Marginalije marginalca – SAPUTNIK KROZ NIČIJU ZEMLJU

Piše Milovan Danojlić

Teodosije Hilandarac učenike i sledbenike Svetog Save naziva „saposnicima i saputnicima u tuđinovanju“. Zajednički post, i istovremeni prolazak kroz pustinju, osnove su prijateljevanja među raseljenicima. Razumemo se, sa pola reči, kao što nam debele enciklopedije stranog podneblja osvetljavaju tek poneki kutak prostora

Jednodnevna poseta Parizu me je, neočekivano, veoma uzbudila. Otišao sam da obiđem obolelu prijateljicu, a susreo se sa razbacanim ostacima svoje prošlosti. Kroz treperavu svetlost prolećnog dana nagrnuli su davni, raskinuti prizori, susreti i likovi: tu, u izukrštanom spletu bulevara, avenija, ulica i tesnaca, ostao je, upleten u mrtve čvorove, i jedan deo mog zemaljskog trajanja, potrošenog između 1961. i 1995. Tu sam, kad se saberu duži i kraći boravci, proveo petnaest godina dobrovoljnog izgnanstva. I sad mi se, odjednom, vraćaju u zaborav potisnuta imena, kao da je u zimovniku pamćenja došlo do iznenadnog otopljavanja. Oživljuju davni trenuci, nižu se u praznini lebdeća lica, nadiru bez jasnog povoda i razloga. Što je čudno, najpre iskrsavaju neke reči, imena stvari i bića, a za njima slede obličja. Taj grad me je dugo vodio i nosio, uzdizao i gušio, a da mi nikad nije bio jasan konačni cilj trke, niti je slabila drhtavica slepog zanosa. Boravio sam u desetak prebivališta, od gospodskih četvrti do skromnih podstanarskih soba, pobožno slušao svakojaka predavanja na visokim školama, uključujući i ona koja me nisu naročito zanimala, slasno njuškao ustajali zadah podzemne železnice, i sve to me, za časak, odnekud zasu, kroz eksploziju vazdušnih čestica mlakog prolećnog dana.

[restrict]

***

Silazeći niz ulicu Medisi (Mediči), gotovo se sudarih sa onovremenim poznanikom Emilom Sioranom (1911–1995). (Boško Petrović mi je često napominjao da je izvorni izgovor tog prezimena Ćoran.) Sioran me je, u svakom susretu, u svakom dužem razgovoru, upozoravao da smo, u gradu svetlosti, mračni, smrknuti tuđini, nestvarni i nemogući po meri naše istinitosti, i da stvarno postojimo onamo gde nas nema. O sebi je, sa nešto tužnog prkosa, govorio kao o meteku. Ta reč, grčkog porekla (metoikos) označavala je stranca lišenog građanskih prava; u Francuskoj je, od sredine 20. veka, dobila rasistički prizvuk, pa je, kao etiketa, lepljena doseljenicima iz severne Afrike i mediteranskog bazena. Zvanično, po zakonima, svi su građani Republike ravnopravni, ali se, u svakodnevnom životu, dobro zna gde ko spada, i s kakvim mogućnostima napredovanja može računati. Poznat i priznat kao francuski književnik (rumunskog porekla), uz kiselo smeškanje mi je ispričao kako mu je, u uredu Socijalnog osiguranja, saopšteno da on, u stvari, nije pisac, te ne može, po toj osnovi dobiti zdravstvenu zaštitu. Da se nekome prizna status slobodnog umetnika, u ovom slučaju književnika, trebalo je da od te delatnosti zarađuje mesečno oko 3.500 ondašnjih franaka. Sioranovi su prihodi bili niži, i zdravstvenu knjižicu je izvadio preko svoje žene, rođene Francuskinje.

***

Živeo je u potkrovlju tvrde kamene zgrade, u blizini pozorišta Odeon. Stan u vlasništvu odane i skromne supruge, bio je pod niskom kirijom, utvrđenom pre Drugog svetskog rata, i ona se, po zakonu, nije mogla povećavati. Stubišna vrata bila su čudno ukošena, gotovo ćoškasta, te je pri prolazu valjalo sagnuti glavu, na šta mi je, uvek, skretao pažnju, i tu je nezgodu, izgleda, isticao kao prikladno obeležje svoje sudbine, kao stigmat izbegličkog položaja. U dugim razgovorima, „bez severa i smera“, kazivali smo ono što se na ulici nije imalo kome poveriti. Za mene bi se svaki put našlo viskija; on sam nije pio. O Francuskoj je govorio kao o zemlji koja propada; u ovom trenutku, to ponavljaju gotovo svi njeni predsednički kandidati.

„Vidite, nestaju zanati i male zanatlije, što je siguran znak odumiranja jednog naroda. Pozovem vodoinstalatera, dođe Portugalac ili Poljak, pa bar da znaju posao…“

***

Za sudbinu rodne zemlje krivio je Engleze, sa istom bolnom gorčinom s kojom su moji seljaci, između 1945. i 1950, optuživali Čerčila. Kao dete, nagutao sam se nemoćnih seljačkih žalopojki o engleskoj izdaji, da bih njihov veran odjek, pola veka kasnije, slušao usred Latinskog kvarta, iz usta rumunskog apatrida. Njegov urođeni pesimizam, blizak jednom tipu žitelja našeg dela Evrope, jačao je iz uviđanja duhovne i društvene nepripadnosti sredini u kojoj se, igrom istorijskih lomova, našao. U Pariz je došao uoči rata, zarad pripremanja doktorata, da ubrzo digne ruke od univerzitetske karijere, i krene, biciklom, u obilazak galske zemlje. Sa svršetkom rata, Rumunija se našla sa druge strane gvozdene zavese. Odsečen od maternjeg jezika, dvoumio se kako da nastavi književni posao. Između nemačkog i francuskog, izabrao je Volterov jezik. Naviknut na skomračenje, uplašen od svega i svakoga, na kraju je počeo odbijati i neke značajne književne nagrade. „Nije to za mene“, govorio je. Divio se mojoj „hrabrosti“ da stanujem na desnoj obali Sene. Njega su, na Levoj obali, presreli besprizornici i ispraznili mu džepove, pa kad mu se to desilo takoreći ispred Senata, mogao je zamisliti šta se događa onamo, oko Pigala. Jedanput mi se, u šetnji, pohvalio vrlo lepim sakoom od tvida: „ Ovo mi je dao jedan čovek, izdavači mi besplatno šalju knjige, poznanici mi poklanjaju odela, živim kao rob-slobodnjak u prestonici propadajućeg Rimskog carstva.“

***

Kad je umro, predsednik Republike je ožalio odlazak „našeg najboljeg stiliste“. O toj je vrlini, za života, govorio sa uobičajenom uzdržanošću. „Kad krenem da pišem na ovom jeziku, kao da oblačim ludačku košulju.“ Držeći se stroge sintakse novousvojenog idioma, oslobodio se pijanih magluština maternjeg jezika, izlaganje mu je postalo delatnije, osvojio je frazeološku simetriju, skladnu rečitost moralista iz 18. veka, blistavost njihovih aforizama, i tako postao gospodar jedne apstraktne, vanživotne stvarnosti. „Vidite“, reče mi jedanput u uličnoj šetnji, „hvale moj stil, a ja sam, u stvari, samo pokorni rob jedne tiranske sintakse. Svaki čas zavirujem u rečnike i priručnike, a da opišem ovo što se sada, oko nas, na ulici, zbiva, to, verujte ne bih znao.“

***

Prilikom poslednjeg viđenja, gledajući me dobro raspoloženog, prošaputa:

 „Blago vama, puni ste poleta i energije…“

„To je, znate, iz očajanja“, uzvratih.

„Divno! Biti poletan iz očaja…!“

***

Izbeglištvo je i moja više-manje slobodno izabrana sudbina. Njegova je bila prinudna; razlika je neznatna. Teodosije Hilandarac učenike i sledbenike Svetog Save naziva „saposnicima i saputnicima u tuđinovanju“. Zajednički post, i istovremeni prolazak kroz pustinju, osnove su prijateljevanja među raseljenicima. Razumemo se, sa pola reči, kao što nam debele enciklopedije stranog podneblja osvetljavaju tek poneki kutak prostora. Što duže živim u tuđem svetu, sve ga manje razumem. Udubljujući se u njegovu istoriju, spuštam se u sve tamnije ponore, u arheološke slojeve narodnog bića, i osećanje neuključivosti se povećava. Saopštljivi smo i razumljivi po onome što je na nama vidljivo, što je na površini, što nam je kao društvenim bićima zajedničko i razmenljivo. Težina istorijskog postojanja je u nedoglednim dubinama kolektivnog iskustva, u onome što se stolećima gomilalo kao Jejtsov „med naraštaja“. To ostaje van dometa bistre glave i oštra oka.

Sioran je to znao, i kao gordi usamljenik, neprestano dosipao so na ranu.

[/restrict]