Sveti Martin protiv (ne)pobedive Angele

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Kandidujući Martina Šulca za kancelara nemačke socijaldemokrate bi mogle da nekad moćnu stranku izvuku iz duboke krize i letargije i da joj čak otvore šanse za osvajanje vlasti na sledećim izborima za Bundestag

U velikoj rokadi Socijaldemokratska partija dobila je najednom, u „paketu“, i u jednoj ličnosti novog partijskog lidera i kandidata za kancelara (Martin Šulc), novog šefa diplomatije (doskorašnji, i još koju nedelju, predsednik stranke Zigmar Gabrijel) i novog šefa države (od 12. februara Frank Valter Štajnmajer, dugogodišnji šef diplomatije).

Bila je to neočekivana, u suštini, za njega samog gubitnička, odluka Zigmara Gabrijela, koja se, na pardoksalan način, pretvorila u političko majstorstvo: žrtvujući se za njeno dobro, Gabrijel je oslobodio, gotovo eruptivno, sputanu energiju Socijaldemokratske partije (SPD) i ulio apatičnoj stranačkoj vojsci novu nadu.

[restrict]

MAJSTORSKO DELO MALEROZNOG GABRIJELA Odstupanjem s partijskog trona i odustajanjem od kandidature za kancelara, što, po pravilu, pripada lideru stranke, Gabrijel je spustio zavesu na poslednji čin dugotrajne lične drame i kolebanja. Shvatio je, konačno, i prihvatio ono što su i njegovi partijski drugovi (poodavno) znali (na šta su upućivala i sva istraživanja), ali niko nije imao hrabrosti da mu to, neuvijeno i nedvosmisleno kaže: nisam, očigledno, dobitna kombinacija, saopštio je novinarima „Šterna“, magazina preko čijih je stranica obelodanio neočekivanu (i životnu) odluku o povlačenju iz trke za najvažniji (kancelarski) tron u zemlji.

Pre „Šterna“ za tu odluku šefa stranke znao je, ako se izuzme porodica, samo Martin Šulc. S dugogodišnjim predsednikom Evropskog parlamenta (dva mandata), Zigmar Gabrijel je još minulog leta, kad se ovome okončavao boravak u Briselu i Strazburu, sklopio, u potaji, „ugovor“: jedan od njih će biti pretendent na kancelarski tron, drugi će se zadovoljiti foteljom šefa diplomatije.

Očigledno je već tada računao s „preseljenjem“ Franka Valtera Štajnmajera u berlinski (predsednički) dvorac „Belvi“, iako će konačna odluka o tome pasti mnogo kasnije. I to je bilo još jedno majstorsko delo maleroznog Gabrijela: isturanjem Štajnmajera kao kandidata za (protokolarno) najviši, iako ne i politički najvažniji položaj u zemlji, stavio je „starijeg“ (i moćnijeg) partnera u „velikoj koaliciji“ na velike muke – konzervativci Angele Merkel nisu pronašli u svojim redovima ličnost koja bi mogla da preskoči visoko podignutu lestvicu. Štajnmajer je tako, iznuđeno, prihvaćen kao zajednički kandidat čime je, i pre glasanja na skupu koji se sastaje samo za ovakvu priliku (poslanici Bundestaga plus, u istom, zbirnom broju delegacije pokrajina) unapred izabran: stranke velike koalicije raspolažu tamo (nepobedivom) većinom.

Kad je Gabrijel pozvao minule sedmice Šulca na konačan dogovor, ovaj je otputovao s uverenjem da mu sledi utešna nagrada šefa diplomatije, a otuda se vratio s glavnim zgoditkom: biće i šef najstarije evropske (demokratske) stranke i kandidat za kancelara. Njihov dogovor potvrdilo je potom, jednoglasno, predsedništvo stranke. Ostaje da to, formalno, još blagoslovi njen vanredni kongres, sredinom marta.

JEDAN OD „OBIČNIH NEMACA“ U izbornoj areni naći će se tako dva žestoka rivala: gladan vlasti i moći „Sveti Martin“ (kako Martina Šulca najavljuje na naslovnoj strani u poslednjem broju „Špigl“, 28. januar) i još nezasićena vlašću (hoće i četvrti mandat) (ne)pobediva Angela Merkel. Dve gotovo u svemu različite ličnosti. I po temperamentu: ona ledeno hladna, pragmatična i proračunata, on politički eksplozivan, često do prgavosti. I po (političkom) iskustvu: ona dugo, od ujedinjenja, u visokoj politici, on gotovo nepoznat na „domaćem terenu“ (u jednom skorašnjem istraživanju Šulc je za svakog trećeg ispitanika „nepoznat“), ali poznat na evropskoj sceni (s položaja gradonačelnika u maloj varoši na tromeđi Nemačke, Holandije i Belgije vinuo se na položaj predsednika Evropskog parlamenta, u dva mandata). I po obrazovanju: ona doktor nauka, on gotovo samouk, bez položene mature…

Hoće li upravo to, s (ne)obrazovanjem, u dugoj listi međusobnih razlika, Šulcu tokom duge izborne kampanje, sve do septembra, biti najranjivije mesto? U medijima naklonjenim konzervativcima već se u tom smeru odapinju strele. Šulc, međutim, pokušava da političkom ekvilibristikom to predstavi kao političku prednost: jedan je od „običnih Nemaca“, oseća dobro njihov „puls“, saoseća s njihovim nevoljama i potrebama, za razliku od otuđenih, i u ovom času, gotovo planetarno, prokazanih političkih elita. Šulc se tako predstavlja kao „klasičan socijaldemokrata“, oran da se bori za dramatično narušenu socijalnu pravdu i povrati izgubljeno poverenje nekada vernih pristalica (i glasača), socijalnih slojeva koji su najbolnije doživeli zahuktalu globalizaciju i nemilosrdni neoliberalizam.

Nesporno inteligentnom Martinu Šulcu isprečila se u redovnom obrazovanju sportska strast: radije je provodio vreme na fudbalskom terenu nego u školi, sanjajući o velikoj profesionalnoj karijeri. Bio je zaista, kažu, talentovan (igrao je u lokalnom klubu), ali ga je povreda „izbacila iz igre“. Frustracija posle toga, i zbog toga, odvela ga je u alkohol: danju je, priseća se jedan ovdašnji novinar, pio „više nego što je mogao da podnese“, noću je sopstveni stid zbog svega toga utapao, opet, u alkohol. Sve dok konačno nije odlučio da tu moru preseče.

Lečio se četiri meseca i definitivno se, zaista, otarasio alkohola. Čitao je grozničavo, a kao prodavcu knjiga i vlasniku male knjižare sve mu je bilo dostupno. I grozničavo učio: govori tečno pet stranih jezika. Građani su mu oprostili boemske (pijanske) dane i poklonili mu poverenje: godinama je bio gradonačelnik varoši Virzelen, odakle je „otišao u Evropu“. Najpre (samo) kao poslanik u Evropskom parlamentu, potom njegov (naglašeno eksponirani) predsednik. Iz Evrope se (sada) vraća da bi „spasavao socijaldemokratiju“.

EFEKAT ŠULC Od nekada moćne stranke, i najjače političke snage u zemlji (iz već spomenutih Brantovih vremena) zadržala se, u ovom času, samo njena bleda senka: pre „lansiranja“ Martina Šulca u njenu orbitu, Socijaldemokratska partija je mogla da računa, prema istraživanjima javnog mnjenja, na jedva dvadeset odsto glasova. Premalo da bi se ugrozile pozicije godinama neprikosnovenih konzervativaca. „Efekat Šulc“ učinio je već u prvim danima svoje. Posustala i apatična partijska vojska se najednom prenula, s probuđenim samopouzdanjem. Iz „baze“, s raznih strana, javlja se o „novim, svežim vetrovima“. I prvi put, posle dužeg vremena, o osetnijem obnavljanju partijskog članstva. Mediji konstatuju da se na političkoj sceni pojavilo „novo lice“, autentično i samosvojno, čovek koji govori direktno i ubedljivo, što će, zaključuju, biti i najveća opasnost za doskora neprikosnovenu Angelu Merkel.

Konzervativni, a uticajni „Frankfurter algemajne cajtung“, koji nikad nije pokazivao uočljivije simpatije prema socijaldemokratama, i levičarima uopšte, primećuje da je stigao veliki „animator“, čiji je start zaista „furiozan“, uz zrnce gorke soli, opasku da izborna kampanja nije trka na kratku stazu. I da Šulca u izbornom maratonu čekaju mnoga iskušenja u kojima će biti teško održati početnu euforičnost i „visoku temperaturu“.

Već u prvom govoru pod krovom „Brantove kuće“ (centrala SPD u Berlinu), pred oko hiljadu pristalica, Šulc je nagovestio smernice i ciljeve sopstvenog izbornog programa u čemu se, pored ostalog, među prioritetima, našlo naglašeno razumevanje za „fizički opipljive“ brige, i otvorene strahove, mnogih Nemaca zbog enormno brojnih izbeglica kojima je Merkelova „širom otvorila vrata“, čineći, po oceni novog američkog predsednika Donalda Trampa, „katastrofalnu grešku“.

Govoreći u tom kontekstu Šulc, primećuju medijski komentatori, nastupa kao „demokratski populist“, rešen da se, uzimajući ozbiljno u obzir „realne strahove“ ljudi, razgraniči, i obračuna, sa ksenofobičnom Alternativom za Nemačku, tvrdeći da ta stranka, koja na prepad osvaja pokrajinske parlamente i juriša na Bundestag, s dobrim izgledima da na septembarskim parlamentarnim izborima čak bude treća po snazi, posle konzervativne unije Angele Merkel i socijaldemokrata, nije „nikakva alternativa nego bruka za Nemačku“.

Velikom rokadom u partijskom vrhu otvoren je izvestan, iako ne (pre)veliki manevarski prostor za nastup socijaldemokratskog kandidata za kancelara. Martin Šulc može uverljivije kritikovati politiku vlade Angele Merkel nego što bi to bilo dopušteno doskorašnjem lideru Socijaldemokratske partije Zigmaru Gabrijelu, koji je u toj vladi bio, u okviru velike koalicije, vicekancelar i ministar privrede. A Šulc iz sveg glasa saopštava kako želi da neizostavno bude kancelar, nikako „još jedan krst na groblju vicekancelara“, aludirajući na ranije, i neuspešne izazivače Angele Merkel, Franka Valtera Štajnmajera i Pera Štajnbrika. Izvukao je pouke, kaže, iz njihovih grešaka u izbornim kampanjama i, konačno, poraza. Njegova izborna taktika je da se manje bori protiv Merkelove, a više za sebe, iako neće propustiti da birače podseti na njen „umor“, posle tri mandata na kancelarskom tronu.

KONAČAN ISHOD ODLUČIĆE TREĆI Šulc i Merkelova se, inače, dugo znaju i međusobno uvažavaju. Bili su, kažu, dok se Martin nalazio na položaju predsednika Evropskog parlamenta, u gotovo dnevnom, telefonskom, kontaktu. Iako kancelarka „furiozni start“ njenog novog izazivača, bar kad je javnost u pitanju, prati naglašeno opušteno i ne previše zainteresovano, u njenom timu očigledno ne prenebregavaju činjenicu da je Šulc ozbiljan, i potencijalno opasan, rival. Najnovije ankete su pokazale da bi u ovom času, u slučaju direktnih izbora, a parlamentarni izbori u Nemačkoj to nisu, pretendenti na kancelarsku fotelju osvojili podjednak broj glasova. U svakom slučaju, a u tome su svi saglasni, i političari i mediji, s dolaskom Martina Šulca predstojeći izbori postaju uočljivo napetiji i neizvesniji.

Podatak da mu političke akcije u ovom času dobro stoje, o čemu, eto, govori i prognoza o (potencijalnoj) „pat-poziciji“ rivala, može da godi političkoj sujeti i ambicijama „Svetog Martina“, ali mu ništa unapred ne garantuje: stranka Angele Merkel, Hrišćansko demokratska unija (CDU), zajedno sa bavarskom „posestrimom“, Hrišćansko socijalnom unijom (CSU), trenutno, u istraživanjima javnog mnjenja, ubedljivo vodi u „utakmici“ sa Socijaldemokratskom partijom (SPD): sa 36 prema 21. Sa Šulcom je najednom planula nada da bi njegova stranka mogla da stigne i do celih trideset procenata. Za mnoge nerealna nada, ali nada je, primećuju mediji, lek koji je ovoj (apatičnoj) stranci neophodan.

O konačnom ishodu, i odluci ko će narednih četiri godine vladati zemljom, odlučivaće, međutim, neko „treći“: nikad se, naime, u posleratnoj istoriji Nemačke (računajući Zapadnu, a potom i ujedinjenu) nije desilo da jedna stranka dobije na izborima apsolutnu većinu kako bi mogla sama da vlada. I tu bi eventualni, i prognozirani uspeh Alternative za Nemačku mogao više da pomrsi račune Merkelovoj nego njeni socijaldemokratski rivali: njen manevarski prostor za (spasonosni) izbor koalicionog partnera bio bi time drastično sužen. Nemoguće je, naime, zamisliti da ona uđe u koaliciju sa Alternativom, iako u politici nemoguće stvari ponekad postanu najednom moguće. Ideološke prepreke zatvaraju konzervativcima (izričito) „prolaz“ ka levici, manje izričito, ali dosad „neprohodan“ prema zelenima, a krajnje je neizvesno da li će nekadašnji koalicioni partneri, liberali, uspeti da preskoče „prag“ Bundestaga, cenzus od obaveznih pet odsto glasova.

Bar teoretski, socijaldemokratama se otvara više koalicionih mogućnosti: tu su, već oprobani partneri zeleni (vlada Gerharda Šredera i Joške Fišera i više koalicija u pokrajinskim parlamentima), levica pa i, potencijalno, ako „ožive“, liberali. I u ovoj kombinaciji postoji, međutim, mnogo „ako, ako“, pa bi se lako, s trenutne „osmatračnice“, moglo dogoditi da Nemci, iznuđeno, i posle septembarskih izbora, dobiju ono što (uopšte) ne vole: još jedno „izdanje“ velike koalicije…         

[/restrict]