Manje, a ne više „Unije“, u suprotnom – sledi bežanija

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Razočaranje u ono u šta se EU tokom poslednjih decenija pretvorila rađa sile koje osnažuju procese razgradnje, i zato je neizvesno i nejasno u kom pravcu će krenuti EU krajem ove decenije

Posle (ne)očekivane odluke Velike Britanije da izađe iz Evropske unije, ta tvorevina našla se na istorijskoj prekretnici. Dužnička kriza, problemi koje je (naročito mediteranskim zemljama) doneo evro, plus migrantska kriza što je razotkrila sve nedostatke sporog i neefikasnog odlučivanja unutar EU, doveli su do situacije u kojoj su se politički stratezi podelili u dva tabora. Jedni tvrde da je jedino rešenje za EU što brža centralizacija, odnosno federalizacija Unije, dok drugi spas za Evropu vide u ponovnom uvođenju nacionalnih valuta, vraćanju suverenih prava nacionalnim državama, obnavljanju kontrole unutrašnjih međa, pa i u katapultovanju pojedinih država iz zone evra ili čak iz članstva u EU i NATO-u.
Popularnost Marin le Pen i Nacionalnog fronta u Francuskoj, kao i partija sa sličnim ciljevima u Danskoj i skandinavskim državama, najavljuje sve izvesniji scenario, naime, da će u trenutku kada Srbija zakuca na vrata EU, doći do grexita, nexita, fixita, dexita ili čak swexita… Rečju, masovne bežanije iz Unije, počevši od Grčke, Holandije, preko Finske, Danske pa sve do Švedske… Ukoliko masovnija bežanija ipak izostane, nema sumnje da se Švedska i mnoge druge bolje stojeće članice EU u dogledno vreme neće pridružiti evrozoni, kao i da će proces evrointegracija, bez obzira na naizgled uspešno otvaranje i zatvaranje poglavlja u pregovorima Srbije sa Briselom – proces primanja novih članica biti praktično blokiran. I to veoma, veoma dugo.

[restrict]

ŠVEDSKI UGAO Politički analitičar Joran fon Sidov iz švedskog Instituta za evropske političke studije (SIEPS) za stokholmski magazin „Politism“ procenjuje da nije isključeno da EU u bližoj budućnosti izgubi još nekoliko članica. Švedska se, na primer, unutar EU snažno oslanjala na Veliku Britaniju, sa kojom je delila oko 90 odsto svojih stavova. Tako su Švedska, isto kao i Velika Britanija, odlučile da neće preuzeti evro umesto svoje nacionalne valute. Pokazalo se da je to bio mudar potez. Ali nije sigurno da će takvo soliranje ubuduće biti tolerisano, ukoliko Unija krene putem veće unifikacije i unitarizma, što zahteva deo pretežno mlađih članica, poput Slovenije. „Razvoj EU tokom narednih nekoliko godina će uticati i na javno mnjenje. Ukoliko EU u svojoj suštini postane isto što i zona evra, onda nije sigurno da bi se Švedska u takvoj Uniji i dalje osećala ’kao kod svoje kuće’“, upozorava Fon Sidov.
U ekonomskom pogledu, sve nordijske države najviše trguju (osim sa Nemačkom) sa Velikom Britanijom, zbog čega bi rasprava o smislu članstva u EU posle bregzita – ubrzo mogla da se raspali i u tim zemljama. Joran fon Sidov podseća i na činjenicu da je u Švedskoj oduvek bilo veoma mnogo evroskeptičnih glasača, iako oni do sada nisu imali odgovarajući broj zastupnika u švedskom parlamentu.

LJUBLJANSKA INICIJATIVA Kad se sve sabere, razočaranje u ono u šta se EU tokom poslednjih decenija pretvorila rađa sile koje osnažuju procese razgradnje, zato je neizvesno i nejasno u kom pravcu će krenuti EU krajem ove decenije. Veliki uticaj na taj pravac imaće i rezultat debate između propagatora pretvaranja EU u „Sjedinjene države Evrope“ sa jedne, i zagovornika oživljavanja nacionalnih država, s druge strane. Ideja „federalističke“ EU, koja bi imala neposredno izabranog predsednika, dvodomni parlament, zajedničku vojsku i kontrolu spoljnih granica, direktne izvore finansiranja i Evropski sud koji bi bio nadređen ustavnim i vrhovnim sudovima pojedinih država članica – nedavno je lansirana pod firmom „Ljubljanske inicijative“ i protežiranjem novog evropskog ustava. Neki federalisti zauzimaju se i za potpuno ukidanje prava „veta“, odnosno obavezne saglasnosti svih država unutar EU prilikom prihvatanja važnih odluka. Na takvu, centralizovanu EU, ni u Nemačkoj ne gledaju sa oduševljenjem nego s pozamašnim podozrenjem.
U intelektualnim krugovima je na tu temu pokrenuta debata, čiji je vrhunac javna rasprava između vodećeg nemačkog filozofa Jirgena Habermasa i Volfganga Štreka, nemačkog sociologa i direktora čuvenog Maks Plank instituta. Dok se Habermas zauzima za federalističku Uniju u kojoj bi institucije EU imale mnogo veće ingerencije nego što je to danas slučaj, Štrek smatra da takvo prenošenje prava preti da se otme kontroli naroda, te je stoga protivno demokratiji, pa otuda evropske institucije postaju – nelegitimne.
Na pitanje kako komentariše uverenje Jirgena Habermasa, koji rešenje za krizu EU vidi u „više Evrope“, Volfgang Štrek putem magazina „Verso“ odgovara da „blago rečeno, to više niko ne želi izuzev Nemaca ili, tačnije, sve skromnijih ćelija Habermasovih pristalica u EU“. Štrek u svojoj anamnezi EU ističe da oni koji se zalažu za federalnu EU zapravo žele koncentrisanje „moći za konstrukcije Brisela, Šulca i Junkera i nedemokratsku nedržavu bez naroda, kako god je zvali“. Federalistička EU bi, po njegovom mišljenju, dovela do „odvajanja kapitalizma od demokratije“, dok bi veća moć zajedničkih institucija EU potvrdila ono „što su evropske zemlje naučile poslednjih godina tokom migrantske krize i krize evra, a to je da manje nacionalnog suvereniteta znači više nadnacionalnog suvereniteta za Nemačku“.

MEDITERANSKE ZEMLJE – SUŽNJI EVRA Prema Štrekovom mišljenju, najveći problem EU predstavlja naopako shvatanje suštine novca, shvatanje koje je rašireno u državama Unije. Za Habermasa, poput većine evropskih ekonomista i filozofa, novac je samo neutralno sredstvo razmene, onako kako je to ocenjivao još škotski ekonomista Adam Smit u svom čuvenom delu „Bogatstvo naroda“. Novac je, međutim, političko-ekonomska kategorija, usko vezana za organizaciju same države, što je uočio Maks Veber, a upravo na takvom gledištu počiva Štrekova kritika evra, jednog od temeljnih problema EU.
„Problem je zapravo vrlo jednostavan: mediteranske zemlje u ekonomskom pogledu ne mogu da napreduju sve dok su u zoni evra. Ukoliko se ubrzo ne nađe rešenje za to, taj problem će politički podeliti Evropu. Mediteranskim državama je, zbog njihovih ekonomskih i socijalnih struktura, dakle zbog političke ekonomije, potrebna ’meka’ valuta. Evro je, naprotiv, ’čvrsta’ valuta, valuta kakva odgovara visoko industrijalizovanim i eksportno orijentisanim ekonomijama, kakva je na primer Nemačka. Ka modernizaciji okrenuta elita mediteranskih zemalja, zajedno sa Francuskom, želela je evro jer je mislila da će na taj način unaprediti i modernizovati svoja zaostala društva u skladu sa neoliberalnom modelom. Ti snovi su propali. Zato bi sada da ’omekšaju’ evro, umesto da svoja društva učine ’čvrtstim’ na neoliberalan način, što im, jasno, ne prolazi, jer im na putu stoje Nemci i njihovi saveznici koji insistiraju na ’kultu stabilnosti’, pošto njihov (bez sumnje klimav) prosperitet – zavisi od toga. Istina, kao alternativu nude otpis dugova, pa razne ’maršalove planove’, (ili – potpuno opravdano zaboravljene!) junkerovske ’planove investiranja’ i slično – što je sve u poređenju sa egzistencijalnim problemima nacionalnih ekonomija na inflaciji zasnovanim, koje sada delaju po diktatu tvrdog monetarnog režima – predstavljaju sitnice. Političke posledice takvog ustrojstva su fatalne: šta god je odlučeno prema programima unutrašnje redistribucije, uz sve tajne odluke Evropske centralne banke i Evropskog sigurnosnog fonda, uvek će to biti suviše malo za države koje dobijaju taj novac; i uvek će to biti suvišan namet za poreske obveznike država koje daju novac. I šta god da je utanačeno u vidu koncesija državama donatorima (u smislu njihove kontrole korišćenja tog novca), sve to će uvek izgledati kao previše za one koji novac primaju, a suviše malo za one koji novac daju. Pogledajte samo Grčku, gde milijarde iz ekonomskih programa pomoći nisu otišle Grcima, nego bankama koje su im prethodno bez ikakve griže savesti prodavale svoje kredite.“ Ukratko, evro na opisani način „pije ekonomsku krv“ pokleklim evropskim državama, što je sve „u interesu nemačkog trgovinskog bilansa“ i bankarskih profita. Za Štreka su rešenje i izlaz iz nastale bede – kristalno jasni: mediteranske zemlje moraju da napuste zonu evra i insistiraju na radikalnoj reformi EU, kojom bi se narodu vratile poluge otuđene vlasti.
Povratak suverene monetarne politike u delokrug mediteranskih država EU omogućio bi im da putem devalvacije sopstvene valute, umesto što suicidno krešu penzije i stalno smanjuju plate, podignu konkurentski položaj svoje ekonomije. Štrek veruje da povratak nacionalnim valutama i fleksibilnim monetarnim kursevima, uz slobodu devalviranja svoje valute, predstavlja efikasniji mehanizam pomoći za pogođene regije nego što je to tzv. evropska politika solidarnosti, posebno jer takav mehanizam ne pretpostavlja (niti zahteva) saglasnost javnog mnenja iz država donatora te pomoći. Ukratko, sve to znači da Evropskoj uniji ne treba ni „više Evrope“ niti „sve bliža unija“ („ever closer union“) koju protežira od birača otuđena briselska evroelita, već je slamčica spasa u manje centralizacije i manje ovlašćenja za otuđene centre moći, koncentrisane u Briselu. EU može da produži život samo ukoliko njena vrhuška pristane da proredi zajednička pravila koja guše pojedine ekonomije evropskih država, pa makar to bilo nauštrb nekoliko najvećih članica EU, a pre svega Nemačke.

[/restrict] sročnый zaйm na kartu onlaйn zaйm deneg spbzaйm deneg s plohoй kreditnoй istorieйmikro zaйm sročno