Мартин Шулц и (или) чежња за Брантом

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Могући знак и симбол васкрсавање изгубљене наде: Неочекиван, и невероватан, успех социјалдемократског кандидата за канцелара на самом старту у покушају да прене и покрене апатичну Социјалдемократску партију може се тумачити (и) као израз чежње за „златним временима“ великог Вилија Бранта, и за социјалдемократију (постали су најјача политичка снага), и за Немце (после његовог клечања могли су опет усправно да ходају) и за његову земљу (измирио је два непомирљива појма: Немачку и мир) 

Социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц јесте, заиста, у извесном смислу политички феномен: нико пре њега, у минулих неколико деценија, није крочио на немачку политичку сцену с толико, на самом старту, „погонске“, готово еруптивне енергије. Не само да је озбиљно уздрмао (канцеларски) трон, колико до јуче, неприкосновене и недодирљиве Ангеле Меркел: пошло му је за руком оно што толиким његовим претходницима, звучнијих имена и биографија у редовима „црвених“, годинама није успевало – да прене и покрене готово безнадно расклиматани социјалдемократски воз и са споредног колосека га пребаци на главни.

ПОЛИТИЧКИ НОВАЈЛИЈА Најновија истраживања показују, наиме, да би Мартин Шулц у овом часу, у директном обрачуну с дугогодишњом власницом (окончава трећи мандат) најважнијег (политичког) положаја у земљи Ангелом Меркел изашао као победник, а његова странка Социјалдемократска партија (СПД), која је, минулих дванаест година, малаксало и губитнички каскала за демохришћанима (унија конзервативних „посестрима“ ЦДУ/ЦСУ), овога пута, како ствари тренутно стоје, у парламентарној изборној трци бар за „прса“ била би испред „непобедивих“ конзервативаца.   

Шулц истина не долази ниоткуда. Годинама је једно од препознатљивих имена у социјалдемократском табору. На немачку политичку сцену ступа, међутим, готово као непознаница. Дуго, бескрајно дуго, пуне двадесет и три године овај „провинцијалац“ (како његови, узнемирени, политички противници обичавају ових дана да га, ниподаштавајуће, представљају), провео је „у иностранству“, на европској сцени. Најпре као „обичан“ посланик Европског парламента, а потом, и на крају, два узастопна мандата, као његов председник. Иако не више тако млад (рођен је 1955), он представља политичко „свеже“ лице које је сопственом, и нескривеном, жудњом за моћи (влашћу) већ (на)електрисао летаргичну Социјалдемократску партију и у њој пробудио пригушену и потиснуту наду да би, опет, могла да „изађе из подрума“ и, можда, на изборима за Бундестаг, 24. септембра, буде најјача политичка снага у земљи.

[restrict]

СИМБИОЗА ДВЕ ЖУДЊЕ Те две жудње се, очигледно, у овом часу међусобно хране и подстичу. И није, у психолошком смислу, чудно што су неки међу левичарима, опчињени зрачењем „феномена Шулц“, еуфорично (и преурањено) пожурили да упореде неупоредиво и  Мартина Шулца представе као новог Вилија Бранта. Шулц, дакако, није Брант. Тешко  да би то могао бити чак и кад би се остварила најсмелија предсказања и (пре)јака очекивања која га, захукталог, прате, и кураже, од самог старта формално, иако не још и фактички, отворене изборне трке, при чему је само једна чињеница сигурна и извесна: биће напетија, неизвеснија и драматичнија од многих претходних.

Медији откривају да је она, већ споменута, жудња за моћи готово генетски уграђена у политичко биће Мартина Шулца. Присетили су се, наиме, анегдотски или стварно, да је још као политички јуноша, кад је први пут, као тек изабрани посланик са социјалдемократске листе, крочио у зграду Европског парламента надмено и самоуверено обзнанио да ће једног дана ту бити „газда куће“. И постао је. Тај Шулцов нагон ка моћи и „глад“ за влашћу упоредио је „Шпигл“, који га је у јануару (28. јануар) помало иронично титулисао „светим“ (Свети Мартин), још само са младалачком опчињеношћу и опседношћу влашћу Герхарда Шредера: и он се, наводно, као политички јуноша, једне „веселе“ (еуфоричне) ноћи у Бону, пентрао уз металну ограду канцеларовог уреда узвикујући да ће једног дана постати канцелар. И постао је.

Ничим не поричући Шулцову „глад“ за влашћу и моћи, без чега, уосталом, не би могао да буде уверљив предводник и успевао да мобилише доскора безвољну партијску „војску“, њене притајене симпатизере и нове придошлице, очигледно је једно: Мартин Шулц је постао, и све уочљивије бива, симбол (пробуђене) жудње, не само међу партијским чланством, за „великим Вилијем“, за временом Вилија Бранта и „златним временима“ социјалдемократије, као и Немаца и Немачке.

 

ИСТОРИЈСКИ СИМБОЛИ С Брантом је најстарија немачка демократска странка (прегурала је више од сто педесет година), Социјалдемократска партија (СПД), која се у време нацизма прва суочила са правим погромом (и сам Брант је био принуђен да спасава главу бекством у Норвешку), први пут (у Западној Немачкој) дошла на власт. И први пут постала најјача политичка снага. И први пут су, да скратимо његову импозантну биографију и сведемо је на два неспорна историјска симбола, Немци захваљујући његовом (чувеном) клечању пред жртвама нацистичког лудила у Варшави (Јеврејски гето) почели „усправно ходају“, и први пут су се, његовом заслугом, због које је овенчан Нобелом, помирила два дотад неспојива појма – Немачка и мир.

Имала је Немачка после Бранта још два социјалдемократска канцелара, веома успешног Хелмута Шмита и релативно успешног Герхарда Шредера. Његова странка, којом је кормиларио четврт века, Социјалдемократска партија, није, међутим, имала толико среће: изређала се, после њега, на челној позицији читава серија имена, од којих су многа потонула у дубоки заборав (редоследом: Јохен Фогел, Бјерн Енгхом, Јоханес Рау (кратко, комесарски), Рудолф Шарпинг, Оскар Лафонтен, Герхард Шредер, Франц Минтеферинг, Матијас Плацек, Курт Бек, Франк Валтер Штајнмајер (комесарски) и Зигмар Габријел, који је „штафету“ предао Мартину Шулцу), али се није појавио лидер Брантовог формата.

 

НЕИСПИСАНИ ЛИСТ Изузимајући Шулца, чији се „лист“ тек исписује, најближи томе, без сумње, међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“, који су сви одреда направили успешне каријере, као министри и шефови покрајинских влада, а Шредер је стигао и до канцеларског трона, био је Оскар Лафонтен. Називан још за време Брантове страначке владавине (канцеларску каријеру прекинуо је, напрасно, ни крив ни дужан, у часу највеће моћи, због фамозне „афере Гијом“, када је међу сарадницима у његовом кабинету откривен источнонемачки шпијун Гинтер Гијом) „принцом наследником“, Лафонтен је, заиста, поседовао неспорна лидерска својства: интелигенцију, енергију, одлучност, харизматичност, ватреност и бритку реч.

Колико му је та бриткост и полемичка (над)моћ помагала на положајима председника покрајинске владе у Сару (неколико мандата) и шефа Социјалдемократске партије (од 1995. до 1999), толико је имала фаталан учинак у дуелу са „канцеларом ујединитељем“ Хелмутом Колом на првим парламентарним изборима у тек уједињеној Немачкој. Иако се показао као видовити стратег, Лафонтен је поражен у одсуству тактике.

 

ЛАФОНТЕНОВА ОСВЕТА КОЛУ Скептичан према пребрзом и неприпремљеном уједињењу, уверавао је нестрпљиве источне земљаке да ће, пре него што стигну до благостања западних сународника, морати да прође дуг период исцрпљујућег рада, драматичних социјалних ломова и испаштања. Кол је, напротив, обећавао, намах и готово преко ноћи (чувена) „цветна брда и долине“. И убедљиво победио. Лафонтенова (прилично суморна) предсказања су се остварила – источни Немци су се, заиста преко ноћи, распадом једног система, суочили са масовном незапосленошћу и (егзистенцијалном) социјалном несигурношћу – али је воз већ (био) прошао.

Лафонтенова „освета“ Колу стигла је осам година касније. Као неприкосновени партијски лидер „прогурао“ је једног од Брантових „политичких унука“ и „младих лавова“ Герхарда Шредера, у веома успешно вођеној изборној кампањи на најважнији положај у земљи и коначно успео да „вечитог канцелара“ (Хелмут Кол је владао непрестано шеснаест година, четири мандата) пошаље у политичку пензију и историју. Није се дуго „грејао“ на тим заслугама. Као „супер министар“ (иначе министар финансија), брзо се разишао с новопеченим, наглашено амбициозним канцеларом.

Оштро му је замерао на неким потезима који су најављивали његово скретање удесно. И још оштрије Шредерово увлачење Немачке у први рат после стравичног и пустошног Другог светског рата: у НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије. Дигао је руке од свега. Напустио је владу, отишао са чела странке, коју је убрзо и формално напустио. Нашао је политичко прибежиште у новооснованој странци лево од политичког центра, Левици, консолидујући је и водећи једно време, да би се потом повукао, још неугасле политичке звезде, са велике националне сцене у свој завичајни Сар.

Мартин Шулц заиста захуктало јуриша ка два велика међусобно условљена циља: да као њен канцеларски кандидат оживи апатичну странку и да на њеним крилима освоји владарски трон. Високо амбициозни захтеви које је врашки тешко остварити. Колико до јуче, сви су, и међу политичким противницима и у медијима, готово сложно ламентирали над Социјалдемократском партијом и њеним могућим суновратом. Истраживања јавног мњења давала су јој једва злехудих двадесет процената, сугеришући чак да би ксенофобична, десничарска Алтернатива за Немачку, практично нова на политичкој сцени, могла „претећи“ некада моћну, традицијом и историјом (пре)богату Брантову странку.

 

ПОЛИТИЧКИ ПАРАДОКСИ Почело је увелико да се говори о „црвеном џину“ који постаје „политички патуљак“, при чему су спомињани различити разлози за суноврат социјалдемократа. Од оних да је неолиберализам однео дефинитивну победу над социјалдемократском (социјалистичком) утопијом, која је, ето, спутавала размахивање тржишних сила које ће (све) ствари довести на своје. (Још у чувеном „Годесбершком програму“ из 1959. године СПД је отворио врата тржишту „колико је год могуће“, али је оставио право држави да интервенише „тамо где је то неизбежно“.) И да су социјалдемократске пароле, „догме“, о социјалној правди, једнакости и солидарности сада излишне.

Доста је, међутим, оних који верују, и тврде да је суноврат немачке социјалдемократије почео са Шредером. Најпре његовим, ортачки са тадашњим британским премијером, програмским трагањем (и лутањем) за „трећим путем“ (наводно не капитализам, али не и државни социјализам), с покушајем лова бирача на „туђем терену“: на уском простору политичког центра, ни лево ни десно, почели су да се жестоко сукобљавају левичари и десничари.

Права драма је хрупила с потоњим Шредеровим реформама, посебно реформама тржишта рада (фамозна „Агенда 2010“), које су немачким послодавцима и привреди „ослободиле руке“, али су, отварајући широм врата неолиберализму, нанели огромну штету Социјалдемократској партији, њеној (радничкој и синдикалној) клијентели и бирачком упоришту.

Осећајући да без уклањања те „море“ не може да поврати изгубљено поверење жртава Шредерових реформи, Шулц је решен да радикално „реформише реформе“: најављује озбиљне корекције Шредерове „Агенде“. И дошло је, тренутно, до парадокса какви су, иначе, у политици могући: конзервативка Ангела Меркел грлато брани Шредеров „храбри подухват“ (профитирала је од његових реформи: незапосленост је осетно пала, осетно је повећана конкурентност немачке привреде), које његов политички сабрат, социјалдемократа Мартин Шулц напада.           

[/restrict]