I MI PUŠKU ZA TRKU IMAMO

Vojna industrija Srbije

Piše Slobodan Ikonić

Ruska donacija aviona Mig-29, 30 tenkova T-72S i 30 borbenih izviđačkih oklopnih vozila BRDM-2 otvorila je pitanja sposobnosti i dometa domaće namenske industrije danas. Izvesno je, međutim, da i pored skoro totalne devastacije, naročito bombardovanjem 1999. godine, namenska industrija Srbije doživljava ubrzanu obnovu i preporod, a po nekim proizvodima zauzima zavidno visoko mesto na vrlo konkurentnom svetskom tržištu oružja

Scena kultnog filma „Lovac na jelene“ u kojoj Robert de Niro „samo jednim hicem“ odstreljuje jelena proslavila je i oružje iz kog je američki glumac pucao – lovački karabin naše fabrike „Zastava oružje“ iz Kragujevca – M70 (u SAD čuven kao MARK X). Posle filma u kom je De Niro nosio „Zastavin“ karabin, u SAD je zavladala prava pomama za našim naoružanjem. Zbog zakonskih procedura u SAD se javio deficit „Zastavinih“ pušaka, pa je tamošnja distribucija formirala liste čekanja. Zahvaljujući ovoj besplatnoj reklami, kragujevačka fabrika lansirana je među svetske gigante u proizvodnji i prodaji lovačkog, sportskog i drugog savremenog streljačkog oružja, gde se i dan-danas nalazi.

[restrict]

JEDINI NA PLANETI Pravi karabin nema vek trajanja i mora da bude pouzdan – ne sme da zataji, ali ne sme ni sam da opali. Onaj ko ima karabin može da odstreli sve – od lisice do slona. Zato su karabini koji se prave u Kragujevcu, u fabrici „Zastava – Namenski proizvodi“, prema najnovijoj američkoj klasifikaciji svrstani u „visoku klasu“ lovačkog oružja. Razlog zbog kog najmerodavnije i najstrože američko tržište, koje guta više od 70 odsto celokupne svetske proizvodnje lovačkog naoružanja, poštuje i skupo plaća karabin iz Srbije, pre svega je taj što samo on ima u sebi originalni „mauzer“ – puščani mehanizam. Naime, kragujevačka fabrika oružja danas jedina na planeti u svoje lovačko oružje ugrađuje sistem koji je nastao 1898. godine, ali je do danas ostao neprevaziđen.

Kragujevačka fabrika „Zastava oružje“ ima tradiciju dugu 165 godina, što je značajno i u svetskim razmerama. Daleke 1853. francuski inženjer Šarl Lubrije postavio je „na noge“ prvu Topolivnicu u ovom delu Evrope. Od topa „trešnjevka“, puške „kokinke“, bombe „kragujevke“ (o kojima je pisao Egon Ervin Kiš), pa do pištolja CZ 99 i lovačkog karabina prenosila se slava srpskih i kragujevačkih oružara. Rečit je citat teksta iz 1853: „Zvuk topova je 27. oktobra 1853. godine oglasio Srbiji odavno očekivanu uspešnost i obradovanje… trudu, koji se zaista ni u kakvoj državi za male ne počituje.“ Dakle, tog datuma plotuni topova oglasili su da je u kragujevačkoj topolivnici izvršeno prvo uspešno livenje domaćeg oružja. To je i dan početka industrijske proizvodnje u Srbiji.

Malo je poznato da je krajem 19. veka „kokinka“, srpskog konstruktora, u periodu od 1880. do 1886. godine smatrana za najbolju pušku u svetu. Uopšte, na proizvodnji i konstrukciji pušaka može se sagledati istorijski uspon i pad srpske vojne industrije, kao i finansijske nevolje koje su pratile njen razvoj u dva veka nacionalne istorije.

Od posleratne proizvodnje puške M-48 Lepenicom je proteklo mnogo vode, a iz starih fabričkih hala izašli su milioni komada vojnog i lovačkog oružja. Danas, u fabrici koja je i pored svih teškoća ostala simbol srpskih oružara, proizvodi se najsavremenije streljačko oružje. Istina, na mašinama prosečne starosti 40 godina.

Ruska donacija aviona Mig-29, 30 tenkova T-72S i 30 borbenih izviđačkih oklopnih vozila BRDM-2 otvorila je pitanja sposobnosti i domete domaće namenske industrije danas.

GALEB-4 – AVION ZA 21. VEK Bivša Jugoslavija imala je razvijenu namensku industriju u kojoj je vodeća uloga pripadala preduzeću „Jugoimport SDPR“, osnovanom davne 1949, po ukazu Josipa Broza. Preduzeće je uspešno poslovalo na Bliskom istoku, u Severnoj Africi i Aziji u vreme SFRJ, a u periodu raspada Jugoslavije i tokom takozvane tranzicije „Jugoimport SDPR“ je pretrpeo velike gubitke i bio vezan za mnogobrojne afere. Tokom NATO agresije na Srbiju namenska industrija je u najvećoj meri uništena. Tek 2007. Srbija ponovo uspostavlja poslovne aranžmane vezane za proizvodnju i izvoz oružja na Bliskom istoku i potpisuje dogovore s Irakom, zatim i Avganistanom…

Osamdesete godine prošlog veka bile su zlatni period domaće proizvodnje i prodaje naoružanja. Tadašnje zarade sada deluju gotovo neverovatno – preko „Jugoimporta“ godišnje se fakturisalo između 2,5 i 4,5 milijarde dolara, što znači da je namenska industrija svake zemlje zlatni rudnik, koji donosi zaradu zavisno od sposobnosti da se njom uspešno rukovodi i roba prodaje kupcima.

Jugoslavija je preko „Jugoimporta SDPR“ najveću zaradu ostvarivala od velikih infrastrukturnih investicija u svetu. Među reference ove kompanije sedamdesetih i osamdesetih godina ubrajane su luke, vojni objekti, bolnice, skloništa i bunkerska utvrđenja. Milione dolara doneo je projekat aviona „galeb“. Ovaj posao je kulminirao izvozom između 150 i 200 aviona u Libiju. Nije reč samo o avionima, jer je pukovnik Muamer Gadafi platio kompletan transfer znanja, obuke, delova, održavanja i svega ostalog što podrazumeva korišćenje aviona.

„Galeb-4“ konstruisan je kao vrhunski avion, za koji je ozbiljno bila zainteresovana američka vojska. Prema okvirnim planovima, naš G-4 trebalo je da bude prvi avion koji bi se našao u čak tri komponente oružanih snaga SAD. Kada su njihovi stručnjaci pogledali dokumentaciju i performanse ove letelice, rekli su da je reč o avionu „prve polovine 21. veka“. SDPR je početkom 1991. u Fort Vortu (Teksas) potpisao Memorandum o saradnji sa kompanijom „Dženeral dinamiks“, po kome je SFRJ, uskoro pokojna, trebalo da proizvede i izveze 5.000 aviona „galeb-4“, na kome bi se piloti obučavali pre ulaska u F-16. Takođe, daleko se otišlo i u razvoju nadzvučnog borbenog aviona koje je prekinuo rat – prema nekim informacijama, krajem osamdesetih, u Vazduhoplovno-tehničkom institutu Žarkovo razvijena je bila pilotska kabina u kojoj je pilot deo komandi mogao da izdaje glasom.

ZVEZDA ZALIVSKOG RATA – NAŠ TENK Tenk M–84A jedan je od najuspešnijih vojnih sistema ikada konstruisanih i napravljenih na svetu. Ugovorena je prodaja više od 150 komada za Kuvajt. Ovaj tenk imao je niz prednosti u odnosu na svetske pandane – za četvrtinu nižu siluetu, brzinu od čak 70 kilometara na čas, automatizovano upravljanje, tročlanu posadu, preciznost nišana… U jugoslovenski tenk ugrađen je motor sposoban da radi na gotovo sve vrste goriva – dizel, sirovu naftu, benzin, kerozin, gas… Amerikanci to nikada nisu priznali, ali tokom Zalivskog rata samo je M-84 ušao u Kuvajt. Razlog je bio u pustinjskom vetru „gibliju“, koji je zbog peska i prašine ozbiljno paralisao ratnu tehniku. Našem tenku to nije bio problem.

Lanser raketa „orkan“, kada je konstruisan, takođe je bio svojevrsno tehnološko čudo. Tukao je gotovo nepogrešivo na daljinama od 70 kilometara, a odstupanja od cilja bila su svega pet do deset metara. Ključna je bila prva ispaljena raketa, konstruisana tako da u letu prikuplja podatke – temperaturu vazduha, gustinu i sve ostale parametre koji utiču na preciznost. Ove informacije direktno su upućivane komandnom centru, koji bi na osnovu njih korigovao lansiranje ostalih raketa.

Tokom Pustinjske oluje Amerikanci su se opredelili za napade avijacijom, umesto kopnenim snagama, baš zbog straha od „orkana“ Sadamove vojske. Ovaj sistem razvila je Jugoslavija sa partnerima iz Iraka, ali bez obzira na to Amerikanci su bili živo zainteresovani da ga kupe. Ipak, to nije bilo moguće.

Nekada tehnološki napredna namenska industrija Srbije, čuvena po svojim oružarima, delimično je uništena prilikom bombardovanja 1999. godine, a početkom ovog veka malo je falilo da završi u trajnoj konverziji, poput one neslavne u vreme ruske perestrojke, kada su linije lovca Mig-29 prilagođene mašinama za proizvodnju kesa.

PREPOROD I SVETSKA PROMOCIJA Posle skoro dve decenije od NATO napada na Jugoslaviju naša namenska industrija doživljava preporod, što konstatuju i mnogi svetski vojni listovi i stručne publikacije, koje su preplavljene fotografijama novog srpskog borbenog oklopnog vozila „Lazar“, samohodnog artiljerijskog sistema „Nora-B/52“ i školskog klipnog aviona „Lasta-95“. Neki listovi podsećaju, većina ipak prećutkuje, da je 1999. godine za vreme NATO agresije vojna industrija Srbije bila teško bombardovana i oštećena, da su neke fabrike poput pančevačke „Utve“ bombardovane već prve noći, da su sve fabrike vojne industrije, osim tri, doživele i preživele žestoke vazdušne napade.

S toga je, ipak, namenska proizvodnja Srbije danas mahom svedena na proizvodnju streljiva, s tendencijom razvoja i ulaganja u proizvodnju oklopnih i artiljerijskih oruđa. Njenu okosnicu čine kragujevačka „Zastava oružje“, „Prvi partizan“ iz Užica, čačanska „Sloboda“, valjevski „Krušik“, „Milan Blagojević“ iz Lučana i „Prva iskra“ Barič, u kojima je zaposleno oko 10.000 ljudi, indirektno još tri puta toliko, a od šest najvećih fabrika pet su proizvođači municije i komponenti.

Povratak Srbije na svetsko tržište praktično se desio pre 10 godina, izvozom vojne opreme u Irak u vrednosti od 250 miliona dolara. Od tada Srbija izvozi svoje vojne proizvode u 65 država, pri čemu je najveći kupac SAD i to uglavnom municije i konvencionalnog oružja.

Uzlet namenske industrije danas podseća na zlatno doba bivše države. Samo 2016. godine Srbija je proizvela i izvezla naoružanje i vojnu opremu vrednu 894 miliona dolara, čime je potvrđeno da je oružje roba koja lako dolazi do kupaca u inostranstvu. Cilj domaćih oružara i državnog preduzeća „Jugoimport SDPR“, koje posluje kao integrator fabrika domaće vojne industrije, kako je isticano protekle decenije, jeste da po obimu izvoza pokuša da stigne rezultate koje je beležila SFRJ.

Za Vojsku Srbije, pored uvoza, priprema se remont i unapređenje domaćih aviona „orao“ i „galeb“. Nosilac posla je poznati Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“. U njemu će se obaviti i remont ruskih doniranih aviona, sa perspektivom da bude regionalni remontni avio-centar, koji bi opsluživao mnoge zemlje. 

Nekoliko projekata srpske namenske industrije izaziva interesovanje stranih kupaca – vozila „Lazar“ i „Miloš“, raketa „alas“, raketni sistem „Morava“, samohodna haubica „Nora“…

Svetska promocija proizvoda namenske industrije Srbije bila je na prošlomesečnom Sajmu naoružanja i vojne opreme u Abu Dabiju, uz solidnu pažnju potencijalnih inostranih kupaca.

„Jugoimport SDPR“ potpisao je ugovor sa kompanijom EARTH iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kojim je definisan zajednički razvoj raketnog sistema ALAS. Radi se o protivoklopnom višenamenskom sistemu, dometa do 25 km s mogućnošću daljeg povećanja do 60 km, s principom vođenja bez neposrednog vizuelnog kontakta sa ciljem. Specifičan je po visokom nivou preciznosti samonavođenja, i pogodan jer nije vezan za jednu vrstu platforme. Namenjen je za protivtenkovska i protivoklopna dejstva, ali i za druge ciljeve kao što su komandna mesta, infrastrukturni objekti i dr.

Čak je i Kina nedavno ponudila našoj državi da formiraju zajedničku kompaniju koja bi proizvodila moćni raketni sistem WS-3A. Zainteresovani su da u Srbiji proizvode uređaje za noćno izviđanje i antiterorističku opremu. S obzirom na sve uspešnije kineske investicije u Srbiji, ni ova ponuda nije daleko od realizacije.

 

OD SJAJA DO „OČAJA“ Kada su u pitanju vozila „Miloš“ i „Lazar“, situacija je nešto drugačija. Rezignaciju je pokazao i premijer, prilikom obilaska Velike Plane, gde je njihova proizvodnja, jer uprkos tome što za ta vozila možemo da imamo 700 do 800 narudžbina iz inostranstva, ne možemo da proizvedemo ni desetak. Većina poznavalaca prilika u domaćoj vojnoj industriji u načelu se slaže sa konstatacijom da ozbiljnija serijska proizvodnja u Srbiji nije moguća. To bi bio skup poduhvat, jer se najvažnije komponente i oprema za ugradnju u njih kupuju u inostranstvu. Među uništenim domaćim fabrikama, bitnim za proizvodnju komponenti, jesu FAP iz Priboja, kruševački „14. oktobar“ (gde je početkom devedesetih trebalo da počne proizvodnja po dokumentaciji za izradu jugoslovenskog tenka M-84 koja je iz Slavonskog Broda preneta u Srbiju), EI Niš, beogradski DMB i mnoge druge.

Oslonac je, dakle, i dalje na streljačkom oružju. Eksperti „Zastave oružja“ i „Prvog partizana“ razvili su automatsku i snajpersku pušku, kao i puškomitraljez, koji uz metke kalibra 7,62 mm koristi i municiju 6,6 mm „grendel“ visokih balističkih performansi. U pitanju je modularna automatska puška koja ima izmenljivu cev i spada u poslednju generaciju automatskih pušaka, a po performansama u mnogo čemu prednjači u odnosu na sve do sada viđeno u ovom segmentu oružja. 

Naši inženjeri su uspeli da za manje od godinu dana naprave automatsku pušku koja spada u oružje vojnika 21. veka. Vojni stručnjaci tvrde da takvo oružje nije dosad napravila nijedna armija u svetu, kao i da razvoj ovakve puške i odgovarajućeg metka, prema analizama analitičara iz SAD, košta više od milijardu dolara.

Sve je to rezultat tradicije duge 165 godina. I pored suočavanja sa kolapsom i pretnjom gašenja, vojna industrija je doživela oporavak, skoro preporod, i postala važna izvozna grana Srbije. Njena osnova za bezbednost i nezavisnost zemlje valjda se podrazumeva.      

[/restrict]