Zaokret na Bosforu loša vest za Zapad

Novi veliki rascep pojavio se na južnom krilu NATO-a, gde nekadašnja antiruska pesnica, Turska, preti da postane produžena ruka Rusije što sve više lomi jedinstvo zapadne vojne alijanse

Piše Bojan Bilbija

Dok Holandija i Nemačka proteruju turske ministre i političare sa svoje teritorije, ne dozvoljavajući im da se obrate biračima, odnosno brojnoj dijaspori uoči aprilskog referenduma o davanju gotovo neograničene vlasti predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, dotle „sultan sa Bosfora“ hita u posetu ruskom kolegi Vladimiru Putinu i u Zelenom salonu Kremlja s njim kuje planove koji se mnogima na Zapadu ne dopadaju. U tom svetlu treba tumačiti zaoštravanje odnosa Ankare sa EU, odnosno Nemačkom. Kao najjače uporište starih političkih snaga u Evropi, Angela Merkel i njeni istomišljenici nemaju dovoljno čepova da pokrpe rupe kroz koje nadire voda u EU brod. Slabi rezultati prošlonedeljne posete novog šefa nemačke diplomatije Zigmara Gabrijela Moskvi, potvrdili su da ruski državni vrh nema više ni strpljenja, ni razumevanja za nemačku klintonističku politiku. Kremlj će vući poteze ne obazirući se na reakcije Berlina i Brisela, na isti način kako to oni već dugo rade u odnosu na Moskvu.

[restrict]

 BOJE KRAVATE – REČITI SIMBOLI Novi veliki rascep pojavio se baš na Bosforu, osetljivom čvorištu južnog krila NATO-a. Nekada udarna antiruska pesnica, Turska sve više postaje produžena ruka Rusije što lomi jedinstvo NATO. Posle američkih, u Ankari i Istanbulu počeli su da cepaju i spaljuju zastave drugih NATO država, kao na primer holandske i nemačke. Zato ne čudi što nemački političari traže da njihove trupe napuste Tursku. Da li je to uvod u nasilni scenario koji se ispisuje za Tursku? Vrag će ga znati, ali izgleda da Erdogan želi da se obezbedi od revolucije, građanskog rata i strane vojne intervencije – nabavkom najmodernijeg ruskog PVO sistema S-400. To što jedna NATO članica strahuje da bi „saveznici“ mogli silom da se umešaju u njene unutrašnje stvari, pa traži zaštitu od „glavnog neprijatelja“, dovoljno govori koliko je duboka kriza u redovima zapadne alijanse…

Još od 16. novembra 2015, kada se s Erdoganom sastao u Antaliji, Putin nije pri susretima s turskim kolegom imao kravatu crvene boje – koja u diplomatiji nosi poruke radosti, poverenja i prijateljstva. Na poslednjem sastanku, 10. marta u Kremlju, Putin je imao crno-belu kravatu, dok je Erdogan nosio crvenu. Nije to slučajno. Nedelju dana posle njihovog susreta u Antaliji 2015, kada je Putin nadenuo crvenkasto-ljubičastu mašnu, Erdoganova armija oborila je ruski avion u pograničnoj zoni sa Sirijom. Na sledeći rusko-turski samit u Sankt Peterburgu čekalo se 10 meseci, a Erdogan je morao da se duboko izvinjava zbog tragičnog incidenta. Šef Kremlja je na tom susretu, 9. avgusta prošle godine, nosio gotovo potpuno crnu kravatu, što je protumačeno kao izraz žalosti zbog poginulog pilota Olega Peškova. Ali i znak nepoverenja prema Turskoj i njenom lideru.

Zatim su usledila još dva sastanka, oba izvan Rusije. Najpre 3. septembra u kineskom gradu Hangdžou, na marginama samita G20, gde je Putin imao mašnu plavo-ljubičastih tonova, a potom 10. oktobra u Istanbulu, kada se opredelio za tamnobraon nijansu. Erdogan je na sve ove susrete, izuzev Sankt Peterburga gde je nosio roze, uvek dolazio u crvenoj kravati. Možda se nekome učini kao nepotrebno bavljenje stilskim detaljima, ali ove simbolične poruke mogu biti sve samo ne beznačajne. Činjenica da je turskog gosta ovog puta u Kremlju dočekao u crnoj kravati s jasno vidljivim belim prugama, može da ima sledeći značaj: Rusija pamti smrt Peškova, kao i nedavno ubijenog ambasadora Andreja Karlova, ali veruje da se u rusko-turskim odnosima ipak ukazuje svetla perspektiva.

 NAJVAŽNIJE TEK PREDSTOJI Erdogan je od starta bio spreman na pokajanje i pomirenje, ali ga je Putin držao nekoliko meseci na ledu, da preispituje svoje stavove – u zlokobnoj tišini, odbačen i od Istoka i od Zapada. Prozrenje je sultan sa Bosfora doživeo u noći između 15. i 16. jula 2016, kada je spasavao glavu od pučista, pristalica verskog lidera Fetulaha Gulena, koji deluje iz SAD. Shvatajući da je izopšten i opkoljen, zahvalno je primio ruku pomoći od Putina, posebno ako je tačno da su ruske službe uputile upozorenje o gulenovskim pučističkim planovima. Međutim, Putinova crna, umesto crvene kravate, pokazuje da Moskva ima i druge informacije – koje sprečavaju da se do kraja prepusti Erdoganovom zagrljaju. Za ozbiljnu geopolitičku romansu neophodno je još više iskrenosti i ustupaka. A pre svega – da Ankara zaboravi stare partnere iz NATO-a.

Zapad je uvek bio dobitnik u krvavim sukobima Rusije i Turske. Sudar dve crnomorske sile jedva je izbegnut i 2015, kada je Turska bila na ivici rata s Rusijom. Erdogan je shvatio da NATO saveznici ne bi zaratili s Rusijom zbog njega, već bi se podrška svela na osudu dejstava Moskve i slanje vojne i humanitarne pomoći. U Moskvi imaju jasnu svest o tome da je anglosaksonska igra, koja je u 18. i 19. veku dovela do šest rusko-turskih ratova, dovela do raspada Osmanskog carstva i Ruske imperije. Izgleda da su do sličnih saznanja došli i u Ankari, pa Putin i Erdogan sada konstatuju da su se „odnosi Rusije i Turske vratili na put partnerske višeplanske saradnje“, da je obnovljen rad zajedničke grupe za strateško planiranje, međuvladine komisije za ekonomsku saradnju, kao i redovni kontakti između ministarstava, parlamenata i regionalnih vlasti dve države.

Predstoji obnova i intenziviranje ekonomske saradnje, jer je trgovinska razmena prošle godine opala za trećinu, na nepunih 16 milijardi dolara. Glavni uzrok su ruske sankcije Turskoj, s jedne strane, odnosno pad vrednosti rublje i cena nafte i metala, s druge. Ruski izvoz u Tursku opao je za 29 odsto, na 13,69 milijardi, dok je uvoz skoro prepolovljen i iznosio je 2,14 milijardi dolara. Ruska vlada je prošle nedelje donela odluku o drugoj fazi ukidanja sankcija na poljoprivredne proizvode iz Turske, dopustivši uvoz karanfila, mladog luka, karfiola, brokolija i drugih proizvoda, dok je još ranije zabrana skinuta za turske citruse, breskve i šljive.

Ipak, najvažnije tek predstoji. To je novi magistralni gasovod „Turski tok“ po dnu Crnog mora, čiji početak izgradnje je Putin najavio za ovu godinu. To će biti dve niti cevovoda, ukupnog kapaciteta 31,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje, od čega je polovina planirana za unutrašnje tursko tržište, koje svake godine već dobija 14 milijardi kubika preko postojećeg „Plavog toka“. Druga cev „Turskog toka“, to jest 15,75 milijardi metara kubnih gasa, biće ponuđena potrošačima u Evropi. „Ako oni to budu želeli“, naglasio je ruski predsednik. Ruski „Rosatom“ pristupa izgradnji nove turske atomske elektrane „Akuju“, snage 4.800 megavata, a vrednost projekta procenjena je na 20 milijardi dolara. Posebno je važan dogovor Putina i Erdogana o stvaranju u Turskoj infrastrukture za korišćenje bankarskih kartica ruskog platnog sistema „Mir“, kao zamenu za zapadne proizvode koji sada drže monopol u svetu, što bi trebalo da poveća međusobnu razmenu u nacionalnim valutama.

 PROMENA GEOPLITIČKOG VEKTORA Sve ovo ukazuje da se Turska čvrsto vezuje za ruski politički, ekonomski i vojnobezbednosni sistem. To je očigledna promena geopolitičkog vektora – od atlantskog, ka evroazijskom. Da li će biti izvedena do kraja ostaje da se vidi, ali zapadni krugovi ne skrivaju bes prema Erdoganu. Najžešća uvreda, odnosno zabrana šefu turske diplomatije Mevlutu Čavušogluu da uđe na teritoriju „savezničke“ Holandije, kao i identična odluka Nemačke prema brojnim visokim funkcionerima iz Ankare, svedoči da su stvari već otišle predaleko. Zato treba očekivati da će borba protiv „Turskog toka“, kao najvidljivijeg simbola ruskog prodora i evroazijskog zaokreta Ankare, biti intenzivirana na svim pravcima. Refleksija ovih globalnih procesa su i uznemirujuća dešavanja na Balkanu.

Koliko sve postaje ozbiljno, vidi se i iz toga što je Putin, iste večeri po Erdoganovom odlasku, sazvao Savet bezbednosti RF, gde je izneo detalje razgovora u četiri oka s turskim predsednikom. Po svemu sudeći, reč je o isporukama sistema S-400, ali pre svega o sirijskoj krizi – koju Moskva, Ankara i Teheran veoma uspešno rešavaju u poslednje vreme, nakon što su iz procesa isključili SAD i druge zapadne države. „Niko nije očekivao da će se na nivou vojnih ministarstava i specijalnih službi ostvariti tako poverljiv i veoma efikasan kontakt“, ocenio je Putin.

Evroazijski vektor može da ima magičnu privlačnost za Erdogana, posebno u svetlu njegovih napetih odnosa s Briselom, gde Tursku smatraju drugorazrednom državom, i s Vašingtonom, koji odbija da izruči Gulena, osumnjičenog za prošlogodišnji pokušaj puča. S druge strane, Rusija i Kina nude Turskoj mesto uvaženog člana evroazijske zajednice i otvaraju joj širom vrata za jačanje veza sa turkojezičnim zemljama. To bi u velikoj meri relaksiralo i turske odnose s muslimanskim svetom, koji većinski sa podozrenjem gleda na Ameriku i njene prijatelje. Ankara bi se oslobodila i stega u odnosu na kurdsko pitanje, jer SAD i Izrael podržavaju stvaranje Kurdistana, dok Turska to vidi kao prvorazrednu pretnju.

Ali ništa od toga Erdogan ne može da ostvari bez Rusije, koja zajedno sa Iranom i Kinom drži ključ evroazijskih vrata, u šta se više puta uverila i prethodna američka administracija Baraka Obame. Međutim, za razliku od Amerikanaca, Rusija nudi Turskoj ravnopravno mesto za centralnim stolom. Ista ponuda važi i za Japan i EU, a pod određenim uslovima i za Zapad u celini. To je sve postalo moguće onog trenutka kada je Moskva prestala da se po automatizmu priklanja zapadnim odlukama. To je jedan od razloga zašto Kremlj ni najmanje ne žuri s dijalogom o ukidanju sankcija, svestan da vreme prvi put za mnogo godina radi u njegovu korist.

 IZRAEL KUCA NA RUSKA VRATA Situacija s Erdoganom, koga je Putin brzo „doveo k poznaniju prava“ posle obaranja ruskog aviona, svedoči o narasloj spoljnopolitičkoj moći Moskve, ojačanoj raketama „kalibar“ i drugim sredstvima prinude. Savez s Kinom omogućuje još jači evroazijski magnetizam, gde se osim garancija bezbednosti nude i veoma solidne ekonomske perspektive. Primer Sirije i Bašara Asada, kao test ruske pouzdanosti, poučan je za mnoge države koje pate od sličnih problema. S jednom bitnom razlikom – u budućnosti će Moskva znatno preventivno raditi, kako bi njeni saveznici teže dolazili u poziciju da se brane od terorista, naoružane opozicije i građanskog rata.

Izrael takođe kuca na ruska vrata, što se videlo iz posete premijera Benjamina Netanijahua Putinu, 9. marta, dan pre dolaska Erdogana. To je treći put da Netanijahu dolazi za godinu dana, da bi još jednom preneo „odlučno protivljenje“ pokušajima Irana da se učvrsti u Siriji. Reč je o strahu od jačanja proiranskog Hezbolaha, jednom od najjačih protivnika Izraela, čija vojna moć brzo raste u poslednje vreme. Boreći se u Siriji protiv terorista rame uz rame s Rusijom, Hezbolah je stekao veliko ratno iskustvo i moderno naoružanje. Za razliku od Izraela i pojedinih zapadnih zemalja, Rusija ne smatra šiitski pokret Hezbolah terorističkom organizacijom, već političkom i vojnom snagom sa kojom deli u Siriji zajedničke ciljeve u borbi protiv Islamske države. Rusija poručuje da dobri odnosi Tel Aviva sa Asadom mogu pomoći u smirivanju Hezbolaha.

Očigledno je, međutim, da se na Bliskom istoku očekuju velike promene, gde će osovina Moskva–Teheran–Ankara igrati zapaženu ulogu. Izrael brine zbog iranskog „šiitskog luka“ koji se proteže od Avganistana do Mediterana, pogotovo u okolnostima kada su Islamska država i Vašington naterani na defanzivu i više nemaju nekadašnju moć i uticaj na dešavanja u regionu. Zato Netanijahu obigrava oko Putina, verujući da bi sledeća na udaru mogla da se nađe Golanska visoravan, koju je Damask izgubio u Šestodnevnom ratu 1967. godine, kada je Izrael razbucao armije Egipta, Jordana i Sirije. Golanska visoravan, sa svojom vodom i naftom, može ponovo doći na dnevni red – zbog sve tešnjih odnosa Moskve i Teherana. Naravno, na insistiranje Tel Aviva da se Moskva odluči između njih i Irana, iz Kremlja odgovaraju kontrapitanjem: na čijoj ste vi strani u sukobu Rusije i Amerike?

Tešnje veze Ankare sa evroazijskom koalicijom jesu veoma neprijatna vest za lidere starog bliskoistočnog i globalnog poretka. Zapadni eksperti i mediji otvoreno prozivaju Erdogana da sprema izdaju EU i NATO, a njihove strahove podgreva i vest o nabavci sistema S-400 u Moskvi. Kada se tome doda izgradnja „Turskog toka“ uprkos mnogo puta izrečenoj zabrani iz Vašingtona i Brisela, Erdogan sada postaje legitimna meta. To je jasno i njemu, pa zato traži zaštitu Rusije da ne bi završio kao Sadam i Gadafi. Dok se Zapad fokusira na Ukrajinu i Baltik, iz ruku mu klize Mala Azija i Bliski istok. Efektan zaokret i obrt na Bosforu, još jedno je u nizu Putinovih iznenađenja Zapadu. Biće ih, svakako, još.      

[/restrict]