Da li je kompromis zalog života

EDICIJA ODGOVORI: JEDAN „ŽIVOTNO-DUHOVNI PORTRET“

Piše Vladeta Janković

Odnedavno je pred čitaocem drugo izdanje Autonomije mišljenja, knjige razgovora Miloša Jevtića sa Darkom Tanaskovićem, našim vodećim orijentalistom, profesorom i diplomatom, koji sa idiomatskom tečnošću govori pet jezika

Novinar stare dobre škole Miloš Jevtić bez sumnje je kaptirao jedan prvorazredan izvor za kulturnu, pa i društvenu istoriju Srbije druge polovine XX i početka XXI veka. Postigao je to edicijom Odgovori, koja do danas obuhvata preko 200 knjiga opširnih intervjua sa mnogima od naših najznačajnijih stvaralaca, javnih radnika i intelektualaca. Oni su koristili priliku da izlože iskustva, uvide i rasuđivanja iz oblasti svojih struka, ali i van njih, često iznoseći svoja temeljna životna shvatanja, pogled na svet i na vreme u kojem žive. Verovatno je sam Miloš Jevtić izrazom preuzetim za deo nadnaslova ovog teksta najbolje sažeo „smisao i misiju“ knjiga u kolekciji čiji je tvorac.
Odnedavno je pred čitaocem drugo izdanje Autonomije mišljenja, knjige Jevtićevih razgovora sa Darkom Tanaskovićem, našim vodećim orijentalistom, profesorom i diplomatom, koji sa idiomatskom tečnošću govori bar pet jezika. Po vrednosti svog naučnog učinka, Tanasković bi, da je pravde, odavno bio član Odeljenja jezika i književnosti SANU (u kojem, iz podjednako nejasnih razloga, nema ni učenih ljudi kalibra Leona Kojena ili Ranka Bugarskog), ali je i ovako, svojim stručnim i publicističkim doprinosom, kao i zalaganjem u javnim poslovima, obezbedio status ne samo vrhunskog intelektualca nego i zaslužnog nacionalnog radnika, u izvornom, valjanom značenju te reči. On se, osim toga, tokom proteklih dvadesetak godina, kao nepolitički postavljen ambasador, formirao u diplomatu čiji se metodi, preduzimljivost i rezultati mogu smatrati uzornim. Sa razuđenošću svojih interesovanja, širinom erudicije, živošću asocijacija i visokom artikulisanošću, Tanasković se pokazao kao idealan Jevtićev sagovornik, a intervjui obuhvaćeni Autonomijom mišljenja imaju višestruku vrednost.

[restrict]
Najveći deo knjige zapravo su Tanaskovićeva sećanja na šestogodišnji ambasadorski mandat pri Svetoj stolici, što u celini deluje kao možda najpotpuniji, a izvesno najzanimljiviji, prikaz Vatikana, njegove politike, ustrojstva, unutrašnjih odnosa i metoda, koji kod nas postoji. Duhovno radoznao, pronicljiv posmatrač i neumoran čitalac, obdaren lakoćom komuniciranja i umećem pristupa ljudima, Tanasković je svoja saznanja izneo na način koji je negde na razmeđi memoarske proze, kulturno-istorijske studije i političke analize.
ODSUSTVO ISKLJUČIVOSTI Za Tanaskovićev pristup osetljivim pitanjima koja su vezana za Vatikan i naš odnos prema rimokatoličanstvu uopšte karakteristični su pre svega uravnoteženost i odsustvo isključivosti. Prikazujući ekumenski proces, pa u krajnjoj liniji i odnos katolika i drugih veroispovesti svuda, a u našem delu sveta posebno, on razborito zaključuje: „Obaveštenost, zdrava i smirena istorijska svest, jedino može učiniti da nam prošlost ne bude presudno merilo u opredeljivanju za puteve i saputnike ka budućnosti.“
Autonomnost Tanaskovićevog mišljenja umnogome se ogleda u zauzimanju stavova, promišljenih i taktičnih, ali čvrstih, u pitanjima oko kojih su podele izrazito duboke i emotivne, pri čemu bi se za dobar primer mogli uzeti odnosi Vatikana prema pravoslavnim crkvama ili, samo nešto šire uzev, neuralgična tema ekumenizma. S tim je u neposrednoj vezi i stalno iznova pokretano i najčešće zloupotrebljavano pitanje papine posete Srbiji, kojim povodom Tanasković daje kompetentna a razumljiva objašnjenja teoloških i istorijsko-psiholoških korena otpora prema ekumenizmu uopšte. To je tačka na kojoj se najbolje potvrđuje autorova teza da iza isključivosti, predrasuda, pa i jarosti najčešće stoji najobičnije neznanje. Zato je Tanaskovićev svestran eruditski pristup, s jasno naznačenom razlikom između prenošenja različitih stanovišta i sopstvenog suda, u područjima poput ovog tako lekovit.
Tanaskovićeva posebna znanja naročito dolaze do izražaja u delu razgovora koji se tiče odnosa katoličanstva prema islamu, pre svega u svetlosti činjenice da je još 2008. godine na svetu bilo 19,2 odsto muslimana prema samo 17,8 posto katolika.
U nizu ponekad anegdotski obojenih kazivanja o vodećim ličnostima Kurije, Tanasković zapaža da u Vatikanu retko daju direktan odgovor na direktna pitanja, ali da podjednako retko izgovore flagrantnu neistinu. U zvaničnim i nezvaničnim razgovorima s vatikanskim funkcionerima mora se biti podjednako budan za metafore i za ćutanja, ona za koja se andrićevski kaže da „u Vatikanu ponekad bivaju spasonosna vrlina“. Među kuriozitetima koji se pominju zanimljiv je podatak da je samo papa Vojtila za vreme svog pontifikata proglasio 1345 blaženih i 483 svetitelja, što treba, pored svega ostalog, imati na umu i kada se s razlogom žestimo oko moguće Stepinčeve kanonizacije.
Na Tanaskovića je očevidno jak utisak ostavio papa Benedikt XVI, s kojim je, još dok je bio kardinal Racinger, vodio sadržajan i zanimljiv razgovor. Racingerova misao prema kojoj su evropski laici, pa čak i ateisti, u kulturološkom smislu objektivno hrišćani dosta je bliska pristupu i načinu zaključivanja samog Tanaskovića.
Ukupno uzev, čitav deo Autonomije mišljenja posvećen Vatikanu predstavlja vrednu i korisnu celinu. Ispravnost Tanaskovićevih zaključaka i vernost njegove galerije portreta vatikanske hijerarhije i diplomatskog kora može, sticajem okolnosti, sa uverenjem da posvedoči i pisac ovih redova.
ŽIVOTNI MANIFEST Drugi deo Jevtićevog razgovora s Tanaskovićem posvećen je nizu raznorodnih tema od ekonomije i ekologije, preko terorizma, demokratije i nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, do Kosova, stranačkih podela u Srbiji i Bolonjske deklaracije. Tu do izražaja dolazi sasvim izuzetna širina Tanaskovićeve obaveštenosti, pri čemu njegov pristup odiše dobro odvagnutom merom konzervativizma, uz naglašeno zalaganje za duhovnu otvorenost, a posebno za neophodnost kompromisa u svim pitanjima ideologije, tradicije, kulture i morala koja su sporna među religijskim i kulturnim sferama. Ako polemičke oštrice u tom diskursu ima, ona je po pravilu okrenuta prema „građanističkim“ liberalima i „novodemokratama sa plitko potisnutim boljševičkim idejnim
pedigreom“.
Primećuje se da Tanaskovićevi iskazi, pisani bogatim i izbrušenim jezikom, povremeno trpe od izvesne stilske zagušenosti, koja po svoj prilici proističe iz njegove potrebe da se, u stalnoj potrazi za zlatnom sredinom i horacijevskim srednjim putem, za nekom vrstom savršene ravnoteže, i izrazi savršeno precizno. Najzad, u samoj osnovi ovog, bez preterivanja rečeno, životnog manifesta naučnika, pedagoga i diplomate Darka Tanaskovića kao da počiva usvojeni stav da je „kompromis zalog života… da je to život sam“.

[/restrict]