Džihad ante portas

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Da li je terorista Halid Masud bio samotnjak ili borac Islamske države, ili pak direktni proizvod vladajuće fikcije „multikulturalizma“ u kome će „cvetati svi cvetovi“, svejedno, Britanija je dobila još jednu porciju islamističkog gneva

Demokratija je krhka biljka. U sukobu sa silama fanatizma slabo barata bazukom, a kada je upotrebi, više nije demokratija.
Džihadista britanske, domaće proizvodnje Halid Masud, državljanin Ujedinjenog Kraljevstva i konvertit u islam, ovu je slabost demokratije demonstrirao prošle srede usred Londona, na Vestminsterskom mostu, korak od „kolevke demokratije“ – britanskog Parlamenta – kada je automobilom gazio prolaznike, pre nego što je sprečen da izvrši planirano krvoproliće u Donjem domu Parlamenta. Običnim automobilom ubio je, za nekoliko sekundi, tri prolaznika, ranio ih preko 50, i na kraju nožem nasmrt izbo policajca na ulazu u Parlament pre nego što je i sam ubijen.

[restrict]

BIRMINGEMSKO LEGLO Jedan od vodećih britanskih kolumnista Ričard Litldžon napisaće sutradan da ovo nije prvi put da islamista, othranjen na britanskom hlebu beneficijama i socijalnom pomoći, digne ruku na zemlju koja ga je prihvatila, izdržavala i besplatno školovala. Statistike pokazuju da iz Birmingema (boravišta vestminsterskog ubice) dolazi jedan od deset britanskih džihadista koji se u bezbednosnim dosijeima vode kao „uspavane ćelije“ domaćih džihadista. Ili pak onih koji su putovali da se aktivno bore u redovima Islamske države na Bliskom istoku. U nekim gradovima srednje Engleske, kakav je Birmingem, postoje kvartovi gusto naseljeni islamskom populacijom u koje britanska policija nerado odlazi ili nikako ne zalazi.
Birmingem i njemu slične enklave predstavljaju, praktično, poligon za delovanje islamodžihadističkih propovednika.

LJUDSKA PRAVA TERORISTA Londonski „Mejl“ će, dan posle masakra u Vestminsteru, krupnim slovima zabeležiti kako Britanija, ovog trenutka, bere plodove koje su na njenom tlu posejale „kukavice među britanskim političarima“ upravo u Parlamentu. Njihov najveći greh je – po ovoj optužbi – što su otvorili sve ustave za masovnu imigraciju bez osmišljenog plana kako da se ta masa došljaka iz islamskih zemalja, svakojakih socijalnih i ideoloških profila, integriše u „britanske vrednosti“, ma šta one značile.
Tokom poslednjih decenija britanski političari su – ide dalje optužba – od zemlje načinili „raj za sve teroriste, iz svih krajeva sveta“.
Za vreme Tonija Blera donesen je – na primer – „Akt o ljudskim pravima“, slavljen na Ostrvu – po rečima samog Blera – kao „najveći doprinos humanoj i demokratskoj politici“ Britanije.
„Dejli mejl“ će, dan posle vestminsterske tragedije, napisati da su političari ovim zakonom uveli sistem izdašne socijalne pomoći „belosvetskom šljamu, uporno odbijajući da taj šljam“ proteraju iz Britanije, čak i onda kada je činio ozbiljna krivična dela: „Stotine, možda i hiljade, ovih mladih ljudi i žena, rođenih i odgajanih u ovoj zemlji, odlazili su u Siriju, Irak i drugde na Bliski istok da se pridruže Islamskoj državi… I umesto da im se oduzmu pasoši i britansko državljanstvo, omogućeno im je da se vrate na Ostrvo, da bi danas statistike pokazale kako su upravo tu, u Britaniji, planirali terorističke napade na našim ulicama.“

STATISTIKA FANATIZMA Halid Masud je usred Londona demonstrirao – ide dalje „mea kulpa“ – da Britanac nije više bezbedan ni kada izađe u popodnevnu šetnju. Alarm ima svoju statističku potvrdu u zvaničnim brojkama: britanske obaveštajne službe već nekoliko puta su upozorile da na Ostrvu živi i deluje oko tri hiljade potencijalnih džihadista, mladih ljudi zatrovanih verskim fanatizmom.
Nasuprot ovome, međutim, zvanično se ponavlja da terorizam nema nikakve veze sa islamom. Pomoćnik rukovodioca Skotland jarda Mark Rauli ne može čak ni da javno izgovori kako je masakr u Vestminsteru izvršio islamski fanatik, nego „politički korektno“ poručuje kako je masakr „inspirisao međunarodni terorizam“.
„Ko je, onda, pri ovakvoj igri ’političke korektnosti’ počinio ovaj zločin? Bader Majnhof? Gerilci kolumbijskog Farka?“, stoji u jednoj londonskoj kritičkoj analizi. „Mejl“ piše da je ovakvo razmišljanje „kukavički prilaz“ zločinu islamskog fanatika, koji je – kaže se uz to – imao udeo i u dolasku Donalda Trampa na vlast u SAD. Podseća se da je Tramp, takođe, upozoravao kako se „neprijatelj ne može poraziti ako odbijate da ga nazovete pravim imenom“. A ime mu je, u ovom slučaju, islamski terorizam.

KO JE HALID MASUD? Većina britanskih analiza i objašnjenja vestminsterskog terorističkog napada polazi od premise da je Halid Masud možda i bio „usamljeni jahač“, ali je, van svake sumnje, deo globalnog terorističkog pokreta čija je krajnja meta Zapad i bilo koja druga politička vizija koja ne odgovara fanatičnoj struji islama.
Dosadašnje analize zločina u Vestminsteru dozvoljavaju da se Masud možda i kvalifikovao za borca u ideologiji džihadizma, ali podaci antiterorističkog odseka Skotland jarda i unutrašnje službe bezbednosti (MI5) pokazuju da je ubica sa vestminsterskog mosta još od 1983. na kriminalnim listama policije i da je do sada više puta bio u zatvoru zbog oružanog nasilja. Ubica je rođen u hrišćanskoj porodici pod imenom Adrijan Elms, odrastao je kao Adrijan Adžao, a osim kao Halid Masud – ime koje je uzeo kada je primio islam – policiji je bio poznat i pod nizom drugih imena.
Skotland jard trenutno ispituje Masudov život, u nastojanju da otkrije šta ga je navelo i ko ga je logistički podržao u izvršenju zločina na londonskom mostu.
Potraga za mrežom u čije je ime, eventualno, delovao Masud, i dalje se odvija širom Britanije, posebno u Londonu, Birmingemu i Mančesteru.
Sve dok se na utvrdi da li je Masud delovao sam ili je imao pomagače, priča ostaje nedovršena. Londonski „Obzerver“, citirajući izvore u Skotland jardu, tvrdi da dosadašnja istraga „veruje“ kako je Masud ipak delovao samostalno. Pri tome, nijedna bezbednosna služba još nije u stanju da činjenično utvrdi stvarni, neposredni motiv zločina, mada se, odmah posle događaja, javila Islamska država koja je ubicu označila kao svog borca.

HISTERIJA I DRUGE REAKCIJE Samotnjak ili borac Islamske države, ili pak direktni proizvod vladajuće fikcije „multikulturalizma“ u kome će „cvetati svi cvetovi“, svejedno, Britanija je dobila još jednu porciju islamističkog gneva i još jedan, već viđeni, odgovor na njega: na čin fanatizovanog teroriste zvanična politika i njena medijska pratnja odgovorili su onim što londonska analitičarka Poli Tojnbi smatra „histerijom povodom terora“.
Predsednica vlade Tereza Mej, sa svoje strane, smiruje „histeriju“, mada, takođe, pomalo na „nervnoj bazi“ poručuje: „Nikada nećemo pokleknuti pred terorizmom!“
Visoko tiražni i uticajni „San“ traži pak da se naoruža policija širom zemlje (policajci su, sada, uglavnom nenaoružani).
Gradonačelnik Londona Sadik Kan, u izjavi koja više liči na defetizam nego na ohrabrenje, poručuje kako su teroristički napadi „deo života u velikim gradovima“. Ovo je, po svoj prilici, inspirisalo neke listove da napišu kako je London „postao geto (islamista, valjda) prekriven tankom koprenom iza koje se nazire muslimanski gradonačelnik“.
Levi liberali mondijalističkih pogleda i ideolozi multikulturalizma požurili su da ponude uznemirenom građanstvu „utešan“ podatak koji pokazuje da je – i bez islamističkog terora – samo u toku 2015. godine u saobraćajnim nesrećama na britanskim putevima poginulo 1.723, a povređeno 22.137 ljudi.
Ovo bizarno poređenje dobro je došlo propovednicima mača i bazuke. Najdžel Faradž, donedavno lider ekstremne (anti-EU) partije UKIP, pokreće na stranicama londonskog „Ekspresa“ inicijativu da se uspostavi striktan režim kontrole ulaska u Britaniju za muslimanske imigrante. Po njegovom mišljenju, problem sa ideologijom multikulturalizma u Britaniji doveo je, upravo, do oštro podeljenih zajednica. A otvaranje vrata nekontrolisanoj imigraciji iz islamskih zemalja, posebno sa Bliskog istoka, je, uz to, „direktan poziv na terorizam“.
Faradžov naslednik na kormilu UKIP-a Pol Natal iznosi podatak da se više od 400 britanskih džihadista vratilo u Ujedinjeno Kraljevstvo iz Sirije, Iraka i drugih bliskoistočnih zemalja, gde su aktivno učestvovali u oružanim akcijama Islamske države.
Upućeni u ovaj deo aktuelne britanske priče reći će da je Natalova dijagnoza, u stvari, nemušto osećanje većine Britanaca i dobrog dela institucija kojima „politička korektnost“ i pantomima multikulturalizma, naprosto, vezuju i ruke i noge.

BRITANSKE VREDNOSTI i „UMMA“ S političko-strateškog stanovišta, vestminsterski udar Halida Masuda otvorio je celo poglavlje u sukobu dva sveta. Britanski istoričar Tom Njuark prebacuje svu krivicu na islam i njegove verske vođe koji, kako kaže, sve svoje probleme prebacuju na „truli Zapad“, bilo da se radi o pravima žene, američkoj podršci Izraelu ili „demokratiji u vestminsterskom Parlamentu“. Teza je da je islamu „očajnički potrebna“ reforma.
Šta da se radi? Njuark ima svoju optiku: britanske naučne institucije moraju više da se angažuju i istrajavaju na „britanskim vrednostima“ među domaćim muslimanima, a islamske škole na Ostrvu ne smeju da i dalje budu bastioni retrogradne varijante islama, već da budu platforme za „islamsku reformaciju“.
Većina muslimanskih verskih lidera u Britaniji odgovara na ovo da ne postoji nešto što bi se zvalo „britanski musliman“, jer musliman, po važećoj, ortodoksnoj islamskoj dogmi, isključivo pripada onome što se zove „umma“ – islamska zajednica koja se proteže preko nacionalnih granica.
U punoj oprečnosti sa ovim učenjem čuje se imperativ britanskih državnih institucija u sferi politike, vere i ideologije, da u svim školama na Ostrvu treba striktno uvesti zakletvu odanosti Ujedinjenom Kraljevstvu, a onemogućiti delovanje praktično paradržavnih, muslimanskih zajednica, otuđenih od britanske kraljevine gde su došljaci svojom voljom stigli i odlučili da ostanu. Ove zatvorene zajednice su upravo sredine u kojima se odgajaju i profili kakav je Halid Masud.

MERE BEZBEDNOSTI Dok se ova evolucija ne odigra, ako se to ikad dogodi, Tereza Mej uverava Britance da je država stabilna i da „teror ne može da pobedi“…
Ali Halid Masud je, svojim činom, pokazao da demokratija, uz sav svoj šarm, ipak ne može bez bazuke.
Više hiljada policajaca i agenata bezbednosti izbačeni su na ulice, agenti unutrašnje službe bezbednosti (MI5) pojačali su tajne aktivnosti u podršci specijalnim policijskim snagama.
Stepan opasnosti od terora ostaje na dosadašnjem nivou – „visoki“.
Ceo režim bezbednosti u Parlamentu biće – najavljuje se – podvrgnut hitnoj reviziji. Od sada će – po najavi nekih listova – policajci na ulaznim kapijama Parlamenta biti naoružani.
Ministar odbrane Majkl Falon ipak poručuje da „nije poželjeno, niti je moguće“ zatvoriti ulaze u Parlament za, do sada, slobodne posete građanstva.
Deo britanske štampe slavi odlučnost vlade po kojoj sa ekstremnim islamom nema kompromisa: „Ili kapitulirate pred njegovim varvarizmom, ili ga čupate iz korena“ („Dejli ekspres“).
U poplavi drugih komentara posebno se insistira da se ne sme izostaviti i verski kompleks zločina u Vestminsteru. S druge strane, deo liberalnih medija disciplinovano izbegava termin „muslimanski“ kada opisuje i definiše napad Halida Masuda. Još manje se pominju inspiratori i finansijeri akcija tipa „Vestminster“, Saudijska Arabija i Katar, na primer. „Ekspres“ pak piše da je udar Halida Masuda „srednjovekovna vizija“ koju Zapad – ništa novo – prećutkuje i toleriše zbog svojih strateških interesa u islamskom svetu.
U međuvremenu teče hajka za „uspavanim ćelijama“, uzduž i popreko Britanije. „Topovi se podmazuju, popovi potkađuju“; pripremaju se kazne za one koji na društvenim mrežama i drugde šire opasne ideje. Jutjubu i Fejsbuku se, takođe, na piše ništa dobro. Skotland jard ispituje da li je Halid Masud koristio „on-lajn“ pogodnosti u pripremanju i izvođenju udara na mostu. I da li je, možda, na internetu enkriptički instruiran kako da upotrebi automobil da bi usmrtio što više ljudi. Zna se već da je neposredno posle udara uputio šifrovanu poruku preko mreže „Votsap“.
Oko Parlamenta su postavljene velike gromade od armiranog betona.

[/restrict]