Marginalije marginalca – Kroz Ameriku, krajem sedamdesetih

Piše Milovan Danojlić

…Zabacio sam ranac na leđa i stuštio se. Čikago, San Luis, Denver, Solt Lejk Siti, San Francisko, Los Anđeles, Hjuston, Feliks, Dalas, Nju Orleans, Atlanta, Vašington. Srljao sam kao pijan, danima i noćima, uz kratke predahe u prenoćištima autobuskih stanica. Buljeći kroz prozor vozila, gutao sam predele Kolumbovog kontinenta

Kao korisnik Fulbrajtove stipendije uspeo sam da se, od prvog dana, izborim za prilično slobodan program boravka i rada. Na pitanje službenice Ministarstva imam li koga bliskog među kulturnim radnicima, pomenuo sam Josifa Brodskog, u Njujorku, te Barbaru i Džoela Halperna, u Amherstu, dodavši da bih za prvo vreme želeo pre svega da putujem. Tokom jednog prethodnog, privatnog boravka, uleto 1977, prokrstario sam Ameriku od istočne do zapadne obale, sa jednomesečnom kartom autobuske kompanije Greyhound: znao sam kako i s kim da krenem u pustolovinu. Činovnica je slegla ramenima, i dala mi desetak telefonskih brojeva, za slučaj da mi na putu zatreba pomoć. Zabacio sam ranac na leđa i stuštio se. Čikago, San Luis, Denver, Solt Lejk Siti, San Francisko, Los Anđeles, Hjuston, Feliks, Dalas, Nju Orleans, Atlanta, Vašington. Srljao sam kao pijan, danima i noćima, uz kratke predahe u prenoćištima autobuskih stanica. Buljeći kroz prozor vozila, gutao sam predele Kolumbovog kontinenta. Telefonirao sam samo jednom, u varoši Santa Fe, glavnom gradu Nju Meksika, gde me je grupa profesora, intelektualaca i političara pozvala na bogatu večeru. Ranac sam odložio u motelu, na ulazu u grad, i obukao čistu košulju. Domaćini o meni nisu ništa znali, kao ni ja o njima; večera je bila izvrsna, druženje prijatno.

[restrict]

Dan ranije, u Las Vegasu, pokušao sam da se obogatim. Prvo sam dobio 300 dolara, pa sam ih onda izgubio i obustavio kocku.

U Vašingtonu, u Ministarstvu službenica je bila odlučna. Znači, sad ćete u Amherst? Morate se negde prizemljiti. Josif Brodski, nastanjen u njujorškom Grinvič Vilidžu, ponudio se da me odveze u njemu već poznati univerzitetski centar. Tamo mi je našao smeštaj, i skrenuo pažnju svojim poznanicima, pretežno pripadnicima ruske emigracije, da mi se nađu pri ruci. I oni su mi se redovno javljali. Sličnu su poruku poslali i oni iz Ministarstva svojoj kulturnoj mreži – nisam se mogao požaliti na samoću. Među prvima se javio Čarls Simić, iz susedne države Nju Hempšir, ako se ne varam. Jedan drugi pesnik se potrudio da mi pokaže naselje dabrova. Vodio me je kroz šumovit kraj, nekih petnaest kilometara, stazom koju je, valjda, sam utabao: s vremena na vreme, ispod suvog lišća i granja, iskopavao je flaše s viskijem. Pošto bismo nategli gutljaj-dva, vraćao je piće u tajna skrovišta, za sledeću šetnju.

Među Josifovim poznanicima ostade mi u sećanju jedan mlađi oficir. O svom boravku u sovjetskom zatvoru pričao je veselo, kao da je bio na letovanju. „Znate, to je zamišljeno po nacističkom kalupu, ali se u jednom trenutku nešto pokvari, i ispadne ruski cirkus.“ Preko celog trpezarijskog zida prečnika 4×5 metara, zakačio je plan Moskve, sa svim saobraćajnicama i čitko upisanim nazivima ulica. Njegova žena nas je poslužila čorbom od gljiva; bolju u životu nisam jeo.

U prostranom potkrovlju drvene kuće, sa golemim frižiderom i malom čajnom kuhinjom, pisao sam „Dragi moj Petroviću“. Službenih obaveza, takoreći, nisam imao. Dva-tri puta su me zvali na susrete sa studentima, jednom na večeru sa kulturnim radnicima. Barbara i Džoel, autori monografije o našem selu Orašac, pozivali su me na vegetarijanske gozbe. Imali su veliku baštu iza kuće, sa raznorodnim povrćem.

Ispod prozora moje sobe, po zategnutom električnom kablu, protrčavala je veverica. Bio sam slobodan, kao i ona, nikome nizašta nisam polagao računa, hranio sam se skromno, i prištedeo dovoljno novca da se, nikoga ne obaveštavajući, otisnem na jednomesečno putovanje po Južnoj Americi i na desetodnevni izlet do Bafinovog ostrva, na kanadskom Arktiku. Kolumbija, Peru, Ekvador, Čile, Argentina, Brazil, Severne kanadske provincije: ne verujem da je iko Fulbrajtovu stipendiju trošio na tako širokom geografskom prostoru.

Bližili su se izbori, valjda predsednički, i nekome je palo na pamet da mi pokaže kako izgleda jedno biračko mesto. To je, verovatno, učinjeno iz pedagoških pobuda. Dolazio sam iz komunističke zemlje, pa se moglo pretpostaviti da mi logistika slobodnih izbora nije poznata. Odveli su me u jednu osnovnu školu, čija je fiskulturna dvorana bila predviđena za glasački obred. Dugačak sto uza zid, u pozadini državna zastava, tri drvene kabine sa otvorima zastrtim plišanim zavesama, sve kao u mojoj mesnoj zajednici na Voždovcu, jedino što mi je tamo mudro rukovodstvo olakšavalo izbor, predloživši provereno najboljeg kandidata, dok su Ameri birali između dvojice ili trojice samopredloženih.

Klimao sam glavom, kao da me je inscenacija bogzna kako zanimala, misleći o nečem sasvim drugom, što sam slučajno i usput primetio. Da bi se ušlo u sportsku dvoranu, valjalo je proći kroz jednu poveću učionicu. U njoj je, na daščanom podu, sedelo dvadesetak osnovaca, i pred svakim je, na patosu, ležala raskriljena Encyclopaedia Americana. Jedni su je prelistavali, drugi su nešto prepisivali, čitali i crtali, a poneko bi prišao učiteljici, koja je sedela po strani i objašnjavala kad nekome nešto zatreba. Ona, očito, nije strahovala da bi se skupocene knjige mogle oštetiti, ili uprljati. Tekao je školski čas posvećen upoznavanju sa tom vrstom knjiga…

Setio sam se osnovne škole u mojim Ivanovcima. U prvi razred sam pošao ujesen 1944. I tamo se, onda, mogla videti slična knjiga, doduše jednotomna, zvana „Sveznanje“. Štampana 1937, pod uredništvom P. M. Petrovića na oko 2700 stranica dvostubačnog teksta, bila je zarobljena u ormanu, sa sunđerima, kredama i učilima. To je blago nadzirala, i u nj imala pristupa jedino učiteljica, kad bi joj ponestalo kreda, a knjigu ni tada nije doticala. Bio je to komad školskog inventara, stajao kao živi leš, doturen u selo od predratnog Ministarstva prosvete. Naslov, vidljiv kroz zastakljena vratanca, veoma me je privukao i uznemirio.

Brzo sam smislio kako da se dokopam knjige. Učiteljica me je, zbog raznih nestašluka, povremeno ostavljala u „zatvoru“: po završetku nastave, imao sam da odsedim nekih pola sata u gluvoj i praznoj učionici i porazmislim o svom ponašanju. Čim bi se prostorija ispraznila, dograbio bih „Sveznanje“ i žudno ga prelistavao. Čega sve tamo nije bilo: ptica, velikih naučnika, golih žena, riba, gljiva, crkava i svetaca, poznatog i nepoznatog bilja… Bila su upisana i mesta iz mog neposrednog okruženja, reka Kačer i varošica Ljig, a veoma sam se iznenadio kad sam naišao na Ivanovce i Moravce. Iznenađenje je splasnulo kad sam video da se Ivanovci odnose na neki kaluđerski red, a Moravci na izvesno slovensko pleme, ali zadovoljstvo ni tada nije sasvim iščezlo. Video sam, naime, da se i naziv moga sela dade odštampati istim crnim slovima koja su upotrebljena za Beograd, London, Nikolu Teslu i Vuka Karadžića, a što trenutno označavaju nekakve kaluđere, hospitalce, to dođe kao privremeno i prolazno zaduženje.

Sve mi to, onamo u Amherstu, za časak prođe kroz glavu. Sreća druženja sa Sveznajućom Knjigom ostala mi je trajno urezana u pamćenje. Bilo je lepo i nezaboravno kako samo u siromaštvu može biti. Za razliku od sinova srećnih i bogatih zemalja, ja sam prva a i mnoga kasnija znanja, morao potkradati, skupljati ih bez dozvole i plana, gde mi se šta namesti. „I, kako vam se čini?“, upitaše me na izlasku iz škole. „Divno“, rekoh, misleći na decu sa raširenim knjigama po parketu učionice.

 

Otrovni plodovi slobode

Prateći ove ružne svađe između „njihovih“ i „naših“ mrzitelja počinjem, protivno svim svojim uverenjima i osećanjima, uviđati dobre strane Titove diktature. Pod njegovom upravom, ovakvi izlivi prostaštva su bili nezamislivi. Jeste, bila je ugušena kritička pamet, ali, zajedno sa njom, i kriminalna glupost. Krotki i poslušni glupaci su kao deca pod paskom razrednog starešine, ćutali i, između Triglava i Đevđelije nosili štafetne palice, ljupko se smeškajući jedni drugima. Onda je došla sloboda, pa su povadili noževe i krenuli u klanje.

Postojalo je, u onom zlu, i nešto dobro     

[/restrict]