Да ли је компромис залог живота

ЕДИЦИЈА ОДГОВОРИ: ЈЕДАН „ЖИВОТНО-ДУХОВНИ ПОРТРЕТ“

Пише Владета Јанковић

Однедавно је пред читаоцем друго издање Аутономије мишљења, књиге разговора Милоша Јевтића са Дарком Танасковићем, нашим водећим оријенталистом, професором и дипломатом, који са идиоматском течношћу говори пет језика

Новинар старе добре школе Милош Јевтић без сумње је каптирао један прворазредан извор за културну, па и друштвену историју Србије друге половине XX и почетка XXI века. Постигао је то едицијом Одговори, која до данас обухвата преко 200 књига опширних интервјуа са многима од наших најзначајнијих стваралаца, јавних радника и интелектуалаца. Они су користили прилику да изложе искуства, увиде и расуђивања из области својих струка, али и ван њих, често износећи своја темељна животна схватања, поглед на свет и на време у којем живе. Вероватно је сам Милош Јевтић изразом преузетим за део наднаслова овог текста најбоље сажео „смисао и мисију“ књига у колекцији чији је творац.
Однедавно је пред читаоцем друго издање Аутономије мишљења, књиге Јевтићевих разговора са Дарком Танасковићем, нашим водећим оријенталистом, професором и дипломатом, који са идиоматском течношћу говори бар пет језика. По вредности свог научног учинка, Танасковић би, да је правде, одавно био члан Одељења језика и књижевности САНУ (у којем, из подједнако нејасних разлога, нема ни учених људи калибра Леона Којена или Ранка Бугарског), али је и овако, својим стручним и публицистичким доприносом, као и залагањем у јавним пословима, обезбедио статус не само врхунског интелектуалца него и заслужног националног радника, у изворном, ваљаном значењу те речи. Он се, осим тога, током протеклих двадесетак година, као неполитички постављен амбасадор, формирао у дипломату чији се методи, предузимљивост и резултати могу сматрати узорним. Са разуђеношћу својих интересовања, ширином ерудиције, живошћу асоцијација и високом артикулисаношћу, Танасковић се показао као идеалан Јевтићев саговорник, а интервјуи обухваћени Аутономијом мишљења имају вишеструку вредност.

[restrict]
Највећи део књиге заправо су Танасковићева сећања на шестогодишњи амбасадорски мандат при Светој столици, што у целини делује као можда најпотпунији, а извесно најзанимљивији, приказ Ватикана, његове политике, устројства, унутрашњих односа и метода, који код нас постоји. Духовно радознао, проницљив посматрач и неуморан читалац, обдарен лакоћом комуницирања и умећем приступа људима, Танасковић је своја сазнања изнео на начин који је негде на размеђи мемоарске прозе, културно-историјске студије и политичке анализе.
ОДСУСТВО ИСКЉУЧИВОСТИ За Танасковићев приступ осетљивим питањима која су везана за Ватикан и наш однос према римокатоличанству уопште карактеристични су пре свега уравнотеженост и одсуство искључивости. Приказујући екуменски процес, па у крајњој линији и однос католика и других вероисповести свуда, а у нашем делу света посебно, он разборито закључује: „Обавештеност, здрава и смирена историјска свест, једино може учинити да нам прошлост не буде пресудно мерило у опредељивању за путеве и сапутнике ка будућности.“
Аутономност Танасковићевог мишљења умногоме се огледа у заузимању ставова, промишљених и тактичних, али чврстих, у питањима око којих су поделе изразито дубоке и емотивне, при чему би се за добар пример могли узети односи Ватикана према православним црквама или, само нешто шире узев, неуралгична тема екуменизма. С тим је у непосредној вези и стално изнова покретано и најчешће злоупотребљавано питање папине посете Србији, којим поводом Танасковић даје компетентна а разумљива објашњења теолошких и историјско-психолошких корена отпора према екуменизму уопште. То је тачка на којој се најбоље потврђује ауторова теза да иза искључивости, предрасуда, па и јарости најчешће стоји најобичније незнање. Зато је Танасковићев свестран ерудитски приступ, с јасно назначеном разликом између преношења различитих становишта и сопственог суда, у подручјима попут овог тако лековит.
Танасковићева посебна знања нарочито долазе до изражаја у делу разговора који се тиче односа католичанства према исламу, пре свега у светлости чињенице да је још 2008. године на свету било 19,2 одсто муслимана према само 17,8 посто католика.
У низу понекад анегдотски обојених казивања о водећим личностима Курије, Танасковић запажа да у Ватикану ретко дају директан одговор на директна питања, али да подједнако ретко изговоре флагрантну неистину. У званичним и незваничним разговорима с ватиканским функционерима мора се бити подједнако будан за метафоре и за ћутања, она за која се андрићевски каже да „у Ватикану понекад бивају спасоносна врлина“. Међу куриозитетима који се помињу занимљив је податак да је само папа Војтила за време свог понтификата прогласио 1345 блажених и 483 светитеља, што треба, поред свега осталог, имати на уму и када се с разлогом жестимо око могуће Степинчеве канонизације.
На Танасковића је очевидно јак утисак оставио папа Бенедикт XVI, с којим је, још док је био кардинал Рацингер, водио садржајан и занимљив разговор. Рацингерова мисао према којој су европски лаици, па чак и атеисти, у културолошком смислу објективно хришћани доста је блиска приступу и начину закључивања самог Танасковића.
Укупно узев, читав део Аутономије мишљења посвећен Ватикану представља вредну и корисну целину. Исправност Танасковићевих закључака и верност његове галерије портрета ватиканске хијерархије и дипломатског кора може, стицајем околности, са уверењем да посведочи и писац ових редова.
ЖИВОТНИ МАНИФЕСТ Други део Јевтићевог разговора с Танасковићем посвећен је низу разнородних тема од економије и екологије, преко тероризма, демократије и националног питања у Југославији, до Косова, страначких подела у Србији и Болоњске декларације. Ту до изражаја долази сасвим изузетна ширина Танасковићеве обавештености, при чему његов приступ одише добро одвагнутом мером конзервативизма, уз наглашено залагање за духовну отвореност, а посебно за неопходност компромиса у свим питањима идеологије, традиције, културе и морала која су спорна међу религијским и културним сферама. Ако полемичке оштрице у том дискурсу има, она је по правилу окренута према „грађанистичким“ либералима и „новодемократама са плитко потиснутим бољшевичким идејним
педигреом“.
Примећује се да Танасковићеви искази, писани богатим и избрушеним језиком, повремено трпе од извесне стилске загушености, која по свој прилици проистиче из његове потребе да се, у сталној потрази за златном средином и хорацијевским средњим путем, за неком врстом савршене равнотеже, и изрази савршено прецизно. Најзад, у самој основи овог, без претеривања речено, животног манифеста научника, педагога и дипломате Дарка Танасковића као да почива усвојени став да је „компромис залог живота… да је то живот сам“.

[/restrict]