Putin i strategija Kutuzova

Piše Boris Nad

Od poraženog u Hladnom ratu i „džina na kolenima“, Rusija je uspela da se transformiše u novu supersilu koja preti da veštim manevrisanjem višedecenijskog svetskog hegemona pretvori u gubitnika najnovijeg svetskog poretka

Raspad SSSR-a je najveća geopolitička katastrofa XX veka“, izjavio je 2005. godine predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Istorijski period koji je usledio posle raspada SSSR može se porediti jedino s periodom ruske istorije koji je upamćen kao Doba smutnje. Nastupila je epoha nacionalističkih sukoba i ratova, sveopšteg siromaštva, socijalne nesigurnosti, kriminalizacije društva i političke nestabilnosti. Haos se proširio i na istok Evrope, a federalna Jugoslavija je upravo nestajala u metežu krvavog građanskog rata.

Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, mogao je da odahne i proglasi svoj trijumf. Već u februaru 1992. godine, sporazumom u Mastrihtu, stvorena je Evropska unija, koja je ujedinila zemlje zapadne Evrope oko prethodno ujedinjene Nemačke. U narednim godinama Zapad je pogazio svoje obećanje – „najtvrđe garancije“ date sovjetskom rukovodstvu – da se NATO „ni za pedalj neće širiti na istok“.

Tako oslabljena Rusija je saterana u granice kojoj joj je nametnuo Zapad (granice Ruske Federacije), gubeći ogromne teritorije i ostavljajući milione Rusa van matice. Novonastale države su gotovo bez izuzetka nefunkcionalne i zavisne od Moskve ili Vašingtona, jer je reč o teritorijama koje su se tradicionalno oslanjale na Rusiju ili činile njen integralni deo. Nacionalistički pokreti koji se u njima javljaju uglavnom imaju antiruski karakter. Prvi čečenski rat, od 1994. do 1996. godine, u kome su čečenski pobunjenici uživali neskrivene simpatije i podršku Zapada, potvrdio je zloslutne geopolitičke prognoze: hladnoratovska konfrontacija nije toliko posledica ideoloških neslaganja, koliko prastarog geopolitičkog antagonizma – dominantne kopnene sile Evroazije i atlantističkog, pomorskog Zapada. Pritisak na Rusiju se nastavlja, a Zapad dovodi u pitanje čak i teritorijalnu celovitost tako okrnjene Rusije. Otprilike u isto vreme (1996) američki strateg Zbignjev Bžežinski se u svojoj knjizi Velika šahovska tabla otvoreno zalaže za „decentralizovanu Rusiju, koja će biti više imuna na imperijalističke težnje“. Ideja Bžežinskog je u stvari predlog podele Rusije na tri nezavisne republike: „na evropski deo, Sibirsku republiku i Dalekoistočnu republiku“.

Strategija koju je Zapad izabrao protiv Rusije poznata je u geopolitici kao „strategija anakonde“. Razvio ju je američki admiral Alfred Mehen: to je stisak „morske zmije“ (SAD) oko kontinentalne mase (Rusije, prethodno SSSR-a) putem vojnih saveza, blokada, kontrole i povezivanja priobalnih područja, sve dok se protivnik ne „uguši“.

[restrict]

Zavera „Svahili“ Rusija je sredinom 90-ih godina prošlog veka na kolenima i nemoćna da se suprotstavi takvim planovima Zapada. Pod Jeljcinom ona nastavlja da tone: ekonomski, finansijski, kulturno i politički. U međunarodnoj politici ona više ne igra nikakvu važnu ni konstruktivnu ulogu. Njena imperijalna istorija je završena – ili to samo tako izgleda. U Beloveškoj šumi je faktički potpisana kapitulacija, ali to nije bilo dovoljno, jer su zapadni apetiti neuporedivo veći. Podela Rusije, o kojoj je pisao Bžežinski, postaje sve izglednije rešenje. To su neposredne posledice geopolitičke katastrofe o kojoj je govorio Putin.

Rusija pod Jeljcinom pruža sumornu sliku poražene velesile i društva koje se ubrzano raspada. Nekadašnja imperija je praktično pretvorena u koloniju zapadnih sila, u kojoj cvetaju jedino korupcija i siromaštvo. Na Zapadu se pojavljuju i zahtevi da se resursi Rusije „stave na raspolaganje čitavom čovečanstvu“, odnosno Zapadu.

Preokret nastupa sasvim neočekivano: smenom na vlasti 31. decembra 1999. godine. Boris Jeljcin je vlast predao Putinu, koji je nekoliko meseci ranije imenovan za premijera. Predaja vlasti odvija se na ranije nezabeležen način i pod prilično tajanstvenim okolnostima. Prema nekim tvrdnjama, Putin je odabran za ovu ulogu ne od Jeljcina nego od određenih obaveštajnih i vojnih struktura preostalih iz Sovjetskog Saveza. Ostareli Jeljcin je bio primoran da potpiše ostavku u zamenu za garancije za ličnu sigurnost i sigurnost svoje porodice.

Novi vođa je harizmatična ličnost, koja nimalo ne podseća na sovjetske aparatčike ere Brežnjeva ili liberalne političare jeljcinovske epohe. U Rusiji mu popularnost naglo raste, a njegova pojava i zagonetni uspon na vlast od početka izazivaju nedoumice i kontroverze. U romanu Heksogen (2001) ruski pisac Aleksandar Prohanov opisuje zaveru „Svahili“, koju sprovode stare obaveštajne strukture kako bi prinudile onemoćalog predsednika da dobrovoljno preda vlast izabraniku. Francuski pisac i ezoterik Žan Parvulesko još tokom prvog Putinovog mandata objavljuje svoj esej Putin i Evroazijska imperija, u kome o novom vladaru Rusije govori kao o nekom ko je predodređen da realizuje stare geopolitičke projekte integracije Evroazije, i to u vidu federativnog kontinentalnog bloka „od Atlantika do Pacifika“.

Vladimir Putin je, u prisustvu patrijarha Alekseja Drugog i velikog šamana Sibira Toizina Berenova, inaugurisan 7. maja 2000. u Andrejevskoj dvorani Velikog kremaljskog dvorca, koja je restaurirana upravo za tu priliku. „Ovde su“, piše istoričar Roj Medvedev, „u Georgijevskoj, Andrejevskoj i Aleksandrovskoj dvorani krunisali ruske careve“. Sam Jeljcin je Putinu tokom svečanosti uručio „predsedničku krunu“, čiju je izradu lično nadzirao i koja podseća na carsku. „Geopolitički mistik“ Parvulesko dodaje da je Putin neposredno po inauguraciji obavio neku vrstu svečanosti, tajnog rituala, spuštajući se „u unutrašnje dvorište (Kremlja) u kome su ga čekale njegove oružane snage sa svojim starim zastavama, čiju smotru je izvršio prema vojnom ceremonijalu carske Rusije“. Ako je reč o mašti pisca ili o mitu, u njemu je sadržana logika budućih događaja.

Strategija Kutuzova Mit o Putinu počeo je da se stvara odmah ili nedugo po njegovom dolasku na vlast, a ime Putina postaje neka vrsta simbola nove i drugačije Rusije koja se rađa iz pepela postsovjetske ere.

Ipak, što god se na vrhu vlasti u Moskvi dešavalo u decembru 1999, preokret u Kremlju svakako nije delo jednog čoveka. Zaokret je bio pripreman tokom decenije propadanja pod vlašću Jeljcina, i to najpre na nivou koncepata i ideja. To je i vreme u kome se geopolitika na velika vrata vraća u Rusiju, za šta najveće zasluge pripadaju jednom do tada marginalnom ideologu neoevroazijstva – tradicionalisti Aleksandru Duginu. Iza njega, prema nekim mišljenjima, stoje armijske strukture, pre svih general Igor Nikolajevič Rodionov, koji će u jednom kratkom periodu biti i Jeljcinov ministar odbrane.

Put kojim je Rusiju vodio Jeljcin očigledno je predstavljao slepu ulicu. Posle prve euforije u Rusiji nastupa gorko otrežnjenje. To je dalo novi polet strukturama sovjetske imperije koje su preživele Gorbačovljevu perestrojku i „eru liberalne strahovlade“ s početka 90-ih. Drugi čečenski rat, koji je usledio svega nekoliko nedelja po Putinovom stupanju na vlast, Rusija je dobila i time su zaustavljeni svi pokušaji razbijanja države i obeshrabreni separatistički pokreti.

Pod Putinom Rusija jača ekonomski i postepeno učvršćuje svoju centralnu vlast. To je put unutrašnje konsolidacije i oslanjanja na sopstvene snage. Rast njene privrede ubrzo dostiže prosečnu stopu od sedam odsto godišnje. „Posle dolaska na vlast“, piše geopolitičar Leonid Savin, „Putin je počeo reorganizaciju političkog sistema, a bezbednosne snage i vojska postale su stub poretka“. U periodu od 2001. do 2015. Rusija je učetvorostručila svoja izdvajanja za vojsku. Međutim, ekonomsko uzdizanje Rusije postalo je moguće tek pošto je Rusija odbacila teško nasleđe sovjetske epohe. U hladnoratovskom periodu ona je izdržavala većinu sovjetskih republika i istočnoevropskih narodnih demokratija, ali i savezničke zemlje širom sveta.

S raspadom Sovjetskog Saveta i povlačenjem Rusije Amerika je prinuđena da razvuče svoje snage, ne samo preko granica bivšeg komunističkog bloka. Nastupa doba američke svetske hegemonije, „unipolarni trenutak“ o kome govori Čarls Krauthamer. Nova geopolitička pozicija SAD, kako će se uskoro videti, uskoro je postala opasna i neodrživa.

Strategiju Vladimira Putina, kao pragmatičnog i „surovog realiste“ (Hafington post), Nikolaj Vihin opisuje na sledeći način: „Putin munjevito manevriše, sad nanoseći osetne udarce Zapadu, sad povlačeći se i glumeći kapitulaciju. Ali Putin, kao i Barklaj i Kutuzov, kategorički odbija da se učvrsti na bilo kakvim pozicijama gde bi Zapad mogao da mu nanese odlučujući udar u kratkoj odsudnoj bici… U toj strategiji je odgonetka nepredvidljivosti Putina, koji postupa uvek onako kako se to od njega ne očekuje“ (Nikolaj Vihin: Vladimir Putin i strategija Kutuzova). To je ista ona strategija koja je primenjena protiv Napoleona: strategija iznurivanja premoćnog protivnika, koja odlaže odlučujuću bitku sve do trenutka u kome će neprijatelj biti primoran na defanzivu.

Drang nach Osten Uspesi ranog putinovskog perioda nisu bili dovoljni da Rusiju zaista vrate na svetsku političku scenu, niti da je iznova uvrste u red respektabilnih geopolitičkih aktera – aktera priznatih od strane zapadnih sila. Još manje da je učine delom zapadnog sveta. Uprkos promeni društvenog uređenja i odbacivanju marksističke ideologije, ona je i dalje okružena surevnjivošću i makar prikrivenim, ako ne i otvorenim neprijateljstvom; to je, uopšte uzev, konstanta u odnosu Zapada prema njoj. Stav Zapada kao geopolitičkog pola počiva na jednostavnom aksiomu: Rusiji više ne sme biti dozvoljeno da igra ulogu velike svetske sile ni nezavisnog pola moći, nego najviše regionalne sile. Za to vreme, SAD sa svojim strukturama aktivno rade na dezintegraciji sovjetskog prostora, a NATO u novim okolnostima najpre pokušava da se učvrsti u Ukrajini i Gruziji. Istorijske analogije se nameću same po sebi. Politika proširivanja NATO-a na istok kod Rusa budi neprijatne asocijacije na Napoleonov ili Hitlerov „Drang nach Osten“ (prodor na istok).

Troškovi planetarne hegemonije za SAD tokom narednih godina vrtoglavo rastu. Ovaj trend će dostići vrhunac tokom vladavine Baraka Obame, produbljujući već postojeću ekonomsku krizu Zapada. Amerikanci su, pomalo naivno ili preuranjeno, poverovali u konačni trijumf nad starim geopolitičkim suparnikom. Amerika i Zapad danas prolaze kroz istorijski period sličan onom kroz koji je već prošao Sovjetski Savez u doba rane perestrojke. Među američkim elitama dolazi do podela i otvorenog raskola. Ukoliko Amerika nastavi da insistira na svom položaju globalnog hegemona, pobednik i poraženi u Hladnom ratu bi u doglednoj budućnosti mogli da zamene svoja mesta. Na tu opasnost – razaranja američke imperije iznutra – ukazao je svojevremeno i predsednik Putin.

Prelaz preko Rubikona Početkom 2007. godine Putin je održao svoj čuveni govor na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, u kome je jasno i nedvosmisleno odbacio jednopolarni svetski poredak na čelu sa SAD. „Koliko god da kite pojam unipolarnosti“, rekao je tada Putin, „u praksi on znači samo jedno: jedan centar vlasti, jedan centar moći… To je svet jednog gospodara, jednog suverena. I to je, na kraju, pogubno ne samo za one koje se nalaze u tom sistemu već i za samog suverena, jer ga razara iznutra.“ Bio je to otvoren i samosvestan nastup vođe jedne snažne svetske sile i rukavica bačena u lice jednopolarnom svetu. Zapad je, po svoj prilici, prečuo ovaj govor, kao što mu je promakla i činjenica da su Rusija 90-ih i Rusija ranih 2000-ih dve u mnogo čemu različite zemlje.

Prvi ozbiljni test nove geopolitičke pozicije i moći Rusije usledio je 2008. godine, iznenadnim gruzijskim napadom na ruske mirovne snage u Osetiji. Jednostavni scenario gruzijske krize je već prethodno isproban u bivšoj Jugoslaviji, u hrvatskoj operaciji „Oluja“.

Odgovor Moskve je ovoga puta bio brz, odlučan i promišljen. Prvi put posle 1991. Rusija izlazi van okvira koji su joj nametnuti raspadom SSSR-a. Intervencija je bila i ubedljiva demonstracija narasle moći ruskih oružanih snaga. Kratkotrajni rat sa Gruzijom i potom priznanje nezavisnosti Osetije i Abhazije označavaju početak nove faze konfrontacije dva geopolitička pola. Ovim činom je Rusija u odnosima sa Zapadom prešla svoj Rubikon.

Naredna etapa sukoba je Ukrajina, u kojoj je Zapad 2005. već organizovao jednu „obojenu revoluciju“. Bžežinski u knjizi Velika šahovska tabla pisao je o strateškom značaju Ukrajine za Rusiju: „Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija…“ Drugim rečima, jedini značaj Ukrajine za Zapad leži u činjenici da je ona puko sredstvo za destabilizaciju Rusije i onemogućavanje konsolidacije kontinentalnog prostora. Cilj Rusije je potpuno suprotan: njegova mirna (re)integracija, odnosno„resovjetizacija“, kako je to rekla Hilari Klinton).

Ka Evroazijskoj imperiji Hronologija krvavih događaja s početka 2014, koji su okončani državnim prevratom i svrgavanjem Viktora Janukoviča, manje-više je poznata. Signal za krvoproliće, kako dokazuje snimljeni telefonski razgovor sa ambasadorom Džefrijem Pjatom, dala je tadašnja zamenica državnog sekretara SAD Viktorija Nuland. Posle pobune ruskog stanovništva na istoku Ukrajine usledila je snažna represija kijevske hunte, što je uskoro dovelo do građanskog rata.

NATO i SAD od početka ukrajinske krize nisu imali nameru da se vojno umešaju u ukrajinski građanski rat. Stvarna namera američkih stratega bila je, naprotiv, uvući Rusiju u dugotrajni rat bez jasnih ciljeva, u kome bi Zapad svim sredstvima podržavao prozapadne i antiruske snage. Uopšte, scenario neposredne oružane konfrontacije sa Rusijom za Zapad nije realna opcija. Slično hladnoratovskoj eri, ovi odnosi počivaju na ravnoteži straha, sa ciklusima zaoštravanja i popuštanja (detanta), a vojna moć Rusije, uključujući nuklearnu, predstavlja snažan faktor odvraćanja od NATO agresije. Umesto toga, Zapad pribegava „strategiji obuzdavanja“ i međusobnog iscrpljivanja.

U toj igri živaca Moskva ponovo postupa „onako kako se to od nje ne očekuje“. Umesto direktne vojne intervencije u Ukrajini, Rusiji je, zbog svog ogromnog vojnog i geopolitičkog značaja, pripojen Krim, što je postignuto bez ispaljenog metka. U Donbasu je u hodu i uz pomoć Rusije stvorena snažna armija koja je uspešno onemogućila sve pokušaje ukrajinskih oružanih snaga da povrate kontrolu nad jugoistokom zemlje. Takva Ukrajina jednostavno ne može biti primljena u NATO, a ni postati članica EU, koja je u međuvremenu i sama izložena procesu dezintegracije. Bitni ciljevi zapadnih sila u Ukrajini, pa čak ni kontrola nad crnomorskim basenom, nisu ostvareni. Konačni rasplet ukrajinske krize ostavljen je za neko povoljnije vreme.

Evroazijski ekonomski savez je zvanično osnovan 1. januara 2015. godine. To je prvi korak ka stvarnoj ekonomskoj i političkoj integraciji nekadašnjeg sovjetskog prostora, koja se veoma lako može proširiti i van granica bivšeg SSSR-a. Uopšte uzev, pažnja Rusije se, posle uvođenja zapadnih sankcija i antisankcija Moskve, sve više okreće ka istoku – ka Kini, Iranu, Indiji i pacifičkom regionu – koji postaje centar svetskih zbivanja, dok se EU postepeno pretvara u njihovu periferiju.

Jednako nepredvidiv odgovor na uplitanje Zapada u Ukrajini je i ruska intervencija u Siriji, koja je započela 30. septembra 2015. godine, na poziv njene legitimne vlade. Po svoj prilici te intervencije ne bi ni bilo bez događaja u Ukrajini. Rusija se ovim trijumfalno vraća na Bliski istok i na međunarodnu scenu, istiskujući za početak SAD iz Sirije i slabeći stisak „anakonde“. Zbignjev Bžežinski je na koncu, koristeći ezopovski jezik, morao da zaključi kako je „ohrabrivanje Ukrajine da uđe u NATO bila greška“, i to greška koja je dovela do nepredvidljivih posledica.

Sila koja je zaustavila Hitlera Geopolitičku situaciju u kojoj se danas nalazi preporođena i uspravljena Rusija geopolitičar Leonid Savin sažeo je u svega nekoliko rečenica: „To što se odvija pred našim očima (…) nešto je novo i prastaro. Stare geopolitičke konstante spakovane su u metodologiju hibridnih ratova nove generacije. Izazivanjem upravljanog haosa širom planete i opkoljavanjem Rusije, sile koje stoje iza kulisa SAD nastoje da odlože svoje gubljenje svetskog primata i spreče uspostavljanje multipolarnog sveta. Ali Zapad zna da ne može pobediti u direktnom ratu sa Rusijom. Vojnim i političkim smirivanjem Kavkaza, sprečavanjem gruzijske agresije na Južnu Osetiju i Abhaziju, sasecanjem u korenu pokušaja ’obojene revolucije’ u Moskvi, vraćanjem Krima, vojnom intervencijom u Siriji… – Rusija pokazuje da je pred nama ponovo ona svetska sila koja je zaustavila Napoleona i Hitlera.“

Multipolarni svetski poredak, koji se uzdiže iz ruševina unipolarnog, za sada određuju odnosi svega tri sile: SAD, Rusije i Kine. Odnose Rusije i Sjedinjenih Država je očigledno potrebno redefinisati i „postaviti na nove temelje“, van hladnoratovskih klišea. Odnose Rusije i Kine definiše „strateško partnerstvo“ dve velesile. „Mi smo navikli na izraz strateško partnerstvo“, izjavio je nedavno Putin, „ali su (ti odnosi) više od strateškog partnerstva“. Odbijajući da se konstituiše kao nezavisni pol takvog sveta, insistirajući na „liberalnom svetskom poretku“ i na „multilateralnosti“ umesto na multipolarnosti, EU samu sebe osuđuje na sporednu ulogu i sve više dovodi u pitanje sopstveni opstanak.

U takvom svetu jednostavno nema mesta ni za politički radikalizovanu i ultranacionalističku Ukrajinu, oslonjenu na Brisel ili Vašington, koja se neprekidno suprotstavlja Rusiji/Evroaziji. Vreme za rešavanje ukrajinske krize ističe. Posle tri godine iscrpljujućeg građanskog rata, konture mogućih rešenja se konačno naziru. Već je sada sigurno da Ukrajina ubuduće neće opstati ni kao unitarna država, niti postati deo „evroatlantskih struktura“. Mnogo verovatnija je njena podela. U konfederativnom ili federativnom obliku, koliko-toliko celovita, ona može opstati jedino oslonjena na Moskvu i Evroazijski savez, i to jedino kao prelazno rešenje. Za Zapad, ponovimo, Ukrajina predstavlja „neuspelu državu“ a ne samostalnog aktera, koja ima značaj samo u kontekstu njegovih odnosa sa Rusijom, bilo kao sredstvo njene destabilizacije, bilo kao predmet eventualnih sporazuma i nagodbi. I ništa više od toga.       

[/restrict]