Marginalije marginalca – U vrtlogu migrantske krize

Piše Milovan Danojlić

Izazivači migrantske katastrofe danas podlo ćute; razbojnici, ni inače, nisu skloni priznavanju grešaka niti kajanju. Jedino je britanski Parlament pozvao na odgovornost Blera za intervenciju u Iraku, i Kamerona za uništenje Libije. Dobili su stroge ukore. Zaboga, bili su vođeni uzvišenim namerama, a uz kolonijalni humanizam uvek je išla jedna mera podvala i pljačke. Izbegli su smrtnu kaznu. Ona je stigla one koje su pokušali da im se odupru: Sadama, Gadafija i nesrećnog Miloševića

Iz jedne monografije o Ljubi Tadiću (1929–2005) saznadoh da se poznati glumac čudio zloj volji Miloša Crnjanskog (1893–1977) prema Englezima. Naš je pisac u prestonici gordog Albiona živeo od 1941. do 1965. kao raseljeno lice, otrgnut od rodnog tla i neukorenjen u novoj sredini. Njegova mržnja prema neprijatnom okruženju je odbrambene prirode, spontana i nemisleća reakcija došljaka. Pisac malog naroda isteran u svetsku pustinju prinuđen je na suočavanje sa čistim ništavilom; za pomirenje sa istinom o položaju sebe i svoga plemena u svetu traži se samoubilačka hrabrost. Između njega i domorodaca vlada gluva napetost. Svako je svakom u nečem dužan, bez krivice kriv. Pisac Romana o Londonu ne miri se sa otkrićem svoje manje važnosti; njegov alter-ego nije, slučajno, ruski plemić. Po jednoj ruskoj poslovici, beskućniku je u tuđini i dete neprijatelj. Pesnik Publius Sirus (oko 40. godine pre Hrista), rimski rob-slobodnjak rodom iz Antiohije, zapisao je da je izgnanik mrtvac bez groba. Šta mu je drugo ostalo osim mržnje?

[restrict]

***

Roman o Londonu je, ovih godina, bolno aktuelno štivo. Čitave zemlje i narodi, izmešteni iz svog istorijskog okvira, osuđeni su na neizvesno preživljavanje. Isteran iz domovine, Rjepnin poseduje jedino prošlost, nepoznatu svojim domaćinima, kao što je njemu mučna i tuđa njihova sadašnjost. Naš se pisac u Londonu nagutao jada i jeda koje Ljuba Tadić, obasjan reflektorima pozorišne rampe, zaglušen aplauzima zahvalne publike i ušuškan u otadžbinskoj toploti, nije mogao razumeti. Uspešnost nas otvara prema celom svetu, a neuspešnost kida veze i sa najbližima. Otuda mržnja, nemoćni monolog nesreće.

***

Izbeglice, koje od pre dve-tri godine nadiru na bedeme našeg kontinenta jesu deca nesreće, svejedno da li beže od ratnih požara, ili od endemske bede. Već četvrt veka traje razaranje zemalja zapadne Azije i severne Afrike; operaciju izvode evroatlantski usrećitelji čovečanstva u ime jednoobraznog koncepta demokratije i ljudskih prava. Ishod tog poduhvata, koji nije naišao na ozbiljan otpor javnosti, sad je pred nama: haos. U srušenim despotijama bilans ljudskih žrtava nije premašivao brojku od nekoliko hiljada stradalnika; iza oslobodilaca neoliberalnog poretka ostadoše milioni ubijenih, osakaćenih i pomorenih glađu, divlji građanski ratovi, svakonedeljni atentati po pijacama i džamijama, teroristički pokreti i njihove države, tvrđave žilavog otpora koji, budući vođen na rodnom tlu, nije lišen izvesnog legitimiteta. I, povrh svega, migranti.

***

Izazivači migrantske katastrofe danas podlo ćute; razbojnici, ni inače, nisu skloni priznavanju grešaka niti kajanju. Jedino je britanski Parlament pozvao na odgovornost Blera za intervenciju u Iraku, i Kamerona za uništenje Libije. Dobili su stroge ukore. Zaboga, bili su vođeni uzvišenim namerama, a uz kolonijalni humanizam uvek je išla jedna mera podvala i pljačke. Izbegli su smrtnu kaznu. Ona je stigla one koje su pokušali da im se odupru: Sadama, Gadafija i nesrećnog Miloševića.

***

Da nije migranske krize, zajednički zločinački poduhvat, da nerečem genocid, Velikog Brata i evropskih poslušnika, bio bi predat zaboravu. S vremenom, migrantska kriza dobija sopstveno ubrzanje: ponavlja se drevna saga ljudske bežanije kroz prostor i vreme, pa se pojava posmatra iz fenomenološkog ugla. Promašaj izabrane manjine plaća, kao i obično, bespomoćna i beslovesna većina. Posle Trampovog upada na scenu, populisti se otkrivaju kao otvoreni protivnici liberalnog establišmenta, dok elita sve teže skriva antidemokratsko raspoloženje: populus je, ipak, u nekoj vezi sa demokratijom. Samoizabrani usrećitelji su, do juče, stajali na čelu vlada i nevladinih organizacija, jednodušnih zastupnika brojnih ratova. Sudiće im Istorija kad ih ne bude u životu. Sopstvena savest im ne zadaje teškoća, više arbitre ne poznaju i ne priznaju, a Sud u Hagu, kao što znamo, nije nadležan.

***

Problem se, dakle, svodi na niz tehničkih pitanja, vezanih za kanalisanje nadirućeg talasa i organizaciju smeštaja. Znatan teret je ponela Nemačka, sporedna učesnica u nedavnim krstaškim pohodima, a mi smo, kao i obično, kolateralna žrtva tuđih geostrateških planova. Naviknuti da delimo muku sa siromašnima i slabima, dopalo nam je da pomažemo jače i bogatije. Još bi trebalo da se ponosimo zbog te počasti. Evo nas, konačno, sa Evropom: dozvoljeno nam je da ispaštamo za njena zločinstva. Ona može kako joj kad dune u glavu, a mi, kako nam se naredi. Ona se zadužila, načinila štetu, a na nama je da joj olakšamo plaćanje dugova. To je deo ispitnog programa za ulazak u Uniju. Ko nam je kriv kad smo se našli na „ruti“? Nekad smo bili predziđe hrišćanstva, a sad stojimo na bedemu dekristijanizovane Evrope. Uza sve to, mediji Starog kontinenta, ovde-onde, imaju zamerke na naš odnos prema raskućenoj sirotinji. Oni bi to bolje, i čovečanskije, pod uslovom da im se izbeglice ne približavaju.

***

Migranti su krenuli u uzvratnu posetu svojim oslobodiocima. Hteli bi da okuse slasti ljudskih prava na samom izvoru te civilizacijske tekovine. Mi smo im prolazno svratište. Program savršene integracije čeka ih s one strane šengenske granice. Gospođa Merkel je, doduše, pre nekoliko godina s tugom u glasu zaključila da je multikuturalni projekat propao. Francuzi, dogmatski otporni prema grubim životnim istinama, ne odriču se angelističkih utopija, iako u njihovom kazanu za asimilaciju, tuđinsko meso, i posle tri naraštaja, ostaje žilavo. Migrantska navala, kao gradonosni oblak, zatamnjuje i onako razdrtu sliku evropskog identiteta. Čitave četvrti francuskih gradova računaju se u izgubljene teritorije Republike. O tome glasno govori jedino krajnja desnica čiji program konačnog rešenja, isprobavan u prošlosti, uteruje strah u kosti.

***

Svima je teško u toj ludnici, a razumu i beskućnicima najteže. Dovoljno je videti one devojčice i dečake, sa roditeljima ili bez njih, kako posrću blatnjavim putevima i njivama, pa da vam se srce stegne u grudima. Zaljuljali su se kontinenti, a sa njima i živa masa spremna da, poput riba i ptica, u svakom času krene na put. Umesto nafte, iz Sirije i Libije su potekle reke nesrećnika. Žorž Danden je dobio što je zaslužio. Jedni beže od sadašnje, drugi od večne nesreće življenja na zlu mestu. Onaj ko sebi daje pravo da vojno interveniše gde mu se neki predsednik države ne svidi, sad stoji zbunjen pred navalom neželjenih gostiju. Ne bio dirati u osinjak! Svako ratuje onim čime raspolaže: svetski silnici nevidljivim letelicama, raketama, bombama sa oslabljenim uranijumom i dronovima, a sirotinja golim životom i prozeblim telesima. Da su civilizovani zapadnjaci umesto u ratne pohode i vojne i troškove, uložili hiljade milijardi dolara u razvoj tih zemalja, one bi privredno procvetale, a i demokratske ustanove bi, silom stvari, ojačale. U svakom slučaju, egzodusa ne bi bilo. Uspeli su da upropaste čak i Libiju, zemlju uzoritog blagostanja: islamski socijalizam im je bio trn u oku. Tako nešto nije smelo da postoji.

***

Iskušenje bekstva je trajni izazov ljudske vrste. Svako bi, kad bi imao kud. Tom zovu ne valja davati konkretne povode i racionalna opravdanja. Pogonska snaga najnovije bežanije je očaj. Još jedan veliki pesnik, Helderlin (1770–1843), u romanu Hiperion, ovako slika položaj zemaljskog sužnja: „Blago onome u koga jedna stvarna, živa zemlja uliva radost i hrabrost. Što se mene tiče, kad mi pomenu moju otadžbinu, kao da me gurnu u kaljugu, a iznad glave mi se zatvori poklopac mrtvačkog sanduka.“

Kroz Evropu se vuku preživeli leševi, sa mrtvačkim kovčezima na ramenima.          

[/restrict]