Pošast „bele kuge“ i „odliva mozgova“

SUČELJAVANJE SA SRPSKOM STVARNOŠĆU: Pogled iz Minhena

Demografska entropija slabo je primetna u prepunom Beogradu i u vrevi i pulsiranju svakodnevice, ali svest o njoj vrlo je prisutna u rasejanju (asimilacija), kao i u Vojvodini i na jugu Srbije, gde stotine ispražnjenih sela i zaselaka upozoravaju na poražavajuće posledice

Piše Miodrag Kreculj

T rezveno, bez političke i ideološke ostrašćenosti u euforiji „otvaranja-zatvaranja“ poglavlja radi što skorijeg priključenja EU i „boljeg života građana“ ukazivati na opreznost, promišljenost, čitanje i tumačenje činjenica – postulata pragmatične politike nepopularan je i jalov posao. Svaka ozbiljna koncepcija društva kako u aktuelnim okolnostima, tako i u njegovoj projekciji u budućnosti trebalo bi temeljno da razmotri aspekte donetih odluka, nikako da se rukovodi željama i najboljim očekivanjima, jer ignorisati moguću štetu ukazuje na odsustvo odgovornosti i svesti o posledicama. U senci pokazatelja ekonomske politike svakodnevnoj pažnji izmiče činjenica da Srbijom, duboko nagnutom nad ponorom demografske depresije, decenijama haraju „bela kuga“ „odliv mozgova“, što je košta nestanka manjeg grada svake godine. Vitalno nacionalno pitanje depopulacije nameće se u svoj svojoj žestini s malim izgledima da posledice današnje marginalizacije problema i nečinjenja budu otklonjene. Depopulacija Srbije sve više uzima maha (u rasejanju: jezik, odnarođavanje, asimilacija), ali nema je i nije prisutna u političkom diskursu, a još manje je tema javnog mnjenja medijski prezasićenog glorifikacijom glavnog državnog posla: rasta BDP, investicija, zaposlenosti… dok Srbija sve primetnije ostaje bez ljudi i života. Zahuktala predsednička kampanja redukovana na lične negacije, ekonomsku, političku i socijalnu stabilnost i odsustvo razumevanja stvarnosti kao da je reč o Nedođiji tragična je potvrda nespremnosti da se prihvati realnost. Jedna nevolja nikada ne ide sama. Preniski fertilitet, spoljne migracije („Za sto godina Srbi u Srbiji postaće nacionalna manjina“ – intervju Duška Kovačevića „Politika“ 8. 12. 2016) i mogućnost (dakako još uvek– u domenu pretpostavki i nagađanja) da sticajem geopolitičkih okolnosti Zapad odluči da zbog jačanja uticaja na Balkanu Srbiju po ubrzanoj proceduri primi u EU, (što je u postojećoj konstelaciji tenzija i interesa vrlo verovatno) može nas zadesiti je čarnojevićevski egzodus. Nemerljiva demografska kataklizma. Podsetimo, iz Poljske, kao i iz Rumunije, nakon priključenja EU u potrazi za boljim životom otišlo je oko dva miliona ljudi, iz Bugarske milion, iz baltičkih državica stotine hiljada stanovnika. Jednosmerna mobilnost put Zapada odvešće stotine hiljada, možda i ceo milion uglavnom obrazovanih ljudi u najboljim biološkim godinama (ankete govore preko 70 odsto studenata završnih godina svoju budućnost ne vide u Srbiji) i ostaviti 1.750.000 sve dugovečnijih penzionera sa praznim fondovima koje neće imati ko da puni i klecavim budžetom kojem će nedostajati novac za finansiranje zdravstva, obrazovanja, odbrane, kulture, socijalnih davanja. U svet je otišlo najmanje 75.000 stručno i profesionalno osposobljenih sa visokim obrazovanjem od toga 3.500–4.000 doktora nauka (neke procene kompetentnih izvora idu do 7.000) i više desetina profesora Univerziteta. Kakav značaj za Srbiju ima ovaj neregistrovani intelektualni kapital izlišno je govoriti, naročito u svetlu činjenice da je Srbija u njihove osnovne studije uložila ogroman novac (jedan student u proseku košta za četiri godine školovanja 10.000 evra, bez master i doktorskih studija, studenskog doma, menze, osnovnog i srednjeg obrazovanja, pratećih tehničkih troškova i pod pretpostavkom da sve završi u roku). Za njihovo školovanje potrošeno je najmanje 750.000.000 evra narodnih para, dok neki izvori govore o desetak milijardi evra. Umesto da se u srpskim naučnim institutima i laboratorijama bave istraživačkim radom na razvoju nano, informacionih i komunikacionih tehnologija, biomedicinom – genetskim inženjeringom, istraživanjem novih materijala i kompjuterskih tehnologija, čistih izvora energije i energetskom efikasnošću, zaštitom životne sredine, poljoprivredom i proizvodnjom hrane i tako vrate deo uloženog novca u sopstveno obrazovanje, a plaćanjem poreskih i drugih obaveza pune budžete, penzijske i zdravstvene fondove, unapređuju i trasiraju razvoj tuđih društava koja u njihovo školovanje nisu uložila ni jedan evro! Upravo toliko koliko ih je otišlo nedostaje najkvalitetnijih predavača na srpskim fakultetima i stručnim školama, vrhunskih inženjera, tehnologa, tehničara i drugih struka u privredi, specijalista medicine u bolnicama i zdravstvenim ustanovama, eksperata IT sektora! Ako se u toj dimenziji posmatraju i mere posledice svega što su kao neiskorišćeni potencijal mogli dati društvu u kojem su ponikli, kao i onih koji će priključenjem Evropskoj uniji bez administrativnih smetnji i poteškoća ubrzo otići, ustanoviće se šteta koja poništava rezultate i pozitivne efekte ekonomske politike i prevazilazi sve dosadašnje i buduće investicije ukupno. Kakav će to apokaliptički sunovrat biti, demografski, ekonomski, socijalni, kulturološki za ostatak populacije nije teško zamisliti. Biće to kraj nade o boljem životu, jer ekonomski sistem koji sve manje proizvodi i u kojem opada potrošnja – nema perspektivu, kao i ne promišljena strategija razvoja društva koja ne vodi računa o očuvanju nacionalne supstance i građana koji svoju budućnost ne vide u sopstvenoj zemlji. Da li je „odliv mozgova“ dijabolična iznuđena strategija i praksa, preuzeta iz minulih vremena s kraja 60-ih, rešavanja nezaposlenosti i rasterećenja tržišta radne snage, smanjenja socijalnih tenzija i sigurnih deviznih doznaka? Uprkos kontinuiranom padu devizni transfer u sumi daleko nadmašuje strane direktne investicije veoma diskutabilnog efekta. Uspešne ekonomije više se ne razlikuju samo po kapitalu i kvalitetnoj radnoj snazi već prema idejama i energiji čega će u Srbiji promenom demografske strukture i dominacijom starih nažalost biti sve manje. Demografska entropija slabo je primetna u prepunom Beogradu i svakodnevnoj gužvi, ali vrlo prisutna u rasejanju (asimilacija), Vojvodini i na jugu Srbije u stotinama ispražnjenih sela i zaselaka. Budućnost Srbije koliko god izgledala ružičasta pod plavim barjakom Evropske unije nosi u sebi realnu opasnost sumornog nacionalnog epiloga, ne u nekoj fiktivnoj priči nego u stvarnom i jedinom životu.       

Autor je član BSN (međunarodna Mreža za poslovnu podršku)