. U objavljenim izjavama razmenili su kurtoazne reči. Na sastanku u Palati naroda u Pekingu kontroverzna pitanja su stavljena na stranu – u duhu krilatice da se slažemo kako se oko malo čega slažemo. Prema navodima kineskog predsednika koje su preneli mediji, američki državni sekretar je uložio znatne napore kako bi se kinesko-američki odnosi popravili. „Vi ste rekli kako kinesko-američki odnosi mogu biti samo prijateljski. Izražavam svoju blagonaklonost prema tom stavu“, izjavio je Si Đinping, a u komentaru koji je prenelo Ministarstvo spoljnih poslova istakao kako zajednički interes „umnogome preteže razlike, i kako je saradnja jedini ispravan izbor za obe zemlje“. Tilerson je pak ukazao da Tramp iščekuje priliku da produbi odnose s kineskim kolegom i da visoko vrednuje dotadašnju komunikaciju među njima.
Iako je Tilersonova misija generalno ocenjena kao uspešna, neki disonantni tonovi u američkoj javnosti ukazali su da je on svojim izborom reči učinio prevelike koncesije kineskoj strani. Tokom susreta s kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jiem 18. marta Tilerson je okarakterisao američko-kineske odnose kao „beskonfliktne, lišene konfrontacije, zasnovane na uzajamnom poštovanju i saradnji u kojoj je svako na dobitku“. Premda deluje samo kao serija diplomatskih učtivih fraza, komentatori su ukazali da su ove reči gotovo doslovno prenete iz „novog modela odnosa između velikih sila“ koje je Si Đinping izneo 2013. godine. Prema rečima Majkla Grina, koji je Tilersonovu posetu ocenio kao uspeh, ne treba koristiti kinesku terminologiju pošto se time prihvata zvaničan narativ KPK o prirodi američko-kineskih odnosa. Feng Cang komentariše da je ovde zapravo reč o američkoj nelagodi da prihvati uspon Kine kao realnu političku činjenicu i da i kineska strana ima prava da osmisli međusobne odnose u skladu sa sopstvenim viđenjem.

SEVERNA KOREJA Ako se zanemare ova terminološka cepidlačenja, dve izjave vodećih američkih zvaničnika su ipak pokazale da je situacija daleko od idilične. Tilerson je prvo u Seulu, 17. marta, izjavio kako je u vezi sa Severnom Korejom i vojno rešenje „u opticaju“, što je do sada najoštrija izjava o Severnoj Koreji potekla iz Trampove administracije. Potom je Tramp u intervjuu londonskom Fajnenšel tajmsu situaciju dodatno zakomplikovao rečima da će možda iskoristiti mehanizme trgovinskog pritiska kako bi osigurao kinesku kooperaciju u vezi sa severnokorejskim nuklearnim i raketnim programom. „Kina ima veliki uticaj na Severnu Koreju. I Kina će odlučiti ili da nam pomogne u vezi sa Severnom Korejom, ili da nam ne pomogne. Ako pomogne, biće to veoma dobro za Kinu, a ako nam ne pomogne, neće biti dobro ni za koga“, izjavio je Tramp. Na pitanje da li možda razmatra „veliku pogodbu“ prema kojoj bi u zamenu za snažniji kineski pritisak na Pjongjang dao garancije da će se Sjedinjene Države povući sa Korejskog poluostrva, odgovorio je kriptično: „Pa, ako Kina ne reši Severnu Koreju, mi ćemo. To je sve što ću vam reći.“

PALM BIČ U Trampovim istupima u vezi s Kinom može se primetiti, kao obrazac, da posle neke pozitivne izjave ili poteza usledi hladan tuš. Nije jasno da li je tu reč o diplomatskoj igri ili o još uvek neoformljenoj spoljnopolitičkoj platformi – ali posle tempiranog napada na Siriju pre će biti da je reč o prvoj opciji.
Kineska javnost ne gleda povoljno na Trampa. U Kini je Tramp poslužio kao pogodna figura da se ismeje čitav američki izborni sistem još tokom predsedničke kampanje. Negativan stav o Trampu održao se i posle njegove inauguracije – kineska javnost ne smatra samo da je Tramp klovnovska i povodljiva figura već i da je, prema rečima stručnjaka za Aziju iz „Evroazija grupe“ Evana Medeirosa, „tigar od papira čijim se težištem na kratkoročnim dobitima može lako manipulisati“.
Tramp je ugostio Si Đinpinga 6. i 7. aprila na svom imanju u getsbijevskom stilu, u Palm Biču, na Floridi. Obojica sagovornika su odavala utisak da razgovori teku u prijatnoj atmosferi iako nikakvog suštinskog dogovora nije bilo. Tramp je pritiskao Si Đinpinga u vezi sa Severnom Korejom. Postavio je i pitanje hroničnog disbalansa u trgovini između Kine i Sjedinjenih Država i predložio je da dve strane momentalno otpočnu s rešavanjem ovog problema. Spominjano je da treba doneti stodnevni plan tokom koga bi se preispitali i regulisali trgovinski odnosi između dve vodeće svetske ekonomije.
Pošto je, kao što smo istakli, Tramp zauzeo umereniji stav u vezi s trgovinskom politikom i kako su pozicije njegovog vodećeg stratega u Beloj kući Stiva Benona značajno oslabile, Kinezi po svoj prilici ne osećaju preterano veliki pritisak da Trampu izađu u susret. Pre samita se čulo da Kina može da poveća uvoz američkog tečnog gasa i prehrambenih proizvoda, kao i da smanji carine na uvoz američkih automobila. Dramatičniji potezi se zasad ne očekuju.

SENKA SIRIJE Ne mora se obrazlagati da su svi razgovori pali u senku napada na Siriju. Oko 20.40 časova, dok su završavali večeru, Tramp je obavestio kineskog kolegu da je naredio raketiranje Sirije kao odmazdu zbog tamošnjeg smrtonosnog napada hemijskim oružjem. Si Đinping je rekao da razume da je vojni odgovor neophodan kada „ljudi ubijaju decu“. Tilerson je protumačio reakciju kineskog lidera kao blagonaklonu, ali se najverovatnije radi o zaprepašćenosti. U petak je glasnogovornik kineskog ministarstva spoljnih poslova Hua Čunjing izjavio da se Kina zalaže za mirno razrešenje krize u Siriji i da se protivi potezima koji pogoršavaju situaciju.
Trampova administracija je verovatno imala više ciljeva na umu kada je razradila ovakav plan. Tramp je pokazao da je čovek koji donosi žestoke odluke, spreman da dejstvuje odlučno. Na pitanje da li će kineska javnost promeniti zbog toga stav prema američkom predsedniku, odgovor je verovatno negativan. Po svoj prilici, administracija je htela da pošalje poruku i Severnoj Koreji, ali i da izvrši snažniji pritisak na Kinu u vezi s ovim međunarodnim pitanjem. Evan Osnos napominje da je Tramp ovim potezom, srednjoročno i dugoročno, Kinu suočio s većim problemom: kako verovati nekome čija doktrina u nastajanju dopušta da svojevoljno napadne neku državu? Po Si Đinpingovom odlasku iz SAD kineski mediji su krajnje kritično ocenili ovu američku akciju.
Trapu bi verovatno bilo mudrije da je pozvao Si Đinpinga na partiju golfa na svom imanju. Verovatno bi ga i lako pobedio. Si Đinping ne igra golf, a ovu igru, do pre neku godinu popularnu među kineskim bogatašima, nastojao je da suzbije zatvaranjem stotina terena i zabranom članovima Komunističke partije da je igraju o društvenom trošku. Ko će pobediti u diplomatskoj partiji naglo zakomplikovanoj dodatnim američkim uplivom u sirijsku krizu? Na to pitanje odgovor verovatno nemaju ni Tramp ni Si Đinping.

[/restrict]