Martin Šulc i (ili) čežnja za Brantom

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Mogući znak i simbol vaskrsavanje izgubljene nade: Neočekivan, i neverovatan, uspeh socijaldemokratskog kandidata za kancelara na samom startu u pokušaju da prene i pokrene apatičnu Socijaldemokratsku partiju može se tumačiti (i) kao izraz čežnje za „zlatnim vremenima“ velikog Vilija Branta, i za socijaldemokratiju (postali su najjača politička snaga), i za Nemce (posle njegovog klečanja mogli su opet uspravno da hodaju) i za njegovu zemlju (izmirio je dva nepomirljiva pojma: Nemačku i mir) 

Socijaldemokratski kandidat za kancelara Martin Šulc jeste, zaista, u izvesnom smislu politički fenomen: niko pre njega, u minulih nekoliko decenija, nije kročio na nemačku političku scenu s toliko, na samom startu, „pogonske“, gotovo eruptivne energije. Ne samo da je ozbiljno uzdrmao (kancelarski) tron, koliko do juče, neprikosnovene i nedodirljive Angele Merkel: pošlo mu je za rukom ono što tolikim njegovim prethodnicima, zvučnijih imena i biografija u redovima „crvenih“, godinama nije uspevalo – da prene i pokrene gotovo beznadno rasklimatani socijaldemokratski voz i sa sporednog koloseka ga prebaci na glavni.

POLITIČKI NOVAJLIJA Najnovija istraživanja pokazuju, naime, da bi Martin Šulc u ovom času, u direktnom obračunu s dugogodišnjom vlasnicom (okončava treći mandat) najvažnijeg (političkog) položaja u zemlji Angelom Merkel izašao kao pobednik, a njegova stranka Socijaldemokratska partija (SPD), koja je, minulih dvanaest godina, malaksalo i gubitnički kaskala za demohrišćanima (unija konzervativnih „posestrima“ CDU/CSU), ovoga puta, kako stvari trenutno stoje, u parlamentarnoj izbornoj trci bar za „prsa“ bila bi ispred „nepobedivih“ konzervativaca.   

Šulc istina ne dolazi niotkuda. Godinama je jedno od prepoznatljivih imena u socijaldemokratskom taboru. Na nemačku političku scenu stupa, međutim, gotovo kao nepoznanica. Dugo, beskrajno dugo, pune dvadeset i tri godine ovaj „provincijalac“ (kako njegovi, uznemireni, politički protivnici običavaju ovih dana da ga, nipodaštavajuće, predstavljaju), proveo je „u inostranstvu“, na evropskoj sceni. Najpre kao „običan“ poslanik Evropskog parlamenta, a potom, i na kraju, dva uzastopna mandata, kao njegov predsednik. Iako ne više tako mlad (rođen je 1955), on predstavlja političko „sveže“ lice koje je sopstvenom, i neskrivenom, žudnjom za moći (vlašću) već (na)elektrisao letargičnu Socijaldemokratsku partiju i u njoj probudio prigušenu i potisnutu nadu da bi, opet, mogla da „izađe iz podruma“ i, možda, na izborima za Bundestag, 24. septembra, bude najjača politička snaga u zemlji.

[restrict]

SIMBIOZA DVE ŽUDNJE Te dve žudnje se, očigledno, u ovom času međusobno hrane i podstiču. I nije, u psihološkom smislu, čudno što su neki među levičarima, opčinjeni zračenjem „fenomena Šulc“, euforično (i preuranjeno) požurili da uporede neuporedivo i  Martina Šulca predstave kao novog Vilija Branta. Šulc, dakako, nije Brant. Teško  da bi to mogao biti čak i kad bi se ostvarila najsmelija predskazanja i (pre)jaka očekivanja koja ga, zahuktalog, prate, i kuraže, od samog starta formalno, iako ne još i faktički, otvorene izborne trke, pri čemu je samo jedna činjenica sigurna i izvesna: biće napetija, neizvesnija i dramatičnija od mnogih prethodnih.

Mediji otkrivaju da je ona, već spomenuta, žudnja za moći gotovo genetski ugrađena u političko biće Martina Šulca. Prisetili su se, naime, anegdotski ili stvarno, da je još kao politički junoša, kad je prvi put, kao tek izabrani poslanik sa socijaldemokratske liste, kročio u zgradu Evropskog parlamenta nadmeno i samouvereno obznanio da će jednog dana tu biti „gazda kuće“. I postao je. Taj Šulcov nagon ka moći i „glad“ za vlašću uporedio je „Špigl“, koji ga je u januaru (28. januar) pomalo ironično titulisao „svetim“ (Sveti Martin), još samo sa mladalačkom opčinjenošću i opsednošću vlašću Gerharda Šredera: i on se, navodno, kao politički junoša, jedne „vesele“ (euforične) noći u Bonu, pentrao uz metalnu ogradu kancelarovog ureda uzvikujući da će jednog dana postati kancelar. I postao je.

Ničim ne poričući Šulcovu „glad“ za vlašću i moći, bez čega, uostalom, ne bi mogao da bude uverljiv predvodnik i uspevao da mobiliše doskora bezvoljnu partijsku „vojsku“, njene pritajene simpatizere i nove pridošlice, očigledno je jedno: Martin Šulc je postao, i sve uočljivije biva, simbol (probuđene) žudnje, ne samo među partijskim članstvom, za „velikim Vilijem“, za vremenom Vilija Branta i „zlatnim vremenima“ socijaldemokratije, kao i Nemaca i Nemačke.

 

ISTORIJSKI SIMBOLI S Brantom je najstarija nemačka demokratska stranka (pregurala je više od sto pedeset godina), Socijaldemokratska partija (SPD), koja se u vreme nacizma prva suočila sa pravim pogromom (i sam Brant je bio prinuđen da spasava glavu bekstvom u Norvešku), prvi put (u Zapadnoj Nemačkoj) došla na vlast. I prvi put postala najjača politička snaga. I prvi put su, da skratimo njegovu impozantnu biografiju i svedemo je na dva nesporna istorijska simbola, Nemci zahvaljujući njegovom (čuvenom) klečanju pred žrtvama nacističkog ludila u Varšavi (Jevrejski geto) počeli „uspravno hodaju“, i prvi put su se, njegovom zaslugom, zbog koje je ovenčan Nobelom, pomirila dva dotad nespojiva pojma – Nemačka i mir.

Imala je Nemačka posle Branta još dva socijaldemokratska kancelara, veoma uspešnog Helmuta Šmita i relativno uspešnog Gerharda Šredera. Njegova stranka, kojom je kormilario četvrt veka, Socijaldemokratska partija, nije, međutim, imala toliko sreće: izređala se, posle njega, na čelnoj poziciji čitava serija imena, od kojih su mnoga potonula u duboki zaborav (redosledom: Johen Fogel, Bjern Enghom, Johanes Rau (kratko, komesarski), Rudolf Šarping, Oskar Lafonten, Gerhard Šreder, Franc Mintefering, Matijas Placek, Kurt Bek, Frank Valter Štajnmajer (komesarski) i Zigmar Gabrijel, koji je „štafetu“ predao Martinu Šulcu), ali se nije pojavio lider Brantovog formata.

 

NEISPISANI LIST Izuzimajući Šulca, čiji se „list“ tek ispisuje, najbliži tome, bez sumnje, među čuvenim Brantovim „političkim unucima“, koji su svi odreda napravili uspešne karijere, kao ministri i šefovi pokrajinskih vlada, a Šreder je stigao i do kancelarskog trona, bio je Oskar Lafonten. Nazivan još za vreme Brantove stranačke vladavine (kancelarsku karijeru prekinuo je, naprasno, ni kriv ni dužan, u času najveće moći, zbog famozne „afere Gijom“, kada je među saradnicima u njegovom kabinetu otkriven istočnonemački špijun Ginter Gijom) „princom naslednikom“, Lafonten je, zaista, posedovao nesporna liderska svojstva: inteligenciju, energiju, odlučnost, harizmatičnost, vatrenost i britku reč.

Koliko mu je ta britkost i polemička (nad)moć pomagala na položajima predsednika pokrajinske vlade u Saru (nekoliko mandata) i šefa Socijaldemokratske partije (od 1995. do 1999), toliko je imala fatalan učinak u duelu sa „kancelarom ujediniteljem“ Helmutom Kolom na prvim parlamentarnim izborima u tek ujedinjenoj Nemačkoj. Iako se pokazao kao vidoviti strateg, Lafonten je poražen u odsustvu taktike.

 

LAFONTENOVA OSVETA KOLU Skeptičan prema prebrzom i nepripremljenom ujedinjenju, uveravao je nestrpljive istočne zemljake da će, pre nego što stignu do blagostanja zapadnih sunarodnika, morati da prođe dug period iscrpljujućeg rada, dramatičnih socijalnih lomova i ispaštanja. Kol je, naprotiv, obećavao, namah i gotovo preko noći (čuvena) „cvetna brda i doline“. I ubedljivo pobedio. Lafontenova (prilično sumorna) predskazanja su se ostvarila – istočni Nemci su se, zaista preko noći, raspadom jednog sistema, suočili sa masovnom nezaposlenošću i (egzistencijalnom) socijalnom nesigurnošću – ali je voz već (bio) prošao.

Lafontenova „osveta“ Kolu stigla je osam godina kasnije. Kao neprikosnoveni partijski lider „progurao“ je jednog od Brantovih „političkih unuka“ i „mladih lavova“ Gerharda Šredera, u veoma uspešno vođenoj izbornoj kampanji na najvažniji položaj u zemlji i konačno uspeo da „večitog kancelara“ (Helmut Kol je vladao neprestano šesnaest godina, četiri mandata) pošalje u političku penziju i istoriju. Nije se dugo „grejao“ na tim zaslugama. Kao „super ministar“ (inače ministar finansija), brzo se razišao s novopečenim, naglašeno ambicioznim kancelarom.

Oštro mu je zamerao na nekim potezima koji su najavljivali njegovo skretanje udesno. I još oštrije Šrederovo uvlačenje Nemačke u prvi rat posle stravičnog i pustošnog Drugog svetskog rata: u NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Digao je ruke od svega. Napustio je vladu, otišao sa čela stranke, koju je ubrzo i formalno napustio. Našao je političko pribežište u novoosnovanoj stranci levo od političkog centra, Levici, konsolidujući je i vodeći jedno vreme, da bi se potom povukao, još neugasle političke zvezde, sa velike nacionalne scene u svoj zavičajni Sar.

Martin Šulc zaista zahuktalo juriša ka dva velika međusobno uslovljena cilja: da kao njen kancelarski kandidat oživi apatičnu stranku i da na njenim krilima osvoji vladarski tron. Visoko ambiciozni zahtevi koje je vraški teško ostvariti. Koliko do juče, svi su, i među političkim protivnicima i u medijima, gotovo složno lamentirali nad Socijaldemokratskom partijom i njenim mogućim sunovratom. Istraživanja javnog mnjenja davala su joj jedva zlehudih dvadeset procenata, sugerišući čak da bi ksenofobična, desničarska Alternativa za Nemačku, praktično nova na političkoj sceni, mogla „preteći“ nekada moćnu, tradicijom i istorijom (pre)bogatu Brantovu stranku.

 

POLITIČKI PARADOKSI Počelo je uveliko da se govori o „crvenom džinu“ koji postaje „politički patuljak“, pri čemu su spominjani različiti razlozi za sunovrat socijaldemokrata. Od onih da je neoliberalizam odneo definitivnu pobedu nad socijaldemokratskom (socijalističkom) utopijom, koja je, eto, sputavala razmahivanje tržišnih sila koje će (sve) stvari dovesti na svoje. (Još u čuvenom „Godesberškom programu“ iz 1959. godine SPD je otvorio vrata tržištu „koliko je god moguće“, ali je ostavio pravo državi da interveniše „tamo gde je to neizbežno“.) I da su socijaldemokratske parole, „dogme“, o socijalnoj pravdi, jednakosti i solidarnosti sada izlišne.

Dosta je, međutim, onih koji veruju, i tvrde da je sunovrat nemačke socijaldemokratije počeo sa Šrederom. Najpre njegovim, ortački sa tadašnjim britanskim premijerom, programskim traganjem (i lutanjem) za „trećim putem“ (navodno ne kapitalizam, ali ne i državni socijalizam), s pokušajem lova birača na „tuđem terenu“: na uskom prostoru političkog centra, ni levo ni desno, počeli su da se žestoko sukobljavaju levičari i desničari.

Prava drama je hrupila s potonjim Šrederovim reformama, posebno reformama tržišta rada (famozna „Agenda 2010“), koje su nemačkim poslodavcima i privredi „oslobodile ruke“, ali su, otvarajući širom vrata neoliberalizmu, naneli ogromnu štetu Socijaldemokratskoj partiji, njenoj (radničkoj i sindikalnoj) klijenteli i biračkom uporištu.

Osećajući da bez uklanjanja te „more“ ne može da povrati izgubljeno poverenje žrtava Šrederovih reformi, Šulc je rešen da radikalno „reformiše reforme“: najavljuje ozbiljne korekcije Šrederove „Agende“. I došlo je, trenutno, do paradoksa kakvi su, inače, u politici mogući: konzervativka Angela Merkel grlato brani Šrederov „hrabri poduhvat“ (profitirala je od njegovih reformi: nezaposlenost je osetno pala, osetno je povećana konkurentnost nemačke privrede), koje njegov politički sabrat, socijaldemokrata Martin Šulc napada.           

[/restrict]