Маргиналије маргиналца – САПУТНИК КРОЗ НИЧИЈУ ЗЕМЉУ

Пише Милован Данојлић

Теодосије Хиландарац ученике и следбенике Светог Саве назива „сапосницима и сапутницима у туђиновању“. Заједнички пост, и истовремени пролазак кроз пустињу, основе су пријатељевања међу расељеницима. Разумемо се, са пола речи, као што нам дебеле енциклопедије страног поднебља осветљавају тек понеки кутак простора

Једнодневна посета Паризу ме је, неочекивано, веома узбудила. Отишао сам да обиђем оболелу пријатељицу, а сусрео се са разбацаним остацима своје прошлости. Кроз трепераву светлост пролећног дана нагрнули су давни, раскинути призори, сусрети и ликови: ту, у изукрштаном сплету булевара, авенија, улица и теснаца, остао је, уплетен у мртве чворове, и један део мог земаљског трајања, потрошеног између 1961. и 1995. Ту сам, кад се саберу дужи и краћи боравци, провео петнаест година добровољног изгнанства. И сад ми се, одједном, враћају у заборав потиснута имена, као да је у зимовнику памћења дошло до изненадног отопљавања. Оживљују давни тренуци, нижу се у празнини лебдећа лица, надиру без јасног повода и разлога. Што је чудно, најпре искрсавају неке речи, имена ствари и бића, а за њима следе обличја. Тај град ме је дуго водио и носио, уздизао и гушио, а да ми никад није био јасан коначни циљ трке, нити је слабила дрхтавица слепог заноса. Боравио сам у десетак пребивалишта, од господских четврти до скромних подстанарских соба, побожно слушао свакојака предавања на високим школама, укључујући и она која ме нису нарочито занимала, сласно њушкао устајали задах подземне железнице, и све то ме, за часак, однекуд засу, кроз експлозију ваздушних честица млаког пролећног дана.

[restrict]

***

Силазећи низ улицу Медиси (Медичи), готово се сударих са оновременим познаником Емилом Сиораном (1911–1995). (Бошко Петровић ми је често напомињао да је изворни изговор тог презимена Ћоран.) Сиоран ме је, у сваком сусрету, у сваком дужем разговору, упозоравао да смо, у граду светлости, мрачни, смркнути туђини, нестварни и немогући по мери наше истинитости, и да стварно постојимо онамо где нас нема. О себи је, са нешто тужног пркоса, говорио као о метеку. Та реч, грчког порекла (метоикос) означавала је странца лишеног грађанских права; у Француској је, од средине 20. века, добила расистички призвук, па је, као етикета, лепљена досељеницима из северне Африке и медитеранског базена. Званично, по законима, сви су грађани Републике равноправни, али се, у свакодневном животу, добро зна где ко спада, и с каквим могућностима напредовања може рачунати. Познат и признат као француски књижевник (румунског порекла), уз кисело смешкање ми је испричао како му је, у уреду Социјалног осигурања, саопштено да он, у ствари, није писац, те не може, по тој основи добити здравствену заштиту. Да се некоме призна статус слободног уметника, у овом случају књижевника, требало је да од те делатности зарађује месечно око 3.500 ондашњих франака. Сиоранови су приходи били нижи, и здравствену књижицу је извадио преко своје жене, рођене Францускиње.

***

Живео је у поткровљу тврде камене зграде, у близини позоришта Одеон. Стан у власништву одане и скромне супруге, био је под ниском киријом, утврђеном пре Другог светског рата, и она се, по закону, није могла повећавати. Стубишна врата била су чудно укошена, готово ћошкаста, те је при пролазу ваљало сагнути главу, на шта ми је, увек, скретао пажњу, и ту је незгоду, изгледа, истицао као прикладно обележје своје судбине, као стигмат избегличког положаја. У дугим разговорима, „без севера и смера“, казивали смо оно што се на улици није имало коме поверити. За мене би се сваки пут нашло вискија; он сам није пио. О Француској је говорио као о земљи која пропада; у овом тренутку, то понављају готово сви њени председнички кандидати.

„Видите, нестају занати и мале занатлије, што је сигуран знак одумирања једног народа. Позовем водоинсталатера, дође Португалац или Пољак, па бар да знају посао…“

***

За судбину родне земље кривио је Енглезе, са истом болном горчином с којом су моји сељаци, између 1945. и 1950, оптуживали Черчила. Као дете, нагутао сам се немоћних сељачких жалопојки о енглеској издаји, да бих њихов веран одјек, пола века касније, слушао усред Латинског кварта, из уста румунског апатрида. Његов урођени песимизам, близак једном типу житеља нашег дела Европе, јачао је из увиђања духовне и друштвене неприпадности средини у којој се, игром историјских ломова, нашао. У Париз је дошао уочи рата, зарад припремања доктората, да убрзо дигне руке од универзитетске каријере, и крене, бициклом, у обилазак галске земље. Са свршетком рата, Румунија се нашла са друге стране гвоздене завесе. Одсечен од матерњег језика, двоумио се како да настави књижевни посао. Између немачког и француског, изабрао је Волтеров језик. Навикнут на скомрачење, уплашен од свега и свакога, на крају је почео одбијати и неке значајне књижевне награде. „Није то за мене“, говорио је. Дивио се мојој „храбрости“ да станујем на десној обали Сене. Њега су, на Левој обали, пресрели беспризорници и испразнили му џепове, па кад му се то десило такорећи испред Сената, могао је замислити шта се догађа онамо, око Пигала. Једанпут ми се, у шетњи, похвалио врло лепим сакоом од твида: „ Ово ми је дао један човек, издавачи ми бесплатно шаљу књиге, познаници ми поклањају одела, живим као роб-слободњак у престоници пропадајућег Римског царства.“

***

Кад је умро, председник Републике је ожалио одлазак „нашег најбољег стилисте“. О тој је врлини, за живота, говорио са уобичајеном уздржаношћу. „Кад кренем да пишем на овом језику, као да облачим лудачку кошуљу.“ Држећи се строге синтаксе новоусвојеног идиома, ослободио се пијаних маглуштина матерњег језика, излагање му је постало делатније, освојио је фразеолошку симетрију, складну речитост моралиста из 18. века, блиставост њихових афоризама, и тако постао господар једне апстрактне, ванживотне стварности. „Видите“, рече ми једанпут у уличној шетњи, „хвале мој стил, а ја сам, у ствари, само покорни роб једне тиранске синтаксе. Сваки час завирујем у речнике и приручнике, а да опишем ово што се сада, око нас, на улици, збива, то, верујте не бих знао.“

***

Приликом последњег виђења, гледајући ме добро расположеног, прошапута:

 „Благо вама, пуни сте полета и енергије…“

„То је, знате, из очајања“, узвратих.

„Дивно! Бити полетан из очаја…!“

***

Избеглиштво је и моја више-мање слободно изабрана судбина. Његова је била принудна; разлика је незнатна. Теодосије Хиландарац ученике и следбенике Светог Саве назива „сапосницима и сапутницима у туђиновању“. Заједнички пост, и истовремени пролазак кроз пустињу, основе су пријатељевања међу расељеницима. Разумемо се, са пола речи, као што нам дебеле енциклопедије страног поднебља осветљавају тек понеки кутак простора. Што дуже живим у туђем свету, све га мање разумем. Удубљујући се у његову историју, спуштам се у све тамније поноре, у археолошке слојеве народног бића, и осећање неукључивости се повећава. Саопштљиви смо и разумљиви по ономе што је на нама видљиво, што је на површини, што нам је као друштвеним бићима заједничко и разменљиво. Тежина историјског постојања је у недогледним дубинама колективног искуства, у ономе што се столећима гомилало као Јејтсов „мед нараштаја“. То остаје ван домета бистре главе и оштра ока.

Сиоран је то знао, и као горди усамљеник, непрестано досипао со на рану.

[/restrict]