MEGALOPOLIS – POSTDEMOKRATIJA

Piše Slobodan Vladušić

Šta uopšte znači postdemokratija? Po Zinovjevu, u svetu nema više demokratije, jer postoji samo jedna sila, samo jedna ideja – globalistička, koja služi oligarsima – pa samim tim nema ni mogućnosti da demos/narod bira između različitih političkih opcija

Kada ukucate u Gugl termin postdemokratija, najverovatnije će vam se pred očima prvo pojaviti lice Kolina Krauča, engleskog sociologa za koga se tvrdi da je skovao ovaj termin 2000. godine. Međutim, to nije potpuno tačno: u julu 1999. godine, pre povratka u Rusiju, ruski disident i filozof Aleksandar Zinovjev je zapanjenom novinaru francuskog Figaroa kazao da je „kraj komunizma i kraj demokratije“, te da je današnja epoha „postdemokratska“.

Šta uopšte znači postdemokratija? Po Zinovjevu, u svetu nema više demokratije, jer postoji samo jedna sila, samo jedna ideja – globalistička, koja služi oligarsima – pa samim tim nema ni mogućnosti da demos/narod bira između različitih političkih opcija. Po Krauču, postoji fasada demokratije – ljudi idu na glasanje – ali izabrani predstavnici naroda dogovaraju političke odluke isključivo s oligarsima ne uzimajući u obzir interese većine (birača) koja je za njih glasala.

Od početka veka se ipak nešto promenilo: u današnjoj političkoj ponudi postoji opcija demokratskog suverenizma koja globalizmu pretpostavlja interese nacionalnih država. Ta nova opcija je posledica činjenice da korist od globalizacije na Zapadu uživa sve manje ljudi. Zato se ova alternativa i pojavila.

[restrict]

Oligarhija (politički sistem u kome vladaju najbogatiji) može da zadrži formu demokratije sve dok u potpunosti kontroliše političku ponudu. Tada vladavini najbogatijih legitimitet daje narod. Kada se pojavi politička alternativa koja ima mogućnost da dobije demokratske izbore i da samim tim ukine oligargiju, oligarsi pokazuju da im do demokratije uopšte više nije stalo. Tada se demokratski proces napada iz različitih pravaca.

Recimo iz pravca tzv. nezavisne sudske vlasti: primer su tekući francuski predsednički izbori. Do pre dva mesec prvi favorit je bio Fransoa Fijon, čiji je odnos prema Putinu bio nedovoljno jasan. I to je bio problem. Onda se dogodio Penelopagejt, odnosno optužba da je Fijonova supruga Penelopa dobijala platu za posao koji nije radila. To s Penelopom se nije dogodilo juče, ali se do juče ćutalo, jer se verovalo da će na unutarpartijskim izborima desnice za predsedničku kandidaturu vaskrsli Sarkozi pobediti Fijona. Dogodilo se suprotno i odjednom je iskrsla verna Penelopa, a Fijon je potonuo. Tako sudska vlast čisti teren za jednog kandidata – Emanuela Makrona. Demokratija može da funkcioniše, ali jedino uz neophodne „pravne“ korekcije.

Kada se dogodi da neki kandidat ipak pobedi s platformom drugačijom od globalističke, onda se ti rezultati menjaju tako što se izabrani političar izloži dvostrukom pritisku: nakon izbora, protiv njega protestuje „narod“, dok se istovremeno stavlja na nišan institucija države koje mogu da odluče o njegovom smenjivanju. Tako se stvara atmosfera vanrednog stanja, čime se javnost priprema za odstrel odmetnutog političara, samo što taj odstrel ne bi bio doslovan, kao onda u Dalasu, već pravno regulisan preko institucije impičmenta (kao u slučaju Niksona). To je bio slučaj s Trampom, koji je bio izložen dvostrukom pritisku dok nije promenio prezime u Klinton. I sada je sve u redu.

Najzad, postoji i treća opcija, rezervisana za države s periferije: obojena revolucija, što u prevodu znači da državni udar više ne vrši vojska nego civili koji preuzimaju legitimitet „naroda“. Zato se ljudima u glavu svesno natura ideja da imaju pravo da promene vlast bez izbora. A kada to postane većinsko mišljenje, onda državama više neće vladati oni koji dobiju izbore, već oni koji budu imali resurse da vlast preko ulice osvoje ili sačuvaju. Demokratski izbori tada prestaju da imaju bilo kakav značaj, jer su u glavama ljudi već izgubili legitimitet.

U nekadašnjim demokratijama kandidati su često nastojali da jedni druge oblate. Tada se to zvalo prljava kampanja, jer se verovalo da ljudi treba da glasaju za nekog, a ne protiv nekog. Smatralo se i da su izbori ipak stvar racionalnosti, a ne emocija. Međutim, i pored tog blaćenja u kome je rastao emocionalni naboj, izbori su čuvali svoje dostojanstvo, jer su postojale i institucije i pojedinci koji su bili izvan izbora, i koji su se starali da izbori ne postanu rat u kome je svako sredstvo dozvoljeno.

Ulazimo u period kada to više neće biti tako: ne samo da se politička borba pre i posle izbora proširuje na sve sfere društva – od medija, obaveštajnih službi do univerziteta i sudskih vlasti – već je i sama ideja da vlast zavisi od nekakvog broja glasova postala gotovo komična i neobavezujuća. Dolazeće generacije smatraće demokratiju komičnom.

Zato će i živeti u diktaturama.   

[/restrict]