Vrednosti i sendviči

Piše Nikola Vrzić

Kako nam je tekuća predizborna kampanja pokazala da nemamo mnogo razloga za optimizam, i zašto je srpska elita lošija od njenog naroda 

Zadivljujuće je malo vremena prošle subote bilo potrebno da se ovdašnjim a bezobalnim internet prostorom rašire fotografije krezubih pristalica Srpske napredne stranke koje, s podrazumevajućom i razumljivom mukom, ali željno jer su bili gladni, grickaju podeljene im sendviče i oduševljeno pozdravljaju svog predsedničkog kandidata Aleksandra Vučića. Krezubi sendvičari s Vučićevog mitinga u Novom Sadu momentalno su bili izvrgnuti tretmanu temeljne poruge na društvenim mrežama na kojima se okuplja društvo koje sebe smatra finijim od njih, i težeg ih je duševnog bola zbog tih podsmeha sačuvala, verovatno, samo činjenica da se društvene mreže kojima oni imaju pristup ne nalaze u sajber-prostoru već po pijacama, buvljacima i kafanama kada, ponekad, stigne plata.

[restrict]

POBUNA ŠAKE JADA A glasan podsmeh ovim politički angažovanim, krezubim žderačima besplatnih sendviča postao je svojevrsni znak raspoznavanja, takoreći legitimacija, svima koji misle da su od njih bolji pa su zato, jel’, elita ili bi to makar, žarko, želeli da budu, a to će najlakše postati ako se što glasnije podsmehnu onima koji ne mogu i ne umeju da im uzvrate, a uz to je reč o politički korektnom podsmehu, štaviše poželjnom u krugovima koji su sebi prigrabili pravo da o tome odlučuju.
Ukratko o sendvičima kao političkom argumentu: oni nisu dokaz da su se ljudi koji ih jedu na Vučićevom mitingu tu našli samo da bi dobili besplatne sendviče. Možda ga zaista, iz njima znanih razloga koji su u demokratskom poretku legitimni koliko i svačiji drugi, iskreno podržavaju. Zašto im se to pravo oduzima podmetanjem sendviča?
O zubima (i njihovom pomanjkanju): pravo je čudo kako niko još nije primetio, a možda i nije čudo, da se nedostajućim zubima u ustima Vučićevih pristalica najviše smeju pristalice petooktobarske Srbije, one koja je mestimično do potpuno ukinula besplatne zubare po domovima zdravlja, a privatne zubare, brižljivo izvršenom tranzicijom našeg novca na tuđe račune, učinila nedostupnim za mnoge koji bi inače, možda, i imali ambiciju da poseduju sve zube. I posmatrani ovako, iz ugla tranzicije, da li su zubi kojih nema razlog za podsmeh, ili za sažaljenje pomešano s gnevom?
U svakom slučaju, ova mala novosadska epizoda pokazala nam je kako s jedne strane imamo onu krezubu šaku jada, a s druge strane one koji su uvereni da su bolji od njih pa zato i mogu da im sude, a s njima i selebritije da ih u to i dodatno uvere. Zvuči poznato, zato što i jeste poznato. I Hilari Klinton okružila se selebritijima i ostalima koji misle da su bolji jer preziru američku šaku jada, gubitnike tranzicije koja se tamo zove globalizacija a svodi se na isto, i znamo kako je prošla kada je narod progovorio. I nije se to dogodilo samo u Americi, događa se i u ostatku sveta zapadne, neoliberalne demokratije. To je svetski trend, samozvani elitisti i njihovi selebritiji sve više postaju snage prošlosti.
S tim u vezi, može se čak argumentovati i da su Srbi, u izvesnom smislu, globalna avangarda. Dok prezreni narod na Zapadu protiv svojih elita ustaje (tek) sada, prezreni i krezubi Srbi protiv svoje su elite dobitnika globalističke tranzicije ustali još pre pet godina, 2012, sve i ako u međuvremenu nisu dobili ono čemu su se nadali, no nije sad to tema. Ali zaključak jeste da nam je narod, naročito ako nije uključen na društvene mreže nego u sopstveni život, uključeniji u aktuelne svetske tokove od onih koji ga predvode ili bi to ponovo da mu učine.
I toliko o vrednostima poput modernosti i zaostalosti.

VREDNOSTI PRAVOSUDNE REFORME Ali ova priča o vrednostima tu se ne zaustavlja, nego, nažalost, tek počinje.
Eto, na primer, evropske vrednosti na koje se mnogi pozivaju. Da li su i Marin le Pen i Norbert Hofer i Gert Vilders i Viktor Orban i Jaroslav Kačinjski deo tih evropskih vrednosti? Naravno da nisu, oni su populisti, kažu nam elitisti, a to onda znači da su evropske vrednosti oličene u njihovim protivnicima, evo, recimo, u donedavnom predsedniku Evropskog parlamenta Martinu Šulcu koji je valjda sav od toga satkan. Ali taj se Martin Šulc i brojni njemu slični zatočnici evropskih vrednosti (njih 226 od 750 članova aktuelnog saziva Evropskog parlamenta, više od bilo koje zvanične poslaničke grupe), otkrili su procurili dokumenti organizacije Džordža Soroša, nalazi pod kontrolom ovog milijardera s političkim ambicijama kojeg niko nikada nije birao ni na jednu funkciju, te stoga ne poseduje ni zrno demokratskog legitimiteta. Što će reći da bi ovdašnji javni zagovarači evropskih vrednosti trebalo lepo da priznaju da se najveća evropska vrednost sastoji u boravku u Soroševom džepu, umesto što nas obmanjuju drugačijim, lažnim definicijama.
A kad smo već kod Soroša, Saša Janković, doskorašnji zaštitnik građana, građane je branio i tako što nije ostala upamćena nijedna njegova reakcija protiv one skandalozne reforme pravosuđa i otpuštanja silnih sudija koje je Demokratska stranka ocenila kao politički nepodobne. Društvo sudija Srbije je, tek da podsetimo, u martu 2014. to i dokumentovalo, dokumentujući usput i da je u ovom procesu učestvovala i Bezbednosno-informativna agencija. Podsetimo i da je, u vreme ovakvog reformisanja pravosuđa, zaštitnik Janković kontrolisao rad BIA i utvrdio da provera, kojih je dakle bilo, tobože nije bilo, što ga čini saučesnikom u onakvoj reformi, a tadašnje nezakonito i nemoralno postupanje DS-a sada mu, pride, nije predstavljalo prepreku za prihvatanje podrške njegovoj predsedničkoj ambiciji. I kakve su to, onda, vrednosti koje Saša Janković zapravo zastupa?

KRIMINALIZACIJA I OSUDE Mnoštvo javne pažnje i potpuno zaslužene osude izazvala je optužba, ako se to uopšte tako može nazvati, funkcionera SNS-a Milenka Jovanova da supruga predsedničkog kandidata Vuka Jeremića Nataša Jeremić „upravlja celokupnim narko-tržištem u Srbiji“. Nikakav žar predizborne borbe ne može da opravda ovakve reči, Vučić joj se zbog njih javno izvinio jer ništa drugo nije ni mogao da učini, a Nataša Jeremić i svi drugi koje je Jovanov brutalno isprozivao morali bi i da ga tuže sudu, ne samo zato što je to zaslužio već i da nikome drugom ubuduće ne bi palo na pamet da na ovakav način zloupotrebi članove porodice političkog protivnika i javni prostor koji mu je na raspolaganju za potrebe sopstvenih predizbornih ciljeva.
Isto tako – pišemo ovo veoma svesni da se mnogima neće svideti, ali princip mora da važi dosledno ili ga nema uopšte – sasvim je jasno da bi isti aršin morao da važi i za sve ostale učesnike u političkom procesu, uključujući upravo i Vuka Jeremića koji je ustvrdio da „Vojvodinom, u mnogim njenim delovima, danas vladaju kriminalne bande, pod manjom ili više direktnom ingerencijom Andreja Vučića, brata premijera“. Kao i Jovanov, ni Jeremić nije ponudio dokaze za svoju optužbu. Ako ih ima, zašto nije? Zašto nije podneo privatnu krivičnu prijavu protiv Andreja Vučića zbog zločinačkog udruživanja, ako već policija i tužilaštvo, pod političkim uticajem Andrejevog brata, ne obavljaju svoj posao? Ovako, pošto Jeremić to nije učinio, nemoguće je izbeći poređenje sa slučajem njegove supruge i zaključak da je i on učinio isto što i Jovanov – kriminalizovao je člana porodice svog protivkandidata bez ijednog ponuđenog dokaza – a najuočljivija razlika sastoji se u tome što je jedan slučaj izazvao veliku zgroženost javnosti, a drugi nije.
A to nas pak vraća natrag na priču o zubima i sendviču, i sve dok jednome bude dozvoljeno ono što drugome nije iako ne bi smelo da bude dozvoljeno nikome, odosmo mi pravo u…, da tako kažemo, vrtlog političkog mulja i sličnih strasti iz kojih može da iskoči samo neko poput Belog Preletačevića, kao mere opšte zgađenosti spomenutim muljem. Pošto već, očigledno, pristojan svet u takvom ambijentu ne može da dođe do izražaja. I zašto se, onda, čudimo što nikako da nam bude bolje?

[/restrict]