NEOKONI SANJAJU GAVRILA PRINCIPA

SRBI I LAKMUS IZ AVENIJE PENSILVANIJA

Piše Ljiljana Bogdanović

Omiljena, premda po svojoj inicijalnoj čeznutljivosti provincijalna, krilatica „Beograd je svet“ danas se u vodećim srpskim medijima, kao i u javno demonstriranom raspoloženju domaćeg političkog establišmenta, potvrđuje odnosom prema jednom čoveku – američkom predsedniku Donaldu Trampu: Negativan stav prema novom stanaru Bele kuće postao je u Srbiji, baš kao i u velikom, posebno zapadnom svetu, nepogrešiv test – lakmus za prepoznavanje i razotkrivanje psihologije, političkih i ideoloških uverenja u krugovima dominantnih globalnih i lokalnih elita

[restrict]

Ako ste proteklih nedelja poželeli da u društvu ostavite utisak visprenog i elokventnog kozera, pokažete se obaveštenim i doraslim razgovoru o važnim političkim i drugim „ozbiljnim“ temama, imali ste lak i trasiran put: kritičko i podrugljivo ćaskanje o temi Donald Tramp, lik iz rijalitija, pogrešna osoba na važnom mestu, idiot nedostojan visoke funkcije sa koje bi trebalo što pre da ode… itd. Ukoliko ste dakle imali priliku da se pokažete narednim ovoj tako in temi, a to niste učinili, ili ste, avaj, nesmotreno i po sopstveni društveni ugled rizično – radili suprotno, pa recimo hvalili Trampa i pomenuli nekakva eventualno pozitivna očekivanja (u smislu da je on možda nada za bolja buduća vremena ovog sveta), onda neka vam je Bog u pomoći, jer vas je najuticajniji deo domaće javnosti, svejedno da li vas je čuo ili nije, za sva vremena otpisao. Vi ste, prema mnjenju elite srpske, praktično autsajder, naivni politički analfabeta (za utehu vam može biti da je ne baš malo Srba upravo takvo, opet prema pomenutom mnjenju, skroz nestručno, nepismeno i pomalo blentavo), što se inače ne bi moglo reći za one koji ovu pomenutu šansu za lako i udobno sticanje poena na javnoj sceni nisu propustili. Ti, baš pametni i svemu naredni jesu najpre mnogi poslenici medija, analitičari, i uopšte društveni autoriteti koji drže do snage svog imena, do svoje kompetencije i sposobnosti da utiču na javno mišljenje i raspoloženje. Njima su se pridružili i političari, pa smo postali svedoci situacije da se, ukoliko izuzmemo protrampovsku funkcionalnu histeriju i providno spinovanje tabloida, o Trampu na srpskoj javnoj sceni retko čulo nešto stvarno odobravajuće i afirmativno, nešto što bi razumno bilo očekivati od kreatora javnog mnjenja, od štampe glavnog toka i televizija velike gledanosti kada progovaraju o političkim i globalnim top-temama. Štaviše, jedan broj odabranih i svesnih poslenika i diskutanata, pored ruženja i besprimerno omalovažavajućeg govora o novom predsedniku SAD, temu je razradio u, kako se pokazalo, posebno popularnom i veoma zahvalnom smeru. Taj siguran fiks, uspostavljena mera i standard angažovanog i žestokog javnog istupanja, bilo je, a jeste i dalje, ukazivanje na sve ovdašnje „blune“ i nesretnike koji ne dele kritičko viđenje i negativno vrednovanje Donalda Trampa.

MERA I KRITERIJUM Tako smo uz brojne objavljene uredničke kolumne i na društvenim mrežama prepričavane voditeljske TV podvige čija je srž bila obesno zavitlavanje priglupe „Srbčadi“ (uz pominjanje i njima, po visprenosti, sličnih „Ruščića“) koja veruje da je „Tramp“ ili „Trumpf“ „naš“, dobili i živo i razigrano iskazivanje sveprisutnog društvenog fenomena: jedan čovek je postao mera i kriterijum, svojevrsna metodološka alatka i lakmus test za svrstavanje, prepoznavanje i razotkrivanje tipa: „Reci mi šta misliš o Trampu, pa ću ti reći ko si, u šta veruješ i šta je sve tvoj izbor.“ Krilatica „Beograd je svet“ – ta u biti provincijalna napomena koja pojedinačne i grupne frustracije preobražava u navodno opšte svojstvo, pa ponavlja istinu koja je, kada je reč o srpskoj metropoli, zaista očigledna – dobila je povodom Trampa svoju neobično konkretnu potvrdu: medijski i drugi aktivisti, raspoloženi da verbalno (z)drobe i Trampa i sve njegove poklonike, postali su deo velike svetske porodice istih takvih, ostrašćenih i nimalo politički korektnih mrzitelja Trampovog lika i najavljenog dela. Kako ni u ovdašnjem političkom miljeu, odnosno u njegovom pretežnom delu, nije drugačije (vladajuća nomenklatura se već i čvrsto i previše obavezala drugom, protivničkom i na američkim predsedničkim izborima poraženom konceptu!), srpska, odnosno beogradska loža velike antitrampovske internacionale postala je činjenica našeg političkog života i naše društvene scene. Slika, rekosmo, ne bi bila potpuna kada bi se izostavila i zanemarila povelika, među Srbima veoma brojna, grupacija koja o Trampu ima pozitivno, dakle establišmentu suprotstavljeno mišljenje.
Šta je okosnica sukoba i gde to srpska „naiva“ u svojoj navodno suženoj svesti danas upire sa nadom put Trampa, istovremeno nervirajući svoju prosvećenu i dalekovidu elitu? Jedan kolumnista je tu listu želja, uredno koliko i pakosno, sažeo: „Donald Tramp će poništiti američko priznanje nezavisnosti Kosova i vratiti ga Srbiji. Donald Tramp će blokirati ulazak Crne Gore u NATO. Donald Tramp će raspustiti NATO, a zatim rasturiti Evropsku uniju. Donald Tramp će podržati raspad Bosne i Hercegovine i pripajanje Republike Srpske Srbiji. Donald Tramp i Vladimir Putin će napraviti novu podelu Evrope po ugledu na Jaltu, tako da Srbija bude u ruskoj interesnoj sferi, načičkana ruskim bazama i raketama, pa više niko nikad neće smeti da je napadne…“
Ovo podsmešljivo i rečito nabrajanje momenata koji su povodom Amerikanca, kako kaže ovaj analist, „kovitlali u glavama domaćih (i ne samo domaćih) geostratega, crtača mapa i dobrovoljnih davalaca tuđe krvi nakon Trampove pobede na američkim predsedničkim izborima“ otkriva srž i prirodu pomenutog ovdašnjeg neslaganja. Upravo povodom ovakvih i sličnih autorskih visprenosti, analitičar drugačijeg idejnog političkog usmerenja primećuje: Kad misle o Trampu, kod Srba se radi samo o jednom: o obnovi srpske državnosti i suvereniteta. I protiv svega toga. Da li je u ovom slučaju nejasno šta o srpskoj državnosti stvarno misli i koliko je uvažava citirani hroničar srpskih nacionalnih snova suverenističkog dostojanstva? Pogotovo kada on, likujući, doda jedno svoje tako otmeno rečeno zapažanje: „Kad ono – cvrc.“

CVRCNULO JE, DAKLE A evo šta je to „cvrcnulo“ – ne u obaveštenoj glavi ovog autora već u stvarnosti. Otkriva on sam, pa kaže: „Direktor kancelarije za jugoistočnu Evropu Metju Palmer, iskusni diplomata sa priličnim iskustvom na Balkanu, posetio je prošlog vikenda Beograd i Prištinu i skršio sve nade u novu podelu karata. U intervjuu za ’Politiku’ je poručio da SAD i dalje odlučno podržavaju evropske integracije Srbije (pa samim tim i opstanak EU), kao i briselski dijalog o normalizaciji odnosa sa Kosovom.“
Da li to ovaj kolumnista zapravo kaže: Vi, koji sanjate da će upravo Donald sasluživati u stvaranju uslova da se svet ustroji i preuredi na način da vašoj i mojoj državi bude omogućena obnova državnosti i suvereniteta u punom kapacitetu, e, vama, dakle, nade nema, neuvijeno seiri u svom angažovanom i prozorljivom štivu ovaj urednik.
Posredno, isti autor, kao uostalom i mnogi drugi u redakcijama glavnog srpskog medijskog toka, otkriva i koliko su duh, raspoloženje i ideje antitrampista slične, koliko iskazuju uniformisanost što ujedinjuje i objedinjuje sve zastupnike i advokate globalnog neoliberalnog poretka kojima je Tramp aktuelna i najcrnja noćna mora. Tako, bezmalo u isto vreme, dok beogradski kolumnista podastire dokaze da „Srbčad“ ne ume da misli pa se naivno pali, i to jednako kao i ona „šaka jada“ koja je plavokosog Donalda izabrala i uputila pravo u ovalni kabinet najvažnije američke kuće, one u Aveniji Pensilvanija, američki teoretičar Patrik Bjukenen piše: „Što se tiče mejnstrim medija, oni su se nameračili da unište Trampa, a štap kojim nameravaju da ga dotuku je sledeći narativ: Tramp je sibirski kandidat, kreatura Putina i Kremlja. Njegove veze sa Rusijom su stare i duboke. Rusija je hakovala server demokrata i kompjuter šefa Klintonkine kampanje Džona Podeste da bi pomogla Trampu, a tako je i Vikiliks tokom kampanje dobio mejlove o američkom narodu. Trampovi ljudi su potajno sarađivali sa ruskim agentima.“
Sadržajno različiti, ali funkcionalno i namenski, te vrednosno isti, ovakvi argumenti se vazda ponavljaju, kao motiv i objašnjenje kako se i sa kojim argumentima ide protiv Trampa. Dakle, pokazalo se da „džabe Srbi obožavaju Trampa!“ (od Nove godine, ovde ponovljeno više puta, u više tekstova i emisija) kao i da jednako džabe Amerikanci veruju Trampu. Takođe, pokazalo se i da se srpska politička i društvena scena, odnosno ovdašnji mediji uklapaju u matricu koja je stvorena i razrađena na Zapadu, gde se protiv Trampa vodi jedan od prljavijih medijskih ratova. Ovim povodom Siniša Ljepojević, između ostalog, upozorava: „Već sada je očigledno da se desio ’savez elita’, kako je to govorio nemački teoretičar države i prava Karl Šmit, koji je taj fenomen doveo i u vezu sa izbijanjem Drugog svetskog rata. Nemačka poslovna i politička elita je, kako izgleda, u savezu sa poraženom elitom u Americi.“

KLOVNOVI ZA KLOVNOVE Poznati američki bloger, antiglobalista i protivnik neoliberalnog vjeruju, poznat po nadimku Sejker, odnosno Stepski Soko, u svojoj analizi antitrampovskog duha i prakse u Americi, doslovno kaže: „Da bi porazila Trampa, ’duboka država’ je morala žestoko da oslabi američku i anglocionističku imperiju. Poput Erdoganovih čistki, koje su ostavile tursku vojsku u rasulu, antitrampovska ’obojena revolucija’ nanela je ogromnu štetu reputaciji, autoritetu i kredibilitetu SAD.“
Njegova dalja argumentacija podjednako je značajna i za Ameriku, ali i za druge prostore, odnosno države. „U svom mrziteljskom besu protiv Trampa i američkog naroda (tj. ’šake jada’), neokoni su morali da pokažu svoje pravo lice. Odbijanjem da prihvate rezultat izbora, uličnim nemirima, demonizacijom Trampa neokoni su otkrili dve ključne stvari: da je američka demokratija lakrdija i da su oni okupacioni režim koji vlada protiv volje američkog naroda… Ostavljeni smo da se nosimo s tipovima i njihovim antiiranskim izjavama, klovnovima koji impresioniraju samo druge klovnove.“
Koje su „svoje pravo lice“, a svakako svoj mrziteljski bes, pokazali ovdašnji epigoni američkih neokona?
Pored gore pomenute i verovatno najvažnije činjenice – da im obnova srpske državnosti nije baš prioritet svih prioriteta – ovdašnja antitrampovska falanga bez sumnje je potvrdila da su domaći mediji glavnog toka ako ne potpuno, a onda svakako delom pod kapom ideja i kapitala u kojem su neoliberalne vrednosti i globalistička filozofija apsolutne gazde. I da je srpsko društvo, bar u svojoj upravljačkoj i vladajućoj nomenklaturi, potpuno pod kapom Đerđa Soroša. Domaći sorošoidi jednako su i domaći antitrampovci. I to je sudbina kojoj je u ovom trenutku srpsko društvo i uopšte srpski korpus apsolutno podređen. Možda bi ovde trebalo dodati da su, uprkos prividno, a zapravo hinjeno nadmoćnom ruganju, hipokrizija, egzistencijalni strah i neiskrenost srpske postpetooktobarske elite o kojoj je ovde u stvari reč – bezmerno veliki…
Najnoviji poznati, i pod pritiskom duboke države iznuđeni obrti u izjavama, pomalo i u delovanju Donalda Trampa, kao da dodatno muče sve ovdašnje trampiste, a u još žešće likovanje usmeravaju antitrampiste. No jedno je izvesno: dok se razmišlja čiji je Tramp – naš ili njihov, kontinuirano traje javno i opšte demaskiranje i samoogoljivanje: vidimo šta je demokratija za one koji nam se ne sviđaju, i ne dele naša uverenja. Tako je širom sveta, tako je i ovde, jer mediji glavnog toka bez razlike dele stavove koje im piše nevidljiva ruka!
U, bez sumnje, najzanimljivije i po saznanja o ljudskoj prirodi neprocenjivo vredne događaje za sve one koji podržavaju Trampa, a preziru njegove najljuće protivnike, objedinjene (u Americi pogotovo) pod zajedničkim imenom „neokoni“ (pripadnici vladajuće vrhuške demokrata i republikanaca koja okuplja finansijski, politički i vojni korpus društva), mogu se ubrojati neke novije ispovesti „velikih demokrata“, zenica naprednog i slobodarski nastrojenog čovečanstva, ukratko svih onih koji su personifikacija posvećenosti zapadnim, to jest američkim vrednostima. Iz njih se saznaje kako bi pomenuti neokoni, suočeni sa katastrofom koja ih je u obličju Donalda Trampa preteći snašla, rado pozdravili i s ljubavlju dočekali, nikog drugog do savremenu inkarnaciju Gavrila Principa! To, pritisnuti mukom, gotovo da i ne kriju, pa se iz iskrene i ne baš literarizovane ispovesti autora Adama Šaca, koju je pod naslovom „Duboka država“ objavila revija London Review of Books, a preveo Peščanik, ovaj preobražaj velikih humanista i zastupnika filozofije primata ljudskih prava pojavljuje kao svojevrsni beleg senzacija epohe.
Stidljivo, bezmalo emotivno i umiljato, ovaj autor naime priznaje da on i njegovi istomišljenici maštaju o tome kako da uklone Trampa. U projekciji idealnih rešenja za taj plan je i ovo: „Uklonila bi ga duboka država ili bi bio ubijen.“ Njegov prijatelj, kaže Šac, „… čim je Tramp došao na vlast, počeo je da čeznutljivo priziva duboku državu – slično ljudima sa Bliskog istoka koji su se radovali vojnom udaru protiv omraženog režima – uveren da bi ona mogla da ’obavi posao’. U elektronskim porukama me je pitao: gde su sada kada su nam najpotrebniji: Halid Islambuli koji je organizovao ubistvo Sadata, ili Li Harvi Osvald koji je ubio Kenedija? Crni humor, naravno, ali i nešto više of toga. Laxminarayanove reakcije su tipične.“ Važno je ovo priznanje – da je čežnjivo, mračno, ali vrlo konkretno prizivanje atentatora kao rešenja za slučaj Tramp upravo tako – „tipično“ u krugu ovog pisca, koji potom pominje i svoje druge prijatelje koji maštaju i otvoreno govore o tome! Šacova ispovest se ne završava ovde. Dodatak je vredan punog citiranja da bi suočavanje sa bedom bilo isto tako – potpuno! „Fantaziranje“, kaže Šac, „u stvari nije škodljivo. Ljudi koji žive pod tiranijom često sanjaju da će njihovog vođu zadesiti nasilna smrt (ako ga nisu prigrlili kao voljenu očinsku figuru). Ipak, treba primetiti da su nas veoma lako preplavile nasilne misli iako smo preživeli tek jedan, i to veoma osporavani, mesec Tramp–Benonove ere. Američka izuzetnost je možda mrtva, ali nastavlja da živi kao mentalna navika, samo što sad njena mera nije nadmoć naše demokratije već naša sposobnost odavanja besprimernom užasu. Time priznajemo da Tramp vlada našom imaginacijom. Kada bi imao smisla za humor, mogao bi da izvuče perverzno zadovoljstvo iz toga što je inače miroljubive ljude naveo da sanjare o nasilju kao jedinom leku protiv njega.“
Može li niže – pitamo se, suočeni sa činjenicom da u zapadnom svetu, Americi posebno, sanjaju da ubiju Trampa, i pri tom ovi besramni licemeri čak traže naše saosećanje, bezmalo i sažaljenje? Ako neokoni, zaista na ivici nerava, i uplašeni da stvarnost može da se i ne složi sa njihovim očekivanjima, cedeći kroz zube – već priznaju da bi im jedan Princip sada i te kako pasovao, da li je autor pokazao model mišljenja, matricu koja je opšta, i koja ne važi manje u Beogradu nego u Londonu, Njujorku ili Berlinu?
Razumemo da vlažni snovi neokona zapravo ne isključuju nijedno rešenje. Ako je pomenuti Bjukenen međutim u pravu, pa se zaista obistini njegova slutnja da je propao detant Tramp–Putin, možda će nestati i ovakva sumanuta razmišljanja. Možda se i stereotipi svih govora i razmišljanja o Trampu korenito promene, njegova ličnost počne da se zvanično slavi i poštuje, recimo kao čuvara zapadnih, odnosno i naših vrednosti… možda mu priznamo da je lep i pametan… i da ima prirodnu kosu.

[/restrict]