Свети Мартин против (не)победиве Ангеле

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Кандидујући Мартина Шулца за канцелара немачке социјалдемократе би могле да некад моћну странку извуку из дубоке кризе и летаргије и да јој чак отворе шансе за освајање власти на следећим изборима за Бундестаг

У великој рокади Социјалдемократска партија добила је наједном, у „пакету“, и у једној личности новог партијског лидера и кандидата за канцелара (Мартин Шулц), новог шефа дипломатије (доскорашњи, и још коју недељу, председник странке Зигмар Габријел) и новог шефа државе (од 12. фебруара Франк Валтер Штајнмајер, дугогодишњи шеф дипломатије).

Била је то неочекивана, у суштини, за њега самог губитничка, одлука Зигмара Габријела, која се, на пардоксалан начин, претворила у политичко мајсторство: жртвујући се за њено добро, Габријел је ослободио, готово еруптивно, спутану енергију Социјалдемократске партије (СПД) и улио апатичној страначкој војсци нову наду.

[restrict]

МАЈСТОРСКО ДЕЛО МАЛЕРОЗНОГ ГАБРИЈЕЛА Одступањем с партијског трона и одустајањем од кандидатуре за канцелара, што, по правилу, припада лидеру странке, Габријел је спустио завесу на последњи чин дуготрајне личне драме и колебања. Схватио је, коначно, и прихватио оно што су и његови партијски другови (поодавно) знали (на шта су упућивала и сва истраживања), али нико није имао храбрости да му то, неувијено и недвосмислено каже: нисам, очигледно, добитна комбинација, саопштио је новинарима „Штерна“, магазина преко чијих је страница обелоданио неочекивану (и животну) одлуку о повлачењу из трке за најважнији (канцеларски) трон у земљи.

Пре „Штерна“ за ту одлуку шефа странке знао је, ако се изузме породица, само Мартин Шулц. С дугогодишњим председником Европског парламента (два мандата), Зигмар Габријел је још минулог лета, кад се овоме окончавао боравак у Бриселу и Стразбуру, склопио, у потаји, „уговор“: један од њих ће бити претендент на канцеларски трон, други ће се задовољити фотељом шефа дипломатије.

Очигледно је већ тада рачунао с „пресељењем“ Франка Валтера Штајнмајера у берлински (председнички) дворац „Белви“, иако ће коначна одлука о томе пасти много касније. И то је било још једно мајсторско дело малерозног Габријела: истурањем Штајнмајера као кандидата за (протоколарно) највиши, иако не и политички најважнији положај у земљи, ставио је „старијег“ (и моћнијег) партнера у „великој коалицији“ на велике муке – конзервативци Ангеле Меркел нису пронашли у својим редовима личност која би могла да прескочи високо подигнуту лествицу. Штајнмајер је тако, изнуђено, прихваћен као заједнички кандидат чиме је, и пре гласања на скупу који се састаје само за овакву прилику (посланици Бундестага плус, у истом, збирном броју делегације покрајина) унапред изабран: странке велике коалиције располажу тамо (непобедивом) већином.

Кад је Габријел позвао минуле седмице Шулца на коначан договор, овај је отпутовао с уверењем да му следи утешна награда шефа дипломатије, а отуда се вратио с главним згодитком: биће и шеф најстарије европске (демократске) странке и кандидат за канцелара. Њихов договор потврдило је потом, једногласно, председништво странке. Остаје да то, формално, још благослови њен ванредни конгрес, средином марта.

ЈЕДАН ОД „ОБИЧНИХ НЕМАЦА“ У изборној арени наћи ће се тако два жестока ривала: гладан власти и моћи „Свети Мартин“ (како Мартина Шулца најављује на насловној страни у последњем броју „Шпигл“, 28. јануар) и још незасићена влашћу (хоће и четврти мандат) (не)победива Ангела Меркел. Две готово у свему различите личности. И по темпераменту: она ледено хладна, прагматична и прорачуната, он политички експлозиван, често до пргавости. И по (политичком) искуству: она дуго, од уједињења, у високој политици, он готово непознат на „домаћем терену“ (у једном скорашњем истраживању Шулц је за сваког трећег испитаника „непознат“), али познат на европској сцени (с положаја градоначелника у малој вароши на тромеђи Немачке, Холандије и Белгије винуо се на положај председника Европског парламента, у два мандата). И по образовању: она доктор наука, он готово самоук, без положене матуре…

Хоће ли управо то, с (не)образовањем, у дугој листи међусобних разлика, Шулцу током дуге изборне кампање, све до септембра, бити најрањивије место? У медијима наклоњеним конзервативцима већ се у том смеру одапињу стреле. Шулц, међутим, покушава да политичком еквилибристиком то представи као политичку предност: један је од „обичних Немаца“, осећа добро њихов „пулс“, саосећа с њиховим невољама и потребама, за разлику од отуђених, и у овом часу, готово планетарно, проказаних политичких елита. Шулц се тако представља као „класичан социјалдемократа“, оран да се бори за драматично нарушену социјалну правду и поврати изгубљено поверење некада верних присталица (и гласача), социјалних слојева који су најболније доживели захукталу глобализацију и немилосрдни неолиберализам.

Неспорно интелигентном Мартину Шулцу испречила се у редовном образовању спортска страст: радије је проводио време на фудбалском терену него у школи, сањајући о великој професионалној каријери. Био је заиста, кажу, талентован (играо је у локалном клубу), али га је повреда „избацила из игре“. Фрустрација после тога, и због тога, одвела га је у алкохол: дању је, присећа се један овдашњи новинар, пио „више него што је могао да поднесе“, ноћу је сопствени стид због свега тога утапао, опет, у алкохол. Све док коначно није одлучио да ту мору пресече.

Лечио се четири месеца и дефинитивно се, заиста, отарасио алкохола. Читао је грозничаво, а као продавцу књига и власнику мале књижаре све му је било доступно. И грозничаво учио: говори течно пет страних језика. Грађани су му опростили боемске (пијанске) дане и поклонили му поверење: годинама је био градоначелник вароши Вирзелен, одакле је „отишао у Европу“. Најпре (само) као посланик у Европском парламенту, потом његов (наглашено експонирани) председник. Из Европе се (сада) враћа да би „спасавао социјалдемократију“.

ЕФЕКАТ ШУЛЦ Од некада моћне странке, и најјаче политичке снаге у земљи (из већ споменутих Брантових времена) задржала се, у овом часу, само њена бледа сенка: пре „лансирања“ Мартина Шулца у њену орбиту, Социјалдемократска партија је могла да рачуна, према истраживањима јавног мњења, на једва двадесет одсто гласова. Премало да би се угрозиле позиције годинама неприкосновених конзервативаца. „Ефекат Шулц“ учинио је већ у првим данима своје. Посустала и апатична партијска војска се наједном пренула, с пробуђеним самопоуздањем. Из „базе“, с разних страна, јавља се о „новим, свежим ветровима“. И први пут, после дужег времена, о осетнијем обнављању партијског чланства. Медији констатују да се на политичкој сцени појавило „ново лице“, аутентично и самосвојно, човек који говори директно и убедљиво, што ће, закључују, бити и највећа опасност за доскора неприкосновену Ангелу Меркел.

Конзервативни, а утицајни „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, који никад није показивао уочљивије симпатије према социјалдемократама, и левичарима уопште, примећује да је стигао велики „аниматор“, чији је старт заиста „фуриозан“, уз зрнце горке соли, опаску да изборна кампања није трка на кратку стазу. И да Шулца у изборном маратону чекају многа искушења у којима ће бити тешко одржати почетну еуфоричност и „високу температуру“.

Већ у првом говору под кровом „Брантове куће“ (централа СПД у Берлину), пред око хиљаду присталица, Шулц је наговестио смернице и циљеве сопственог изборног програма у чему се, поред осталог, међу приоритетима, нашло наглашено разумевање за „физички опипљиве“ бриге, и отворене страхове, многих Немаца због енормно бројних избеглица којима је Меркелова „широм отворила врата“, чинећи, по оцени новог америчког председника Доналда Трампа, „катастрофалну грешку“.

Говорећи у том контексту Шулц, примећују медијски коментатори, наступа као „демократски популист“, решен да се, узимајући озбиљно у обзир „реалне страхове“ људи, разграничи, и обрачуна, са ксенофобичном Алтернативом за Немачку, тврдећи да та странка, која на препад осваја покрајинске парламенте и јуриша на Бундестаг, с добрим изгледима да на септембарским парламентарним изборима чак буде трећа по снази, после конзервативне уније Ангеле Меркел и социјалдемократа, није „никаква алтернатива него брука за Немачку“.

Великом рокадом у партијском врху отворен је известан, иако не (пре)велики маневарски простор за наступ социјалдемократског кандидата за канцелара. Мартин Шулц може уверљивије критиковати политику владе Ангеле Меркел него што би то било допуштено доскорашњем лидеру Социјалдемократске партије Зигмару Габријелу, који је у тој влади био, у оквиру велике коалиције, вицеканцелар и министар привреде. А Шулц из свег гласа саопштава како жели да неизоставно буде канцелар, никако „још један крст на гробљу вицеканцелара“, алудирајући на раније, и неуспешне изазиваче Ангеле Меркел, Франка Валтера Штајнмајера и Пера Штајнбрика. Извукао је поуке, каже, из њихових грешака у изборним кампањама и, коначно, пораза. Његова изборна тактика је да се мање бори против Меркелове, а више за себе, иако неће пропустити да бираче подсети на њен „умор“, после три мандата на канцеларском трону.

КОНАЧАН ИСХОД ОДЛУЧИЋЕ ТРЕЋИ Шулц и Меркелова се, иначе, дуго знају и међусобно уважавају. Били су, кажу, док се Мартин налазио на положају председника Европског парламента, у готово дневном, телефонском, контакту. Иако канцеларка „фуриозни старт“ њеног новог изазивача, бар кад је јавност у питању, прати наглашено опуштено и не превише заинтересовано, у њеном тиму очигледно не пренебрегавају чињеницу да је Шулц озбиљан, и потенцијално опасан, ривал. Најновије анкете су показале да би у овом часу, у случају директних избора, а парламентарни избори у Немачкој то нису, претенденти на канцеларску фотељу освојили подједнак број гласова. У сваком случају, а у томе су сви сагласни, и политичари и медији, с доласком Мартина Шулца предстојећи избори постају уочљиво напетији и неизвеснији.

Податак да му политичке акције у овом часу добро стоје, о чему, ето, говори и прогноза о (потенцијалној) „пат-позицији“ ривала, може да годи политичкој сујети и амбицијама „Светог Мартина“, али му ништа унапред не гарантује: странка Ангеле Меркел, Хришћанско демократска унија (ЦДУ), заједно са баварском „посестримом“, Хришћанско социјалном унијом (ЦСУ), тренутно, у истраживањима јавног мњења, убедљиво води у „утакмици“ са Социјалдемократском партијом (СПД): са 36 према 21. Са Шулцом је наједном планула нада да би његова странка могла да стигне и до целих тридесет процената. За многе нереална нада, али нада је, примећују медији, лек који је овој (апатичној) странци неопходан.

О коначном исходу, и одлуци ко ће наредних четири године владати земљом, одлучиваће, међутим, неко „трећи“: никад се, наиме, у послератној историји Немачке (рачунајући Западну, а потом и уједињену) није десило да једна странка добије на изборима апсолутну већину како би могла сама да влада. И ту би евентуални, и прогнозирани успех Алтернативе за Немачку могао више да помрси рачуне Меркеловој него њени социјалдемократски ривали: њен маневарски простор за (спасоносни) избор коалиционог партнера био би тиме драстично сужен. Немогуће је, наиме, замислити да она уђе у коалицију са Алтернативом, иако у политици немогуће ствари понекад постану наједном могуће. Идеолошке препреке затварају конзервативцима (изричито) „пролаз“ ка левици, мање изричито, али досад „непроходан“ према зеленима, а крајње је неизвесно да ли ће некадашњи коалициони партнери, либерали, успети да прескоче „праг“ Бундестага, цензус од обавезних пет одсто гласова.

Бар теоретски, социјалдемократама се отвара више коалиционих могућности: ту су, већ опробани партнери зелени (влада Герхарда Шредера и Јошке Фишера и више коалиција у покрајинским парламентима), левица па и, потенцијално, ако „оживе“, либерали. И у овој комбинацији постоји, међутим, много „ако, ако“, па би се лако, с тренутне „осматрачнице“, могло догодити да Немци, изнуђено, и после септембарских избора, добију оно што (уопште) не воле: још једно „издање“ велике коалиције…         

[/restrict]