LONDON ZATVARA KAPIJU

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Da li će migranti koji iz EU stignu u Ujedinjeno Kraljevstvo „dan posle“ aktiviranja člana 50 Lisabonskog ugovora izgubiti pravo stalnog boravka u Britaniji

Kada uskoro, najkasnije do kraja marta, predsednica britanske vlade Tereza Mej i formalno pokrene pregovore o okončanju britanskog članstva u Evropskoj uniji, Ujedinjeno Kraljevstvo će istog momenta obznaniti kraj slobodnog ulaska na Ostrvo za nove migrante iz zemalja članica EU. Mera, legalno i praktično, znači da građani Zajednice koji stignu u Britaniju dan nakon što Tereza Mej aktivira član 50 Lisabonskog ugovora (koji propisuje proceduru napuštanja EU) tog momenta postaju gosti na Ostrvu i gube pravo stalnog boravka.

[restrict]

VODODELNICA U ČLANU 50 Prema sadašnjem stanju stvari i duhova na relaciji London–Brisel, dan konačnog razlaza Britanije sa Evropskom unijom uslediće (po većini predviđanja 15. marta) neposredno posle debate u britanskom Parlamentu kada napuštanje Unije postane i slovo domaćeg zakona.

Prema informacijama iz sedišta vlade u Vajtholu koje objavljuje londonski „Dejli telegraf“ 27. februara, nacrt zakon o razlazu sa Briselom uključuje paragraf u kome Britanija garantuje evropskim građanima nastanjenim na Ostrvu zaštitu svih (recipročnih) građanskih prava koja uživaju Britanci žitelji u zemljama Unije, ali pod uslovom da su ta prava stekli pre početka procedure raskida.

Velika Britanija, dakle, traži da sve članice Evropske unije postignu sa Londonom dogovor o statusu građana na obe strane Lamanša kako bi se ova tema skinula sa dnevnog reda predstojećih, glomaznih (i mukotrpnih) pregovora sa Briselom o sporazumnom razlazu.

U svakom slučaju, migranti koji iz EU stignu u Ujedinjeno Kraljevstvo „dan posle“ gube pravo stalnog boravka u Britaniji, stoji u jednoj stavci koja se trenutno razrađuje u Vajtholu, pred zvanični početak pregovora. Izvori u britanskoj vladi na koje se pozivaju londonski listovi, sugerišu da će Vajthol uskoro da izađe u javnost i s datumom raskida posle kojeg građani iz ostalih delova Unije neće više imati pravo boravka u UK (kao do sada). Taj dan bi se, po nekim informacijama, poklopio sa danom zvaničnog pokretanja procedure bregzita.

Neki ministri u vladi Tereze Mej zastupaju stav da je taj datum trebalo da bude 23. jun prošle godine kada su Britanci na nacionalnom referendumu većinski glasali da zemlja napusti Evropsku uniju. Ovi bregzitaši u vladi upozoravaju da Tereza Mej ne bi smela da čeka sve dok Britanija zvanično napusti Uniju, pa tek onda da zakonom sprečava talas imigracije iz drugih država Zajednice. U protivnom, krenuo bi veliki talas imigracije na Ostrvo, pre nego što Ujedinjeno Kraljevstvo zvanično i legalno zatvori vrata novim došljacima. Zato je za sada pretežno mišljenje u krugovima vlade i medijskoj sferi da potezanje člana 50 idućeg meseca mora da bude vododelnica.

DOLAZAK PRE „SUDNJEG DANA“ Vlada je pod stalnim pritiskom iz Brisela, kao i iz dela unutrašnjeg evrofilnog bloka, i da London mora, pre zvaničnog pokretanja procedure raskida, zvanično da garantuje sva građanska prava i socijalne privilegije za 3,3 miliona Evropljana koji su se tokom proteklih godina već nastanili u UK.

Evropska unija je do sada odbijala da pregovara o reciprocitetu kojim bi se garantovala prava za 1,2 miliona Britanaca u EU zemljama pre nego što počne „brakorazvodna“ parnica. Umesto toga, Brisel traži od Tereze Mej da „sudnji dan“ odloži do 2019. kada bi trebalo da se okončaju pregovori London–Brisel o sveukupnoj arhitekturi budućih odnosa.

Tu pak leži nova glavobolja za Terezu Mej. Većina ministara u njenoj vladi smatra da bi čekanje na završetak pregovora sa Briselom (očekuje se da budu dugi i teški) izazvalo pravu „poplavu“ migranata iz drugih delova Unije (posebno iz Bugarske i Rumunije) koji bi iskoristili priliku da se nastane i zaposle u Britaniji pre nego što krene bregzit… Na ovu temu neimenovan vladin funkcioner (prema napisima „Dejli telegrafa“) predviđa: „Ako budemo čekali tako dugo, stići će nam pola stanovništva Bugarske i Rumunije.“

Amber Rad, ministarka unutrašnjih poslova, odgovara da bi odlazak Britanije iz Evropske unije mogao, nota bene, da označi kraj ere slobodnog kretanja građana dosad prisutnog u EU. To bi, kaže, praktično dovelo u pitanje dogmu na kojoj je počivala cela „evropska ideja“ kakvu su sanjali njeni osnivački oci Mone, Delor ili De Gol…

Prema planu Tereze Mej, čije delove interpretira britanska štampa, migranti koji bi pristigli  na Ostrvo pre „sudnjeg dana“ (u toku marta i neposredno posle) ne bi imali pravo na stalni boravak.

 

KO JE IZDAO EVROPSKE IDEJE To, zaista, zvuči kao kraj epohe slobodnog kretanja građana na prostoru Unije. Ti došljaci ne bi, kao njihovi prethodnici, imali automatsko pravo da se nastane i rade na Ostrvu kada Britanija napusti evropsku zajednicu. Ovi građani bi bili, kako se predviđa, stavljeni na „vizni režim“; imali bi sasvim ograničen pristup inače izdašnom sistemu socijalne pomoći i povlastica koje su uživali građani EU nakon dolaska u Britaniju. Ove povlastice podrazumevaju (između ostalog) fiksnu novčanu pomoć, besplatan prevoz u gradskom saobraćaju, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Prema jednom planu koji je trenutno predmet razmatranja u Vajtholu, vlada razmišlja da posle bregzita pridošlicama u UK iz zemalja EU omogući zaposlenje u ključnim sektorima nacionalne ekonomije i takvoj (relativno slabo plaćenoj) radnoj snazi pružila bi, umesto prava na stalni boravak, višekratne vize i ograničen pristup režimu socijalne pomoći. Prema nekim informacija, trenutno su u razradi i programi po kojima bi migranti potrebni domaćoj ekonomiji dobili petogodišnje radne vize, ali bez prava na socijalnu pomoć.

„Telegraf“ pod naslovom „Britanija preuzima kontrolu svojih granica“ objavljuje redakcijski komentar u kome kaže da Britanci već odavano slušaju kako „bregzit znači bregzit“ (raskid znači raskid) i da je ta parola „snažna po svojoj jednostavnosti“, ali „zabrinjavajuća po siromaštvu detalja“. Pa zato Britanija trenutno ima pred sobom „praktičan ukus ovakve (nedorečene) politike“.

Britanija, sputana briselskom regulativom i obavezama prema njoj, nema odrešene ruke da na osnovu suverene odluke zatvori granicu ili da onima koji, ipak, uđu u zemlju ukine pravo stalnog boravka.

Pravni eksperti i vlasnici ovakvog pristupa tumače da kontrola britanskih granica ne sme da čeka dve godine, koliko se predviđa da će trajati pregovarački proces o odnosima „slobodne Britanije“ i Brisela. Kontrola granice mora da nastupi istog dana kada (u martu) bude aktiviran član 50 Lisabonskog ugovora o razdruživanju s Unijom. Odugovlačenje bi, ide dalje teza, samo otvorilo još više vrata masovnoj, nekontrolisanoj najezdi migranata iz siromašnijih delova EU.

Tereza Mej je posle junskog referenduma, znajući unapred kakav bi odgovor iz Brisela mogao da bude, uporno izražavala „dobru volju“ Britanije da razvod braka sa Evropom bude „harmoničan“ i ako je ikako moguće – koristan za obe strane.

Za birokratiju u briselskom Zamku britanski odlazak je izdaja „evropske ideje“. U Londonu, međutim, ne vide nikakvu „izdaju“, a ako je i ima, radi se o briselskoj izdaji izvorne ideje o ujedinjenoj Evropi koja je u miru sama sa sobom, posle vekova i decenija razmirica, sukoba i ratova.

ŠTA SMERA DOM LORDOVA U Britaniji nisu suviše željni ovakve Evrope, pogotovo ako bi „evropska ideja“ značila nagoveštaj kraja otuđenosti i pantagruelskog apetita briselske birokratije.

Odlazak Britanije iz Evropske unije već je geopolitička realnost Evrope i samo je pitanje da li će se „razvod braka“ odigravati u akrimoniji i kolika će mu biti cena. U Londonu je kocka pala, ali i briselske legije imaju još konja za trku. Njihova karta je i u samom vestminsterskom parlamentu, u Domu lordova, gde konzervativci Tereze Mej imaju, istina, većinu, ali evrofili partije Liberalnih demokrata imaju više do 100 lordova namernih da, zajedno sa proevropskim laburistima, opstruišu i otežu svaki projekat Parlamenta koji bi jasno, u formi zakona „spelovao“ da bregzit znači bregzit, a da je referendum najviši demokratski izraz volje naroda koja se mora poštovati.

Sedamnaest miliona Britanaca glasalo je na junskom referendumu za napuštanje Evropske unije. Donji dom parlamenta je presudu referenduma već overio i pretočio u zakon izglasan nadmoćnom većinom od 494 poslanika i malo ko je, posle referenduma, očekivao da će Dom lordova, arhaična institucija sastavljena od plemića koje imenuje vlada, imati kuraži i obraza da se usprotivi većinskoj volji Britanaca. Ali demokratija, ionako, nije ono za šta se po svetu izdaje, pa i kad se farsa odigrava i u zemlji Magna karte. Pa se sada sve više pokazuje da se i referendum može relativizovati. I da se u Domu lordova smera nezamislivo, da se u pregovore za raskid sa Evropskom unijom uđe sa mandatom i nalogom referenduma, ali da niko ne zna kakav bi ishod pregovora dobio prolaz u podeljenom Parlamentu koji bi trebalo da samo ratifikuju referendumsku volju Britanaca i formuliše je u zakon.

U Britaniji trenutno teče pokušaj pražnjenja bregzita od njegove referendumske suštine.

[/restrict]