FUTBALIKS – TAMNA STRANA FUDBALA ILI NOVINARSTVA?

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Perjanice nezavisnog evropskog istraživačkog novinarstva su serijom tekstova o tamnoj strani fudbala izazvale najveći skandal u istoriji sporta. Jedini problem je što niko ne zna čoveka koji je dostavio kompromitujuće informacije na kojima se zasniva ovo ekskluzivno istraživanje. Toliko o profesionalnosti, odnosno o tamnoj strani novinarstva

Za otvaranje Pandorine kutije navodnih prljavština iz magičnog sveta fudbala i njegovo bacanje u blato zaslužna je nova senzacionalna afera – „Futbaliks“ (Football Leaks). Naime, radi se o seriji tekstova koje je krajem 2016. počeo da objavljuje italijanski nedeljnik „Espreso“ u okviru istraživačkog evropskog novinarskog projekta EIC (European Investigative Collaborations) koji su među strastvenim italijanskim ljubiteljima fudbala prvo izazvali nevericu i rezigniranu apatiju, a zatim, kako je klupko muljaža tajnih dokumenata i opskurnih dogovora počelo da se odmotava, i provalu besa i inata kroz bojkot utakmica, pad prodaje klupskih suvenira i masovnih otkazivanja pretplata na sportske TV kanale. Još malo fali pa da se italijanska fudbalska elita proglasi i za glavnog krivca za sve ovdašnje nedaće – krah pet banaka, krađu štednih uloga oko 200.000 građana, rekordnu nezaposlenost i sve veću besparicu.

Naime, na udaru ovog „spektakularnog novinarskog istraživanja“ našlo se oko 300 igrača, trenera, fudbalskih agenata, klupskih menadžera i investicionih fondova. Braća Arif, vlasnici kolosa sportskog menadžmenta „Doyen“, i Kia Jorbačijan, siva eminencija milanskog „Intera“ i osnivač MSI-a (Media Sports Investments), bili su posebno interesantni za istraživače. Naime, radi se o ultramilijarderima koji su se bezobrazno obogatili isključivo zahvaljujući besramnim muljažama i bliskim kontaktima sa opskurnim likovima: u prvom redu sa opasnim diktatorima i ruskom mafijom, ali i sa turskim predsednikom Erdoganom i novim američkim predsednikom Donaldom Trampom. Naravno, pored miliona dolara koji se godinama slivaju na njihove tajne račune u karipskim poreskim rajevima tu je i obavezni dekor cele ove priče: lude zabave po mondenskim mestima, najskuplji šampanjac teče potocima, a najlepše žene se prilikom pregovora u fudbalskom biznisu podvode klijentima kako bi za što manje novca stavili potpis na sudbonosni ugovor koji fudbalske zvezde pretvara u roblje, dok ovim beskrupuloznim fudbalskim robovlasnicima donosi basnoslovne profite.

[restrict]

POČETAK SLUČAJNOG SKANDALA Razornom zemljotresu zvanom „Futbaliks“ u režiji nemačkog nedeljnika „Špigl“, koji je bio inicijator evropskog projekta EIC, „slučajno“ je prethodila serija manjih potresa. Prvo je FATF (Financial Action Task Force), istražni organ pod arbitražom OEBS-a čiji je glavni zadatak razvoj i promocija političkih strategija u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma, 2009. objavio izveštaj o misterioznim putevima crnih fondova fudbalskog novca iz kojeg saznajemo da je situacija postala vrlo alarmantna, s obzirom na to da postoje neoborivi dokazi (a koji se ne navode) da se prilikom kupoprodaje igrača preko fiktivnih firmi, registrovanih u poreskim rajevima, ogromne sume novca slivaju u džepove vrlo sumnjivih „biznismena“, i to ne isključivo za njihovo lično bogaćenje već prvenstveno za „finansiranje raznoraznih kriminalnih organizacija, međunarodnog terorizma i diktatora opasnih po svetsku bezbednost“. Izveštaji pomenute organizacije iz godine u godinu postaju sve alarmantniji, a onda se iznenada, krajem 2015, takođe „slučajno“ pojavljuje „Futbaliks“, veb-sajt izvesnog Džona koji počinje da objavljuje vrlo eksplozivne dokumente vezane za „tamnu stranu fudbala“. Naime, obelodanjeni ugovori pojedinih fudbalera bili su prava medijska bomba u sumornim vremenima politike stezanja kaiša i urušavanja socijalne države, i izazvali su popriličan bes osiromašene evropske fudbalsko navijačke populacije.

Reakcija je bila očekivana. Jer kada, na primer, vatreni navijač „Totenhema“ (jedan od mnogih koji danas jedva sastavljaju kraj s krajem) pročita da njegov klub pored milionske plate golmanu Lorisu isplaćuje osam hiljada evra za svaku pobedu i četiri hiljade za svaki poraz, ne preostaje mu ništa drugo nego da opsuje i svoj klub i golmana i ceo svet i da nikada više ne ode na utakmicu. Šta drugo osim besa može da oseti navijač „Liverpula“ kada sazna da Mario Baloteli, poznat po vatrenom temperamentu i ekscesima na terenu, po ugovoru dobija i bonus od dva miliona evra godišnje samo za „smirivanje strasti“, odnosno za „izbegavanje“ crvenih kartona?! Poseban bes ljubitelja fudbala izazvala je vest da je Fabio Kapelo, koji je, inače, do 2015. bio na čelu ruske fudbalske reprezentacije, od organizatora utakmice „Meč zvezda“ (Leo Messi & friends tour) tražio i dobio honorar od 75.000 dolara koji mu je tajno isplaćen na ruke. Zašto je posetioce sajta toliko iznervirala činjenica da je Fabio Kapelo od poreznika sakrio 75.000 dolara, cifru koja za trenera njegovog ranga sigurno ne predstavlja neki veliki novac? Iz prostog razloga što je pomenuti fudbalski šou u Kapelovoj režiji sve vreme reklamiran srceparajuće kao humanitarna akcija za pomoć bolesnoj i siromašnoj deci, a sam Kapelo je tom prilikom proglašen za velikog humanistu i ovenčan oreolom blaženika koji pomaže bolesne i siromašne.

SKUPI AUTOGRAMI Nažalost, ima još pikanterija iz Džonove dokumentacije: na primer, u vreme brojnih protesta i štrajkova „poniženih i uvređenih“ širom Francuske podatak koji „bode oči“ je da Brazilac Tijago Silva, zvezda francuskog prvaka PSG-a, pored osam miliona evra po sezoni i dodatnih dva i po miliona evra na ime obaveze da ne izbegava da plaća porez u Francuskoj, od svog kluba dobija i 12.000 evra za mesečnu stanarinu, osam povratnih letova u prvoj klasi na relaciji Pariz – Rio de Žaneiro za sebe i porodicu, ali i milionski evro bonus za eventualno osvajanje trofeja. I što je posebno iritantno za navijače – 35.000 evra mesečno ukoliko poštuje etička pravila kluba za koje ni sama uprava PSG-a ne zna šta tačno znače. Takođe, „Futbaliks“ se pobrinuo da niko više naivno ne veruje da su fudbalske zvezde Nejmar i Kristijano Ronaldo po prirodi ljubazni i predusretljivi momci koji strpljivo potpisuju autograme mnogobrojnim obožavaocima – prvi je za svakih 600 autograma plaćen 400.000 dolara, a drugi 500.000. Kad se otkrilo da se većina fudbalskog novca sliva u potocima na tajne račune i to preko misterioznih firmi registrovanih u „egzotičnim poreskim rajevima“, i da fudbalska elita plaća samo simbolične poreze na zarade koje premašuju desetine i stotine miliona evra, pobesneli su svi poreski obveznici koji zbog sve strožijih kontrola porez moraju da plaćaju pedantno do poslednjeg centa.

Džon je prozvao i FIFA, optuživši je da funkcioniše kao klasična mafijaška organizacija, budući da po nepisanom mafijaškom zakonu (omerti) zatvara oči pred brojnim nezakonitim radnjama kojima se već godinama nekažnjeno bave njihovi prijatelji – agenti, posrednici, klupski predstavnici, pa čak i igrači, treneri, ali i sportski novinari koji  su svi do jednog umešani u prljavštinu zvanu fudbalski biznis. Ako je verovati Džonu, FIFA zavodi red u haotičnom fudbalskom svetu tako što hvata „sitne ribe“, dok velike ostavlja da mirno plivaju i proždiru sve što im se nađe na putu. Ili, kako to on plastično opisuje na svom sajtu: „Zamislite da je grupa lopova upala u trezor neke banke, da stiže policija koja, umesto da upadne u banku i pohapsi celo društvo što vršlja po sefovima, šeta ispred banke i hvata samo prvog lopova koji je, zadovoljan sa svojim malim pokradenim plenom, istrčao na ulicu. Onda se sudi samo njemu tako da niko nikada neće saznati ko je osmislio celu pljačku, odnosno ko i dalje u banci bezobrazno krade.“ Kao dokaz za ovu tvrdnju Džon navodi slučaj holandskog kluba „Tvente“ koji je kažnjen sa tri godine neigranja u međunarodnim takmičenjima zbog kršenja zabrane TPO-a – novčanih pozajmica klubovima od finansijskih fondova koji na taj način postaju (robo)vlasnici pojedinih igrača – iako FIFA vrlo dobro zna da se suština ekonomskih prava na fudbalere od strane finansijskih fondova ni pod legalnim imenom TPO bitno ne menja.

Inače, u mutne fudbalske poslove bila je uključena i Evropska komisija od koje je FIFA zatražila da preispita umešanost španske vlade u transakcije oko transfera igrača „Totenhema“ Gareta Bejla u „Real Madrid“. Naime, prilikom kupovine Bejla za 100 miliona evra kao garant pojavile su se španske banke – iste koje je od kraha zbog preterane zaigranosti u rizičnim bankarskim špekulacijama samo nekoliko meseci ranije spasla španska vlada sa finansijskom injekcijom od 40 milijardi – dakle, novcem svojih poreskih obveznika. Možete li samo da zamislite bes među Špancima kada su na svetlo dana isplivale ove informacije, i to u vremenima rigorozne štednje koju je nametala EU?!

 

ENIGMA ZVANA DŽON Sve u svemu, ova otkrića izazvala su pravi mali zemljotres u magičnom fudbalskom svetu. Usledili su navodni učestali upadi hakera na sajt koji se iznenada gasi početkom 2016. Ali već u proleće iste godine Džon preko društvenih mreža objavljuje totalni rat „fudbalskoj mafiji“ i preti da će sve tajne informacije koje poseduje proslediti medijima. Odnosno, da će obelodaniti sve laži i prevare, mutne veze i radnje fudbalskih protagonista i tako svim ljubiteljima fudbala pokazati u kakvu se prljavu kaljugu pretvorio njihov omiljeni sport. Ovaj potpuno nepoznati momak zove uredništvo uglednog nemačkog nedeljnika „Špigl“, koje istog časa prihvata njegovu ponudu i kreće u ozbiljno novinarsko istraživanje i to na osnovu bogate dokumentacije koju im Džon ustupa. Naime, ovde se radi o osam hard-diskova sa 1,9 terabajta podataka. Ili o 18,6 miliona dokaza: mejlova, SMS poruka, fotografija i dokumenata u formatu PDF. Ukoliko bi se odštampala sva Džonova dokumentacija, ona bi odgovarala gomili od 500.000 primeraka neke glomazne knjige kao što je npr. Biblija.

S obzirom na ovaj impresivni „dokazni materijal“, „Špigl“ odlučuje da posao podeli sa evropskim kolegama i organizuje istraživačku mrežu EIC u koju je uključeno 52 novinara i 10 informatičara – za međusobnu sigurnu komunikaciju kreirali su specijalno šifrovanu internet-platformu. Odabranim redakcijama prosleđuje se dokazni materijal i otpočinje istraživanje koje će dovesti do najvećeg skandala u istoriji fudbalskog sporta. Ako pogledamo spisak evropskih redakcija uključenih u projekat, vidimo da se radi isključivo o politički korektnim korporativnim medijima (pored „Špigla“, tu su italijanski „Espreso“, španski „Mundo“, austrijski „Falter“, belgijski „Soar“, uz zanimljiv podatak da su se u ovom odabranom društvu našli i novinari iz srpskog nedeljnika „Njuzvik“.)

Međutim, zanimljivo je da se niko od tih „uglednih istraživačkih novinara“ nije zapitao ono što bi odmah palo na pamet svakom zdravorazumskom čoveku – ko je Džon? I zašto on sve ovo radi? I ko mu pomaže? Jer jasno je kao dan da jedan čovek nije mogao sam da prikupi toliku dokumentaciju već da je ovde, ipak, reč o dobro organizovanom timskom radu. Koji podrazumeva i pozamašna finansijska sredstva. Dakle, javlja se još jedno iz serije logičnih pitanje: Ko je finansirao Džona i ko finansira skupi istraživački projekat EIC? I zašto? A pogotovo, ko garantuje da su Džonovi podaci tačni?

Poznato je da je glavni urednik „Špigla“ bio u kontaktu sa Džonom više od godinu dana i da su se u tom periodu sreli desetak puta i  razgovarali oko sto sati. Međutim, kada prvi čovek najuglednijeg nemačkog nedeljnika odgovorno tvrdi da ništa preciznije ne zna o svom sagovorniku, onda to i za najveću naivčinu zvuči tragikomično: „Znam samo da se momak zove Džon. Rođen je u Portugaliji i zaista je simpatičan. Inače, vrlo je inteligentan i perfektno govori sedam jezika, uključujući arapski i kineski. Verujte mi, ništa više ne znam.“

O Džonu, ali i o misterioznoj osobi koja mu je dostavila sav „dokazni materijal“ ništa ne zna ni redakcija „Espresa“, čije perjanice istraživačkog novinarstva Stefano Verdžine i Vitorio Malaguti priznaju da su, bez obzira što im je izvor informacija bio potpuno nepoznat, ipak odlučili da objave seriju tekstova na osnovu podataka iz dokumentacije koju im je prosledio „Špigl“. A zatim dodaju da se ovde radi o „socijalno vrlo relevantnim podacima koji će sigurno pomoći da se situacija u haotičnom fudbalskom svetu rasvetli, s obzirom na to da je fudbal, ipak, najpopularniji sport u Evropi“. A imajući u vidu prepisku s advokatima koja je otpočela još tokom istraživanja „mutnih radnji“, pitanje je koliko su ovi „socijalno relevantni podaci“ osnovani.

Džon je bio i ostao vrlo misteriozan i preko društvenih mreža (to je već godinama i jedini njegov vid komunikacije sa spoljnim svetom!). Po ko zna koji put ponavlja da za celu ovu priču uopšte nije bitno ko je on, kako izgleda i gde živi, pošto su jedino bitni sadržaji fajlova koje je uspeo da obelodani. I tom prilikom poručuje sledeće: „Krajnje je vreme da se u fudbalskom svetu krene sa generalnim čišćenjem nataložene prljavštine jer ljubitelji fudbala zaslužuju da saznaju istinu. I da postanu svesni da svakom kupljenom ulaznicom za stadion, majicom, kačketom ili zastavom omiljenog kluba, ali i plaćenom pretplatom za TV kanale koji prenose utakmice oni, u stvari, ’hrane’ i održavaju u životu jedan pogubni kancer – ekstremno korumpirani sistem koji kalja i uništava jedan plemeniti sport kao što je fudbal.“

 

SKRETANJE PAŽNJE S obzirom na naelektrisanu atmosferu koja vlada među besnim navijačima posle eksplozije „Futbaliks“ bombe, izgleda da je Džon uspeo u svom naumu. Nažalost, upalio je onaj dobri stari i već toliko puta oprobani štos i jedno je sigurno: kada se u kriznim vremenima pompezno lansira neka medijska pikanterija, kao što je ovoga puta bio „Futbaliks“, poznato je da očajne narodne mase uvek nasedaju na servirane skandale iz prostog razloga što jedva čekaju nekog dežurnog krivca na kome će iskaliti sve svoje frustracije i nataloženi bes. Jer niko od onih koji danas psuju fudbalere i klubove, i iz protesta bojkotuju utakmice zbog navodne prljavštine koja je isplivala na površinu zahvaljujući pompezno reklamiranim otkrićima „Futbaliksa“, ne sumnja u verodostojnost kompromitujućih fajlova senzacionalne afere zbog koje je fudbal bačen u blato, a fudbalska elita proglašena za gomilu kriminalaca od kojih pristojan svet treba da zazire. I da ih kazni tako što će da ih pljune i bojkotuje.

I na kraju – ključno pitanje: kome treba ovaj novonastali haos u fudbalu i zašto? Možda odgovor možemo da dobijemo na društvenim mrežama od „zlih jezika“ po kojima i ova „senzacionalna afera“, poput „Panamskih papira“, potiče iz iste kuhinje. Odnosno, da smrdi na perfidno skretanje pažnje javnosti od stvarnih problema…            

[/restrict]