Povratak britanske rezolucije – ali na mnoga mala vrata

Piše Stefan Karganović

Proglašavanje Srbije krivom za Srebrenicu, a istovremeno i za navodne zločine slične prirode u Makedoniji, na Kosovu i u Hrvatskoj, važna je komponenta u kampanji da se Srbija moralno onesposobi ne samo kao takva već i kao izvor trajne podrške i garant opstanka Republike Srpske

Ako je zadivljujuća anglosaksonska upornost (u koju Srbi sa podjednako zadivljujućom slovenskom upornošću odbijaju da poveruju) ikada bila stvarno u pitanju, sumnje se sada razvejavaju. Konture ažuriranog strateškog koncepta, produžetak napada na Republiku Srpsku novim podlim udarom na Srbiju – sve su vidljivije. Potez Sarajeva – podnošenje zahteva Međunarodnom sudu pravde u Hagu da revidira presudu po kojoj Srbija ne snosi odgovornost za izvršenje genocida – po mnogo čemu delovao je zagonetno zbrzano. Međutim, njegova logika postaje sve jasnija ukoliko se razmatra kao integralni deo ucenjivačkog paketa albanskih stranaka u Makedoniji da će zapadnom igraču Zoranu Zaevu dati neophodnu podršku da formira vladu samo pod uslovom da se u Sobranju izglasa zaključak da su, od 1912. godine naovamo, i Albanci u Makedoniji bili žrtve nekoliko „genocida“ koje su, takođe, izvršili Srbi.

[restrict]

REPOVI PERMANENTNIH STRUKTURA O široj koncepciji koja leži u pozadini ovih povezanih operacija najpreciznije se pre neki dan izrazio Ivan Stoilković, vođa Demokratske partije Srba u Makedoniji: „Na prvi pogled vidi se da je reč o regionalnoj akciji usmerenoj protiv Srba i Srbije. Prvo najava BiH da će pokrenuti reviziju tužbe za genocid protiv Srbije, zatim zajednička akcija u kojoj to isto najavljuju Kosovo i Hrvatska i, na kraju, situacija sa Makedonijom. Šiptare i Turke ne treba toliko ozbiljno shvatiti jer oni rade po diktatu međunarodne zajednice. To su repovi odlazeće američke administracije.“
Naprotiv, baš zbog toga za čiji račun rade treba ih ozbiljno shvatiti. Repovi, to oni nesumnjivo jesu, ali očigledno ne „odlazećih“ već struktura permanentnije prirode, koje su ušančene znatno dublje od bilo kakve specifične i prolazne administracije, barem sudeći po tome što ni tekuća administracija ne preduzima ništa da bi ih obuzdala i uklonila. Lokalni akteri svih ovih poteza, i Bošnjaci, i Albanci, i Makedonci – ne zaboravimo – za instrukcije se obraćaju i dalje ambasadama istih zemalja kao što su to činili ranije. Odatle, oni dobijaju suštinski nepromenjena uputstva, bez obzira na kozmetičke promene u hijerarhijama moći u matičnim državama, koje se golom oku priviđaju.

SRPSKA NA METI Posmatrano sa strogo formalnog stanovišta, tačno je, u pravnom smislu, da je kao vidljiva meta svih ovih poteza postavljena – Srbija, a ne izričito Republika Srpska. Jedan od uzgrednih ciljeva revizionog postupka u MSP, kao i drugih pomenutih inicijativa za utvrđivanje navodne genocidne odgovornosti Srbije u istorijskom i geografskom kontekstu koji bi – za razliku od neuspelog pokušaja u Savetu bezbednosti 2015. godine – ovog puta bio mnogo širi od Srebrenice, jeste nanošenje maksimalne moralne i materijalne štete Srbiji. To je zato što, kao država, Srbija igra ulogu najbližeg saveznika i pokrovitelja Republike Srpske. Međutim, pored nanošenja svake moguće kolateralne štete Srbiji, politička logika diktira da prava i krajnja meta i dalje ostaje – Republika Srpska.
Priroda pravnog pitanja kojim se sarajevski zahtev za reviziju bavi – utvrđivanje odgovornosti Srbije za lažni genocid u Srebrenici – na to nedvosmisleno ukazuje. Proglašavanje Srbije krivom za Srebrenicu, a istovremeno i za navodne zločine slične prirode u Makedoniji, na Kosovu i u Hrvatskoj – na šta Stoilković opravdano skreće pažnju – važna je komponenta u kampanji da se Srbija moralno onesposobi ne samo kao takva, već i kao izvor trajne podrške i garant opstanka Republike Srpske.
Ukoliko bi zahtev za reviziju rezultata tužbe protiv Srbije postigao uspeh, Srebrenica će biti uzdignuta na širu osnovu i proglašena za plod „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ dve srpske države, a pritisci na obe porašće eksponencijalno. Ako pod pritiskom upornog stranog faktora i Sobranje izglasa rezoluciju osude navodnih „srpskih genocida“ nad Albancima u Makedoniji, za političku i propagandnu zloupotrebu ukupan dosije delovaće više nego uverljivo.
Od tog trenutka obe srpske države biće gurnute u moralnu defanzivu, sa drastično suženim mogućnostima da jedna drugoj pomognu. Bile bi naterane da se još intenzivnije pravdaju, umesto da sve raspoložive resurse ulože u učvršćivanje i popravljanje svojih geopolitičkih pozicija.

PRAVNI I POLITIČKI DETONATOR O kontroverzama koje prate podnošenje sarajevskog zahteva za reviziju već smo podrobno pisali i one su dovoljno poznate. Da preovlađuju redovne pravne okolnosti, mnogobrojne procesne manjkavosti u tom predmetu bile bi dovoljne da onemoguće prijem, a kamoli razmatranje zahteva od strane Međunarodnog suda pravde. Međutim, na osnovu bogatog iskustva sa Haškim tribunalom, jasno je da je u ovakvim situacijama oslanjanje isključivo na poštovanje formalnih principa nepouzdan putokaz kako će se stvar odvijati. Jer, pored „dubokih država“ koje neformalno deluju kao stvarni centri moći u pojedinim zemljama, postoji i nadnacionalna, globalna „duboka država“, sa dovoljnim sredstvima nadzora i prinude da kontroliše rad svih ključnih međunarodnih ustanova, uključujući i Međunarodni sud pravde, podjednako kao Haški tribunal. Zato bi bilo ne samo naivno već i krajnje neodgovorno potceniti destruktivni potencijal zahteva za reviziju koji je Sarajevo podnelo u Hagu, a uz to i realnu mogućnost da će, u okviru instaliranja na položaj premijera zapadnog agenta Zaeva, u makedonskom parlamentu u Skoplju biti izglasana i strateški srodna rezolucija koju, zauzvrat za svoju političku podršku, zahtevaju albanske stranke.
Revizija presude Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine nije pravna radnja nego politički detonator, a to je isto i parlamentarna deklaracija koja se priprema u Skoplju. Bošnjački član Predsedništva Bosne i Hercegovine ne bi smeo ni da pomisli na povlačenje poteza sa tako opasnim dalekosežnim posledicama bez odobrenja sponzora iz zapadne alijanse, kao što se ni Zaev – bez obzira na javne demantije – neće usuditi da se suprotstavi albanskim zahtevima za žigosanje Srbije ako dobije naređenje da im udovolji. Ukoliko se MSP ne pozove na brojne procesne nedostatke i ubrzo ne odbaci podnesak iz Sarajeva, to će biti jasan znak koja je svrha bosanskog detonatora: radikalno zaoštravanje stanja u BiH, a ako se s time povežu potezi slične prirode u Makedoniji i drugde u regionu.
Britanska rezolucija iz 2015. godine – blokirana u poslednjem trenutku vetom Ruske Federacije – sada se perfidno i sa osvetom vraća, na nekoliko malih vrata. Vraća se na način koji je ne samo neuporedivo lukaviji nego i opasniji, zato što svojim bezobzirnim dejstvom u još većoj meri raspiruje regionalne sukobe.

[/restrict]

Presuda „privatnog građanina“

Najsvežija izjava bivšeg potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Džozefa Bajdena ilustruje kompleksnu igru stranog faktora, koji glumi zvaničnu uzdržanost prema zahtevu iz Sarajeva, ali ga posmatra sa simpatijom. Bajden je doslovce rekao da u BiH nije bilo građanskog rata već planiranog genocida, koji se „dešavao pred očima cele Evrope“. Ova izjava jednog – bez obzira na formalno privatan status u ovom trenutku – od uticajnih pripadnika „duboke države“ nije beznačajna. Ona je tempirana da se hronološki poklopi sa zahtevom za reviziju presude Međunarodnog suda pravde, i to baš o pitanju koje je Bajden, sada kao „privatni građanin“, već unapred presudio. Bajdenove reči se navode u okviru teksta („Danas“, 1. mart 2017) posvećenog razmišljanjima Sonje Biserko na istu temu. Svaki dalji komentar je suvišan.