ZAPAD I EVROPA

Piše Boris Nad

Harmonični odnosi dva pola zapadnog sveta, Vašingtona i Brisela, narušeni su izjavama Donalda Trampa i neprimerenim reakcijama evropskih lidera. Da li prvi zvanični kontakt nove vašingtonske administracije sa starom evropskom znači da je jedinstvo zapadnih saveznika, posle niza teških disonanci, konačno obnovljeno?

Poseta američkog potpredsednika Majka Pensa sedištu Evropske unije u Briselu, a potom i štabu NATO, prvi zvanični kontakt posle smene u Beloj kući, protekla je u znaku uveravanja „evropskih saveznika“ da će SAD i ubuduće biti posvećene „partnerstvu sa EU“. Prethodno je Pens, na konferenciji u Minhenu, pokušao da umanji „strahovanja evropskih saveznika u pogledu budućnosti transatlantskog partnerstva“. „Vesti o smrti Zapada su u najmanju ruku preterane“, izjavio je posle susreta Donald Tusk, predsednik Saveta EU, parafrazirajući Marka Tvena: „Oni koji žele kraj sadašnjeg poretka, treba da znaju da ćemo ga mi odlučno braniti.“ SAD i EU su obavezne da spreče „dezintegraciju Zapada“, koja predstavlja realnu opasnost.

U periodu Hladnog rata postojale su sporadične nesuglasice između Amerike i njenih evropskih „saveznika“, ali je Zapad, pogotovu u odnosu na rivalski komunistički blok, u principu nastupao monolitno. Svet se, grubo uzev, delio na Zapad („slobodni“ ili „Prvi svet“), „komunistički Istok“ kao „Drugi svet“ i prezreni „Treći svet“. Od 1991. Zapad jeste monolitan u odnosu na „ostatak sveta“; on čini jedinstvenu civilizacijsku, političku, kulturnu i ekonomsku celinu, i to celinu koja predvodi. SAD predstavljaju njegov „progresivniji“ deo – avangardu zapadnog sveta. U odnosu na njih EU je „istok“, prinuđen da se podređuje strateškim interesima svog „transatlantskog partnera“, do te mere da gubi svoju geopolitičku samosvojnost. Primat Amerike nije ozbiljno dovođen u pitanje. Pogotovu ne na liberalnom krilu evropskog političkog spektra. EU ostaje samo filijala SAD, i to filijala drugorazrednog značaja.

[restrict]

Kraj 20. veka Ovakav poredak doživljava gotovo potpuni preokret s dolaskom na vlast Donalda Trampa. Već tokom predizborne kampanje evropske elite preuzimaju ulogu koju je tradicionalno igrala Amerika u Evropi: pokušavaju da utiču na tok izbora i osujete pobedu „nekorektnog“ kandidata. Tramp je označen kao desni populista ili retrogradni nacionalista, jednom rečju, kao „fašista“. „Tramp mora biti zaustavljen“ – to postaje nova lozinka političke korektnosti. Izriče je i tadašnji šef nemačke diplomatije, a danas predsednik Frank-Valter Štajnmajer, koji će naknadno, posle Trampovog trijumfa, u svom članku za Bild am Zontag s rezignacijom konstatovati da je „politički svet XX veka najzad završen“. Budućnost je krajnje neizvesna. „Koje predstave o ustrojstvu sveta će u XXI stoleću postati dominantne, kako će izgledati sutrašnji svet“, zaključuje Štajnmajer, „to nije predodređeno unapred. To je još otvoreno.“

Istorija se, suprotno očekivanjima Frensisa Fukujame i njegovih sledbenika, nije završila pobedom Zapada u Hladnom ratu, ali je danas, četvrt veka kasnije, svakako završen jedan istorijski ciklus, u kome je Amerika pokušala da ustroji jednopolarni svet i proglasi definitivan „kraj istorije“.

 

Gnev evropskih patuljaka Panika, neverica, bes, histerija i rezignacija – tim rečima bi se mogle opisati reakcije liberalnih i globalističkih elita s obe strane Atlantika na vest o kraju jedne epohe istorije Zapada i sveta. „Evropski patuljci su gnevni“, naslov je jednog komentara. To je bila epoha neupitne američke hegemonije i totalne supremacije Zapada. Tramp je već svojom pojavom uspeo da iz korena promeni mnogo toga; u prvom redu promenio je globalnu političku paradigmu. Ta promena je korenita i po svoj prilici nepovratna.

Posledica toga je i nova politička podela na Zapadu. Prvi znak za uzbunu predstavljao je bregzit, čiji su ishod jedni dočekali s razočaranjem, drugi s olakšanjem. S dolaskom Trampa, podele među zapadnim političkim elitama postaju još dublje i nepomirljivije, a one se sve više radikalizuju i unutar SAD i EU. Ovakav raskol nije nastupio slučajno nego je posledica krize samog Zapada. U pitanju je podela na pristalice statusa kvo, tvrdokorne globaliste, što ujedinjuje i američke liberale i američke neokonzervativce, te na one koji su, u uslovima krize, odlučili da nađu nova rešenja. U Evropi neprekidno jačaju raznovrsne „evroskeptične“ stranke koje se iz nekog razloga svrstavaju u „ekstremnu desnicu“ i „populiste“. One se mahom zalažu za „kontinentalnu Evropu“, suprotstavljajući se postojećoj – atlantističkoj. Bregzit i Tramp svima šalju jasnu poruku: Britanija i SAD su rešile da pođu svojim putem, različitim od „ostatka Zapada“ i onog kojim se on do sada kretao. Amerika je jednostavno prinuđena da se okrene sebi i da se, barem na neko vreme, odrekne svog sna o unipolarnom svetu. Situacija u kojoj su se našli evropski lideri je paradoksalna: oni odbijaju da prihvate tu promenu, zahtevajući od Vašingtona da i ubuduće „predvodi“ Zapad ranije zacrtanom trasom, premda SAD za to više nemaju snage, interesa, a ni volje. Kriza je suštinska i temeljna, i dovodi u pitanje sve modele na kojima je Zapad zasnivao svoju svetsku hegemoniju.

 

Najopasniji neprijatelji Evrope Nekompetencija evropskih elita katkad poprima tragikomične izraze. U pitanju je nerazumevanje istorijske realnosti i uporno odbijanje da se suoči s njom. Umesto da se okrenu traženju stvarnih uzroka krize u kojoj se našla EU, evropski lideri pronalaze neprijatelje Unije. Najpre je to bila „Putinova Rusija“, optužena da utiče na tok izbora u Evropi, finansira stranke „desnog populizma“ (Nacionalni front Le Penove) i podstiče zemlje odmetnike da se suprotstavljaju centru u Briselu (Orbanova Mađarska). Izrazi nezadovoljstva i kritike evropskih institucija pripisuju se uticaju moćne ruske propagande. Evropski lideri prepoznaju pretnju i u poslovično uzdržanoj Kini ili Erdoganovoj Turskoj; svi oni počinju da predstavljaju opasnost po EU ili aktivno rade na razbijanju njenog jedinstva. Ovakva politička paranoja je već viđena u istoriji: njome se prikriva unutrašnja kriza, skreće pažnja s njenih stvarnih uzroka, utišava nezadovoljstvo i podstiče unutrašnja kohezija. S promenom na čelu SAD, evropske elite pronalaze još zloćudnijeg i opasnijeg „neprijatelja“ – Donalda Trampa, koji je „opasniji“ utoliko što „predstavlja mangupa iz sopstvenih redova“.

U dramatično intoniranom pismu koje je predsednik Saveta EU Donald Tusk uputio liderima članica EU uoči samita na Malti, izriče se, između ostalog, žaljenje zbog „promena u Vašingtonu“. Politika koju vodi novi američki predsednik, primećuje Tusk, stavlja EU „u naročito tešku situaciju“. Pismo izražava i evropski strah od „sve multipolarnijeg sveta“ u kome sve više aktera nastupa „otvoreno protivevropski ili u najboljem slučaju evroskeptično“. „Sve samouverenija Kina, posebno na moru, ruska agresivna politika prema Ukrajini i susedima, teror i anarhija na Bliskom istoku i u Africi, s radikalnim islamom u glavnoj ulozi, kao i zabrinjavajuće izjave nove američke administracije, čine našu budućnost krajnje nepredvidivom“, dodao je. Sadržaj pisma moguće je sažeti u svega nekoliko reči: u sve multipolarnijem svetu EU više nema prijatelja ni saveznika. Okružena je isključivo neprijateljima.

 

Odnosi u slobodnom padu Što se tiče odnosa EU sa Amerikom, od stupanja na dužnost Trampa oni se, po gotovo opštoj oceni, nalaze u „slobodnom padu“. Za novog predsednika SAD današnja EU je samo „instrument Nemačke“, čiji je najverovatniji ishod raspad do koga će doći usled novih bregzita. Prema rečima Pitera Navara, u novoj administraciji zaduženog za trgovinu, sporazum o slobodnoj trgovini i investicijama između SAD i EU je već „mrtav“. Kandidat za američkog ambasadora u Briselu Ted Malok smatra da bi za EU bio „dobar potres sličan onom kojim se okončalo postojanje SSSR“, dok je Evropska komisija za njega samo „birokratsko telo“: „nadnacionalna organizacija koja nije zasnovana na izborima, u kojoj buja birokratija i koja nije prava demokratija“. Kritika je razorna jer je istinita. Prethodno je uticajni evropski parlamentarac Gij Ferhofštat optužio Trampa da je „pod uticajem svog glavnog političkog savetnika Stiva Benona poslao svoje ljude u Berlin i Pariz da pripreme teren za referendum sličan onom u Britaniji“. To nisu reči koje se upućuju prijatelju ni savezniku. Treba se prisetiti da je prethodno Federika Mogerini, evropski komesar za spoljne poslove, uputila predlog Rusiji da se udruže protiv Trampa – „ponuda“ koja je s diplomatskim prezirom odbijena.

Narastajuća kriza Zapada će nesumnjivo produbljivati već postojeći raskol. Ona pogađa Zapad u celini, ali najsnažnije pogađa upravo SAD. Zaokret u američkoj politici nije uzrok nego puka posledica. Tramp se suočava s veoma teškim zadatkom: obuzdavanja i kresanja troškova, koji su odavno premašili dobiti, što se, između ostalog, ispoljava i kroz enormno zaduživanje SAD, preteći krahom njene već ionako iscrpljene privrede i kolapsom dolara. Insistiranje na produžavanju statusa kvo, „svetskog liberalnog poretka“ u takvim okolnostima ravno je samoubistvu.

 

Imperijalističko pregrevanje Neki od uzroka ove krize su sasvim očigledni. Od Drugog svetskog rata do danas američko društvo je duboko militarizovano: „SAD su, nakon Drugog svetskog rata, izgradile ogromne i preskupe vojne snage, čiji dobar deo je stacioniran u velikom nizu kompleksnih baza u inostranstvu. Iako su pre Drugog svetskog rata SAD bile najcivilnije društvo na svetu, danas su milioni Amerikanaca prošli kroz iskustvo služenja vojske a američko društvo i politički diskurs su u velikoj meri militarizovani“ (Aleksandar Merkuris: Amerika je umorna). Ovome treba dodati i predimenzionirani obaveštajni aparat i diplomatske strukture, te takozvane nevladine organizacije čije su mreže uključene u režiranje pučeva i čitav niz nelegalnih aktivnosti u drugim zemljama. 

U suštini reč je o mehanizmu „imperijalističkog pregrevanja“, na koje je još kasnih 80-ih godina prošlog veka upozoravao profesor Pol Kenedi u knjizi Uspon i pad velikih sila. U nekom trenutku finansijski troškovi imperijalističke ekspanzije počinju da nadilaze dobiti, a imperija se zadužuje, aktivirajući mehanizme koji dovode do kolapsa: „Finansijski i ekonomski troškovi (SAD) su enormni. Samo na vojnu potrošnju odlazi 16 odsto ukupnih troškova američkog federalnog budžeta i zapanjujućih 60 odsto diskrecione potrošnje, a nesrazmerno veliki deo američke naučne i proizvodne baze usmeren je na vojnu proizvodnju, što je čini nekonkurentnom na tržištu civilne robe“ (A. Merkuris).

Na još dubljem nivou reč je o tome da su razvojni modeli Zapada, posle burnog razvoja tokom XX stoleća a naročito na njegovom kraju, najzad iscrpljeni. Oni više ne omogućavaju rast; naprotiv, sada garantuju zaostajanje. Reč je, pre svega, o liberalnom kapitalizmu u svojoj zloćudnoj, globalističkoj fazi. Globalizacija, na kojoj su insistirale SAD – odnosno troškovi svetske hegemonije – postala je ne samo kontraproduktivna već i nepodnošljiv teret za američku privredu, zbog čega Tramp zahteva povratak protekcionizmu u sklopu mera za reindustrijalizaciju. Situacija se može porediti s onom u kojoj se posle Drugog svetskog rata našla Britanska imperija. Svojevremeno je (1902) britanski kolonijalni sekretar Džozef Čemberlen izjavio da je Britanija „iscrpljeni Titan“ koji posrće pod „suviše velikim teretom“. To je mehanizam pada o kome je govorio profesor s Jejla. Izlaz koji se nudi u takvim prilikama je imperijalno uzmicanje ili odricanje od imperijalne misije. Alternativa tome je sunovrat. U američkom slučaju to znači odustajanje od „svetske demokratske revolucije“ koju je proklamovao Džordž Buš.

 

Zapad protiv Zapada Gledano površno, rusofobiju u EU je zamenio antiamerikanizam. Dežurni neprijatelj, onaj ko razbija Uniju i ruši „evropske“ i „zapadne vrednosti“, preko noći je postao Tramp, umesto godinama demonizovanog Putina. Monopol na „zapadne vrednosti“, kako izgleda, više ne poseduje Amerika: za sebe ga sve glasnije zahtevaju „lideri EU“. O tome je, još u novembru, pisao Špigl: „SAD su ceo vek predvodile slobodni svet, a posle pobede Trampa dobrovoljno su se odrekle te uloge“, dodajući da je nastupilo „vreme da Evropa i Angela Merkel popune tu prazninu“. „Šta će se desiti sa Zapadom, Evropom i Nemačkom bez SAD kao vodeće sile? Nemačka je čedo Zapada, naročito SAD, oživelo zahvaljujući širokogrudosti Amerike, a sada je u stanju dubokog šoka.“ Zaključak komentatora nemačkog nedeljnika je sledeći: „Američki predsednik je uvek istovremeno bio i naš predsednik, barem u izvesnom smislu, a Barak Obama je bio dostojan predsednik Zapada. Sada moramo da se snađemo bez zapadnog vođstva.“ Drugim rečima, Zapad bi od sada morao da postoji bez istinskog Zapada – SAD – kao svog najprogresivnijeg dela, koji je decenijama utirao njegov put i čija je neskrivena ambicija bila da predstavlja obavezan uzor za „ostatak sveta“.

Šta je, međutim, Zapad, kako je on zauzeo mesto Evrope i kako se ovaj pojam uopšte razvijao kroz istoriju da bi se okončao ovakvim istorijskim paradoksom?

Istorijski, „Zapad“ je prvobitno označavao samo zapad evropskog kontinenta. Tu dolazi do čitavog niza društvenih promena, počev u religiji (sekularizam) ili ekonomiji (industrijska proizvodnja), koje, uzete zajedno, predstavljaju glavna obeležja epohe moderne. U njima se postepeno razvija osobena ideologija (liberalizam) i poseban tip društvenog uređenja (demokratija). Tradicionalne političke forme ubrzano nestaju pod talasom ovih u pravom smislu reči revolucionarnih promena. Tokom XVII i XVIII veka „Zapad“ i „Evropa“ postaju sinonimi i drugo ime za modernizam. Počev od prosvetiteljstva Evropa izložena modernizaciji ubrzano gubi svoj politički i kulturni identitet, dok se pojam Zapada širi i ka istoku i ka zapadu.

 

Obama kao predsednik Zapada Takve tendencije se naročito snažno ukorenjuju na „Krajnjem Zapadu“, u praznim prostorima „Novog sveta“. Izgradnja liberalnog društva u Americi, mimo ograničenja svih tradicionalnih političkih struktura, od samog početka podseća na neku vrstu džinovskog socijalnog eksperimenta. Rezultat je stvaranje društva koje je u potpunosti liberalno i moderno. Na tim temeljima nastaje supersila kojoj je cilj da čitavu planetu pretvori u jedinstveno tržište, u znaku radikalnog raskida s istorijom i tradicijom.   

Posle Drugog svetskog rata, takav „apsolutni Zapad“ (Amerika) ostvaruje dominaciju nad Evropom, u početku zapadnom, da bi se, s trijumfom u Hladnom ratu, proširio i na istok kontinenta. Zapad postaje jedinstven pojam, premda se deli na niz manje ili više zasebnih celina. EU, kao drugi pol zapadnog sveta, ni sama nije homogena. Linije podela odvajaju ne samo njen zaostali istok od naprednijeg zapada već i bogati sever od siromašnog juga. Druge, vertikalne linije podela odvajaju atlantističku od kontinentalne Evrope, tradicionalnu od moderne, katoličku od pravoslavne, a ove dve od protestantske Evrope. Linije etničkih i nacionalnih podela nestaju, ili nestaju samo prividno i na neko vreme, primirene zajedničkim tržištem. To će postati snažnije izraženo u uslovima krize.

Zapad sve do predsednika Obame, uprkos povremenim zastojima, funkcioniše relativno skladno. Amerika predstavlja njegovu osnovnu pokretačku snagu u privrednom, političkom, ekonomskom i vojnom smislu. Američka ambicija je svetska hegemonija, i još više od toga: unipolarni svet, u kome će svaki konkurent biti eliminisan pre nego što bi mogao da postane realna pretnja.

Nadnacionalne strukture poput NATO ili EU u tom poretku imaju svoje precizno određeno mesto. Na Zapadu se obrazuju političke i poslovne elite koje više nemaju nacionalni predznak, već postaju otvoreno globalističke. Obama, kao i njegovi prethodnici, za njih ne predstavlja predsednika SAD, koliko „predsednika Zapada“. Tako shvaćen Zapad je ustrojen po principu imperije, makar i merkantilne i liberalne „imperije modernista“.

Amerika je prednjačila u tome tokom više od pola stoleća i, kako izgleda, prva stigla do kraja tog puta. Modeli, uključujući i ekonomske i političke, na kojima se zasnivao uspon i dominacija Zapada, konačno su iscrpljeni. Sada treba pronaći nove. Trampu je pripala nezahvalna dužnost da tu istinu objavi urbi et orbi – Americi i svetu.

 

SAD su bile predivna zemlja „SAD su bile predivna zemlja“, piše francuski Liberasion. „A onda je došao Donald Tramp.“

U pismu čelnicima EU, Tusk tvrdi da Tramp „dovodi u pitanje poslednjih 70 godina američke spoljne politike“. Stiče se utisak da je takav zaokret posledica ekscentričnog hira samo jednog čoveka. Komentator Špigla optužuje SAD da su se posle pobede Trampa dobrovoljno odrekle uloge predvodnika „slobodnog sveta“. Realnost je, međutim, drugačija i mnogo složenija.

Tramp nije došao niotkuda, niti je stupio na tron u jednoj idiličnoj i srećnoj zemlji, kako to sugeriše Liberasion. On je izraz dugo tinjajućeg nezadovoljstva radničke Amerike i njene srednje klase, te jednog dela njenih političkih i ekonomskih elita, koje su postale svesne neodrživosti postojećeg stanja. Ova kriza je, uostalom, u prvom redu rezultat nekoliko decenija duge vladavine globalističkog establišmenta u Vašingtonu. Unutrašnja kriza u SAD izazvana takvom politikom tokom dva Obamina mandata sada je dosegla neslućene razmere. „Za to vreme, materijalnu i psihološku korist od ovakve politike“, piše Merkuris, „ubira sve manji deo elite iz prestonice i određenih priobalnih gradova. Zapravo je gvozdeno pravilo svih imperija – čak i kvaziimperija poput SAD – da nakon određenog vremena nesrazmernu korist počinju da stiču izabrane manjine, dok većina mora da snosi stalno rastuće troškove.“

 

EU – nemački konzorcijum ili birokratsko čudovište Tokom poslednjih decenija socijalni pejzaž Amerike se dramatično menja. Obeležavaju ga sve veće siromaštvo i narastajuća nejednakost, masovni gubitak radnih mesta, propadanje infrastrukture i, konačno, deindustrijalizacija. Jedan od razloga za to je i „finansijalizacija ekonomije“, koja uništava realni sektor u korist tržišta novca. Korist od toga stiču samo „izabrane manjine“. Većina osiromašuje.

Da bi Amerika preživela, nova administracija mora biti spremna na bolne rezove i teške odluke, čak i po cenu kvarenja odnosa sa dojučerašnjim saveznicima. U takvim okolnostima NATO, kao instrument vojne hegemonije, postaje preskup i neefikasan, a EU, kao „konzorcijum koji prevodi Nemačka“ i nanosi štetu američkoj privredi, suvišan balast.

Potezi koje vuče Tramp su u stvari iznuđeni, a njihov cilj je spasavanje američke industrijske i privredne moći. Mogu li evropski lideri ponešto naučiti od pragmatičnog Trampa? Da li EU efikasnije uništavaju spoljašnji neprijatelji ili nekompetencija njenih lidera? EU ne propada zbog spoljašnjih pretnji nego zbog svojih unutrašnjih slabosti. Kolaps EU u takvim uslovima postaje najizglednije rešenje.  

[/restrict]