Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Dragan Hamović
Za pesme Zmajeve važi ono što je sam pesnik napisao za srpske narodne pesme, da su „one kroz naš život pronikle, u nama samima urašćene bile, tako da ih nismo nikad ni opažali ni o njima premišljali“
Davno sam u spisima profesora čijom je retkošću darovan moj naraštaj beogradskih studenata srpske književnosti s kraja proteklog veka, pročitao odgovor ruskog lingviste na teško pitanje odakle potiču stihovi. A odgovor prost – potiču iz dečjeg tepanja. U odjeku prvih reči mešaju se, slivaju u jedno zvučni spojevi naše usmene osnovnosti sa Zmajevim stihovima protepanim deci njegovog rajskog jezika. Zato se prema njima odnosimo kao prema prirodnom dobru, podrazumevamo ih u nama. Za pesme Zmajeve važi ono što je sam pesnik napisao za srpske narodne pesme, da su „one kroz naš život pronikle, u nama samima urašćene bile, tako da ih nismo nikad ni opažali ni o njima premišljali“. Reči su iz peštanske besede održane s kraja godine u kojoj Vuk Karadžić umire, a Jovan Jovanović otiskuje Đuliće, pokreće list „Zmaj“ i otpočinje lekarske studije. Mnogi su pozvani tumači izrekli ono što je zmajevac Dušan Radović ponovio najprozirnije: „Posle Vukovog Rječnika, Zmajevo delo je novi veliki pokušaj da se inventariše naše iskustvo, da se popiše i opeva gotovo sve što smo znali i imali. Tako gledano, to delo moglo bi se shvatiti i kao detinjstvo našeg novog jezika i književnosti.“ Zmajevo pesništvo, zaista, ma kako ga razmeravali ovovremskim merilima bez merila, više je od pojedinačnog opusa, po širini delovanja i po zasnivačkim učincima.
[restrict]
NATPESNIČKI PODUHVAT Na šta današnje srpske pesnike može uputiti Zmajev slučaj, ako otklonimo sve površinske nanose i one i ove epohe, ako načas skrajnemo i zavodljivu vrednosnu opreku između zmaja i slavuja, koju nam je, sa svojih razloga, ostavio u nasleđe dr Lazar Kostić, zmaj skoro koliko i slavuj? Pesnik se još kako ostvaruje, pa i kao čist liričar, ako svoje pojedinstvo položi duboko u potrebe zajednice. Što dublje tim bolje. A zajednica počinje od onih s kojima delimo krov i časove uzvišene i niske, preko srodnika po istom jeziku i predanjskom paketu – sve do tajne zajednice živih s umrlima u koju smo rođenjem uvedeni. I osuđeni na sebe same, u našim donjim slojevima, nismo ni sami ni samobitni, nego smo nepojamno zavisni od prethodnika znanih ili neupoznatih, voljenih ili nevoljenih. A ipak je bolje voleti, čak spasonosno, prema najboljim unutarnjim moćima, koje se kod Zmaja pokazaše nemerljive. Kao u čelnoj pesmi zbirke Đulići uveoci, u viđenju neumrlih dragih koji, pri onostranoj svetlosti, sve više postaju jedno – da se i lirski glas s njima izjednači: „Sve što dublje u njih gledim, / Primajuć’ im svetlost u se, / Sve to većma, sve to jače, / Duše njine slivaju se.“ Sliti svoje skučeno Ja u ogromnost lanca postojanja, u vremenu i mimo vremena – evo okosnice Zmajevog nad-pesničkog poduhvata. Obresti se među svojima, njima se upotpuniti i ostvariti, pripadati i biti im potreban.
Oznaku narodnog pesnika Zmaj zavređuje i po tome pripadanju, ne samo zato što se, kako zapisa Skerlić, najviše približio „književnom idealu svoga vremena: na osnovu narodne poezije stvoriti umetničku poeziju“, ili stoga što je, opet po Skerliću, u poznim obilnim Snohvaticama „od toga podražavanja stvorio ceo pesnički program“. On je narodni pesnik i kao lirik i u angažovanom liku i kao pesnik dece. „Zmajevo otkriće deteta, njegova apoteoza detinjstvu, značajan je datum u istoriji naše kulture“, opet prizivamo Radovićevu ocenu, dubokosežnu ne samo za status naivne poezije. Miodrag Pavlović, opet, podseća da je pesnička maska naivnosti bila „jedan od pojavnih vidova romantike“ a da, kod Zmaja, onostranost „ima oblik nevinosti: sećanja na blaženo doba detinjstva i njegovih jednostavnih i zračnih vizija“. Milan Kašanin takođe visoko vrednuje Zmajev dečji svet, u okvirima čitave, ne tek dečje književnosti: „On te pesme sastavlja i radi toga da onaj ko ih deci čita, ili zajedno s njima sluša, još jedanput dočeka svoje sopstveno detinjstvo.“
U detinjstvo, dakle – po sebe. U iznutra dočuvanom detinjstvu, kao u jednoj pesmi iz Đulića uvelaka, nalazimo razgrnute najdavnije spomene, u liku tetke preobražene u vilu koja „stoji sama / Na izvoru najbistrijem / Srpskih nam pesama“. Još istančanije, pesnik svoj detinje prisan odnos prema matičnom poetskom prostoru iskazuje u pomenutoj besedi iz godine odlaska Vuka i najave Zmaja. Ostavimo, veli nam budući Zmaj, onaj veliki, beskrajni svet i uđimo u „mali svet koji nam je tako blizu“, a „mali je, jer u njemu nema ničega tuđeg“. Srpske narodne pesme behu taj bliski, svojski mali svet, iz detinjstva.
NAJPOUZDANIJE SAMOOTKRIĆE Pesnička završnica dugovekog Zmajove u znaku je plodonosne provale Snohvatica, dugog i svakovrsnog niza pesama ispevanih po narodnom načinu: „Tim sam imenom nazvao ove pesme koje su samo prošle kroz moju dušu, koje sam manje-više zapamtio iz rane i najranije mladosti svoje, te ih sada kao u snu hvatam“ – tumači stari Zmaj čitaocima, da ne bude zabune: „Praznine, ono što sam zaboravio, dabogme da sam dopunio, ali kako? – odričući se svoje pesničke individualnosti […] A u tome pogledu mislim da nisam mogao pogrešiti jer se u meni kristalisalo mleko kojim sam u detinjstvu odojen.“ Nigde valjda pesnik ne beše programski izričitiji nego u razjasnici svog poznog povratka u tešnje okrilje narodne pesme, kao u kakav zaštitni prostor i vlastitog i kolektivnog početka: „Ovo nije moje jesenje cveće jer bi bilo tako isto, ni za dlaku drukče, da sam se nakanio izdavati ovu zbirku i pre trideset, četrdeset i pedeset godina.“ Najpotvrđenija pojedinačnost srpske poezije druge polovine 19. veka svesno se povlači u drugi plan, jer ga predanjsko pribežište, pored ostalog, vraća žuđenoj punoti dečjeg doba. Upućuje se Zmaj protiv struje, ka nesavremenosti što ga je oblikovala, ne bi li kako savremenost izdržao.
Pribirao je, fino dorađivao ostatke toga malog sveta kojim je bio zarana zakriljen usmenom predajom: tepanjem, pevanjem i pripovedanjem, među svojima. Kašanin je tačno zapazio da su Snohvatice pastiš. Ali kakvo je to podražavanje posredi? Katkad Zmaj donosi i neke diskretne parodijske akcente, ali se ovo njegovo sporadično igranje u okvirima post-usmene autorske pozicije – ukazuje kao čin bazičnog poverenja, izjava pripadanja. Probrani niz Snohvatica, iz obilja opsežnih svezaka, lepo potkrepljuje nedavnu ocenu Dušana Ivanića: „I kad pređe u neposredno oponašanje folklornih motiva, u Snohvaticama, Zmaj se često uzdiže do čiste poezije, u pjesmama izuzetno inventivne slikovitosti i blagoglasja.“ U krugu Snohvatica korak u dubinu, značio je, neretko, iskorak u visinu. Naročito u pesmama duhovne i ljubavne tematike, kojima Zmaj utiskuje pečat protomajstora i osvajača novih usmenih vrhova. Slio se u jedno s tim malim, prisnim svetom čije je odlomke u snu hvatao.
Valja iznova dohvatiti zatureno detinjstvo, kao najpouzdanije samootkriće. Ono je naše meko jezgro, premda ovoj mekoti, ispod tvrde korube godina – ništa zapravo i ne može nauditi. Tako dopiremo do svoje živonosne, otporne klice – do zmaja u jajetu. Kroz tisku se probijamo, žeženo i nežno, overavamo izvod iz matične knjige književno živih, u nepreseljivom malom svetu svoga jezika. Zmajeva nagrada Matice srpske baca svetlo na knjigu u kojoj je njen pesnik nekako zaoblio svoju lirsku mitologiju, a u čijem je središtu porodična vaseljena, što čoveka najpre gusto zamesi a potom održava ucelo, bez obzira na docnije stalne udare, vidljive i nevidljive.
U pesmi se likovi s obe strane života nađu na okupu, zbog takve se prednosti lirikom i bavim. Evo tako i mene – blago meni – pod krovom dvovekovne medotočne trmke, kao u svojoj kući, u kojoj nam sluh obavija zuj negdašnjih radilica. Zujkaju rajskim jezikom, oko naše Matice, jezikom kojim nas Zmaj i dalje roditeljski miluje.
U Matici srpskoj,
- februara 2017
[/restrict]
