Маргиналије маргиналца – У вртлогу мигрантске кризе

Пише Милован Данојлић

Изазивачи мигрантске катастрофе данас подло ћуте; разбојници, ни иначе, нису склони признавању грешака нити кајању. Једино је британски Парламент позвао на одговорност Блера за интервенцију у Ираку, и Камерона за уништење Либије. Добили су строге укоре. Забога, били су вођени узвишеним намерама, а уз колонијални хуманизам увек је ишла једна мера подвала и пљачке. Избегли су смртну казну. Она је стигла оне које су покушали да им се одупру: Садама, Гадафија и несрећног Милошевића

Из једне монографије о Љуби Тадићу (1929–2005) сазнадох да се познати глумац чудио злој вољи Милоша Црњанског (1893–1977) према Енглезима. Наш је писац у престоници гордог Албиона живео од 1941. до 1965. као расељено лице, отргнут од родног тла и неукорењен у новој средини. Његова мржња према непријатном окружењу је одбрамбене природе, спонтана и немислећа реакција дошљака. Писац малог народа истеран у светску пустињу принуђен је на суочавање са чистим ништавилом; за помирење са истином о положају себе и свога племена у свету тражи се самоубилачка храброст. Између њега и домородаца влада глува напетост. Свако је сваком у нечем дужан, без кривице крив. Писац Романа о Лондону не мири се са открићем своје мање важности; његов alter-ego није, случајно, руски племић. По једној руској пословици, бескућнику је у туђини и дете непријатељ. Песник Публиус Сирус (око 40. године пре Христа), римски роб-слободњак родом из Антиохије, записао је да је изгнаник мртвац без гроба. Шта му је друго остало осим мржње?

[restrict]

***

Роман о Лондону је, ових година, болно актуелно штиво. Читаве земље и народи, измештени из свог историјског оквира, осуђени су на неизвесно преживљавање. Истеран из домовине, Рјепнин поседује једино прошлост, непознату својим домаћинима, као што је њему мучна и туђа њихова садашњост. Наш се писац у Лондону нагутао јада и једа које Љуба Тадић, обасјан рефлекторима позоришне рампе, заглушен аплаузима захвалне публике и ушушкан у отаџбинској топлоти, није могао разумети. Успешност нас отвара према целом свету, а неуспешност кида везе и са најближима. Отуда мржња, немоћни монолог несреће.

***

Избеглице, које од пре две-три године надиру на бедеме нашег континента јесу деца несреће, свеједно да ли беже од ратних пожара, или од ендемске беде. Већ четврт века траје разарање земаља западне Азије и северне Африке; операцију изводе евроатлантски усрећитељи човечанства у име једнообразног концепта демократије и људских права. Исход тог подухвата, који није наишао на озбиљан отпор јавности, сад је пред нама: хаос. У срушеним деспотијама биланс људских жртава није премашивао бројку од неколико хиљада страдалника; иза ослободилаца неолибералног поретка остадоше милиони убијених, осакаћених и поморених глађу, дивљи грађански ратови, сваконедељни атентати по пијацама и џамијама, терористички покрети и њихове државе, тврђаве жилавог отпора који, будући вођен на родном тлу, није лишен извесног легитимитета. И, поврх свега, мигранти.

***

Изазивачи мигрантске катастрофе данас подло ћуте; разбојници, ни иначе, нису склони признавању грешака нити кајању. Једино је британски Парламент позвао на одговорност Блера за интервенцију у Ираку, и Камерона за уништење Либије. Добили су строге укоре. Забога, били су вођени узвишеним намерама, а уз колонијални хуманизам увек је ишла једна мера подвала и пљачке. Избегли су смртну казну. Она је стигла оне које су покушали да им се одупру: Садама, Гадафија и несрећног Милошевића.

***

Да није мигранске кризе, заједнички злочиначки подухват, да неречем геноцид, Великог Брата и европских послушника, био би предат забораву. С временом, мигрантска криза добија сопствено убрзање: понавља се древна сага људске бежаније кроз простор и време, па се појава посматра из феноменолошког угла. Промашај изабране мањине плаћа, као и обично, беспомоћна и бесловесна већина. После Трамповог упада на сцену, популисти се откривају као отворени противници либералног естаблишмента, док елита све теже скрива антидемократско расположење: populus је, ипак, у некој вези са демократијом. Самоизабрани усрећитељи су, до јуче, стајали на челу влада и невладиних организација, једнодушних заступника бројних ратова. Судиће им Историја кад их не буде у животу. Сопствена савест им не задаје тешкоћа, више арбитре не познају и не признају, а Суд у Хагу, као што знамо, није надлежан.

***

Проблем се, дакле, своди на низ техничких питања, везаних за каналисање надирућег таласа и организацију смештаја. Знатан терет је понела Немачка, споредна учесница у недавним крсташким походима, а ми смо, као и обично, колатерална жртва туђих геостратешких планова. Навикнути да делимо муку са сиромашнима и слабима, допало нам је да помажемо јаче и богатије. Још би требало да се поносимо због те почасти. Ево нас, коначно, са Европом: дозвољено нам је да испаштамо за њена злочинства. Она може како јој кад дуне у главу, а ми, како нам се нареди. Она се задужила, начинила штету, а на нама је да јој олакшамо плаћање дугова. То је део испитног програма за улазак у Унију. Ко нам је крив кад смо се нашли на „рути“? Некад смо били предзиђе хришћанства, а сад стојимо на бедему декристијанизоване Европе. Уза све то, медији Старог континента, овде-онде, имају замерке на наш однос према раскућеној сиротињи. Они би то боље, и човечанскије, под условом да им се избеглице не приближавају.

***

Мигранти су кренули у узвратну посету својим ослободиоцима. Хтели би да окусе сласти људских права на самом извору те цивилизацијске тековине. Ми смо им пролазно свратиште. Програм савршене интеграције чека их с оне стране шенгенске границе. Госпођа Меркел је, додуше, пре неколико година с тугом у гласу закључила да је мултикутурални пројекат пропао. Французи, догматски отпорни према грубим животним истинaма, не одричу се ангелистичких утопија, иако у њиховом казану за асимилацију, туђинско месо, и после три нараштаја, остаје жилаво. Мигрантска навала, као градоносни облак, затамњује и онако раздрту слику европског идентитета. Читаве четврти француских грaдова рачунају се у изгубљене територије Републике. О томе гласно говори једино крајња десница чији програм коначног решења, испробаван у прошлости, утерује страх у кости.

***

Свима је тешко у тој лудници, а разуму и бескућницима најтеже. Довољно је видети оне девојчице и дечаке, са родитељима или без њих, како посрћу блатњавим путевима и њивама, па да вам се срце стегне у грудима. Заљуљали су се континенти, а са њима и жива маса спремна да, попут риба и птица, у сваком часу крене на пут. Уместо нафте, из Сирије и Либије су потекле реке несрећника. Жорж Данден је добио што је заслужио. Једни беже од садашње, други од вечне несреће живљења на злу месту. Онај ко себи даје право да војно интервенише где му се неки председник државе не свиди, сад стоји збуњен пред навалом нежељених гостију. Не био дирати у осињак! Свако ратује оним чиме располаже: светски силници невидљивим летелицама, ракетама, бомбама са ослабљеним уранијумом и дроновима, а сиротиња голим животом и прозеблим телесима. Да су цивилизовани западњаци уместо у ратне походе и војне и трошкове, уложили хиљаде милијарди долара у развој тих земаља, оне би привредно процветале, а и демократске установе би, силом ствари, ојачале. У сваком случају, егзодуса не би било. Успели су да упропасте чак и Либију, земљу узоритог благостања: исламски социјализам им је био трн у оку. Тако нешто није смело да постоји.

***

Искушење бекства је трајни изазов људске врсте. Свако би, кад би имао куд. Том зову не ваља давати конкретне поводе и рационална оправдања. Погонска снага најновије бежаније је очај. Још један велики песник, Хелдерлин (1770–1843), у роману Хиперион, овако слика положај земаљског сужња: „Благо ономе у кога једна стварна, жива земља улива радост и храброст. Што се мене тиче, кад ми помену моју отаџбину, као да ме гурну у каљугу, а изнад главе ми се затвори поклопац мртвачког сандука.“

Кроз Европу се вуку преживели лешеви, са мртвачким ковчезима на раменима.          

[/restrict]