Milorad Vučelić / glavni urednik
Oni se ne zaustavljaju na pretnjama, oni odmah preduzimaju neposrednu akciju i golom silom onemogućavaju govor svakoga ko im se ne sviđa. Svojim prirodnim pravom smatraju da svoje transparente i plakate ističu i lepe gde im se svidi i da istovremeno uzvikuju parole gde god to bilo. Ako im se neko suprotstavi ili je spreman da brani svoja ljudska prava od njih, on je neprijatelj protiv koga su sva sredstva i poželjna i dopuštena. Ono što je njima dozvoljeno svim drugima je zabranjeno. Kada nailaze na opiranje ili protivljenje, oni se odmah pretvaraju u nevine žrtve Vučićevog, ili bilo kog jučerašnjeg ili sutrašnjeg srpskog režima, izložene pretnjama te zahtevaju zaštitu policije i tužilaštva istog tog režima koji po svaku cenu žele da obore.
Verovatno ste se, čitajući prethodne redove, već dosetili da je reč o delovanju militantne Inicijative mladih za ljudska prava obilato finansirane iz stranih fondova i agencija. Njihovo borbeno geslo je da Soroševo „otvoreno društvo treba odbraniti“ po svaku cenu jer ono je za njih globalna domovina, jer otadžbinu ne priznaju. Oni pod pritiskom javno objavljenih dokaza priznaju da su finansirani sa preko milion evra od stranaca, ali s ponosom ističu da podnose i „imaju izveštaj za svaki utrošeni dinar“. Nema sumnje da i CIA nekom podnosi izveštaj o utrošenim parama, ali da je zbog toga ne smatramo humanitarnom organizacijom koja štiti ljudska prava. I Natova avijacija negde nekom plaća porez, ali to ne znači da je smrt koju seje opravdana i neophodna. Da li bi Al Kapone bio potpuno pozitivna ličnost da je uredno plaćao porez državi i vodio uredan troškovnik? Odakle uopšte ta podrazumevajuća pretpostavka i fascinacija da je sve dozvoljeno ako se plaća porez i vodi evidencija troškova? Da li je možda istinita i činjenica, ne bilo primenjeno, da su u Nemačkoj u vreme Trećeg rajha uredno vađene i plaćane vozne karte u jednom smeru uz sve poreze za internirane, i da li je to dovoljno da razumemo i opravdamo postojanje mesta na koje su se internirani odvodili?
[restrict]
Aktivisti ove i sličnih nevladinih inicijativa i organizacija finansiranih iz inostranstva posebno su zgroženi time što ih upoređuju sa „fašistima“, mada primenjuju metode koji ovo poređenje čine ispravnim. Pa, evo da im pomognemo jednim mogućim okvirom za prepoznavanje.
Umberto Eko je svojevremeno (2008) ispričao priču koja upućuje na razumevanje zbog čega se i zašto u ovakvim slučajevima, i kod nas i u Evropi, osnovano budi asocijacija na fašističke okupacije:
„Početkom pedesetih Roberto Lejdi i ja odlučili smo da osnujemo antipatriotsko društvo… To naše antipatriotsko društvo je za himnu uzelo Radecki marš, sa očigledno željom da se baci novo svetlo na ulogu koju je ovaj čestiti čovek imao tokom burnih godina italijanskog preporoda (satirao je kao austrougarski general Italijane koji su se borili za ujedinjenje – prim. aut.); zalagali smo se i za referendume za vraćanje Lombardije i Veneta Austriji, Napulja Burboncima, a Rima, naravno, papi, te pripajanje Pijemonta Francuskoj, a Sicilije Malti (možda je to nepotrebno, ali ovde, samo u našem slučaju, treba zameniti italijanska područja našim Kosovom, Vojvodinom, Preševskom dolinom, Sandžakom…); trebalo je srušiti sve spomenike Garibaldiju po centralnim trgovima italijanskih gradova i promeniti nazive ulica koje su nosile ime Kavura i kojekakvih boraca za ujedinjenje Italije; u udžbenicima istorije… i tako dalje.
„Društvo se raspalo kada smo došli do jednog zabrinjavajućeg otkrića. Da bismo bili antipatriotski orijentisani i za cilj imali propast Italije, morali smo da reahabilitujemo Dučea, koji je Italiju zaista upropastio, te bismo tako morali da postanemo neofašisti. Zgroženi time, odrekli smo se svog projekta.“
Ne bi bilo naodmet da se pred učincima i namerama svoje borbe za ideju okupirane i rasparčane Srbije i današnji akteri bar malo zgroze i da prestane čuđenje otkud u njihovom slučaju asocijacije na fašističke metode i ciljeve.
Što se naše države tiče, ona bi konačno morala da donese propise poput onih na Zapadu i u Rusiji po kojima bi se u nazivu ovakvih organizacija jasno istaklo da su „strane agenture“ ili slično, a već u skladu sa našim jezičkim standardima. Tako bi stvari bile mnogo jasnije, pa bi se na taj način i demokratski kanalisao tradicionalni srpski antiokupatorski revolt i slobodarski otpor.
SLIKA I PRILIKA Zaprepašćuje je odsustvo radikalnih pitanja u „slučaju slike“ aktuelnog ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Pravo pitanje je, a to mediji i Velimir Ilić izbegavaju da izuste, zašto je ovaj hirurg uopšte operisao oca nekoga ko je znatno kasnije bio optužen za ubistvo pokojnog srpskog premijera. Nije dovoljno da je nekome neophodna operacija. Potrebno je da njegovi potomci i rodbina prethodno pošalju doktoru svoj „si-vi“ i ne samo to nego da uz to prilože i pismo o budućim namerama i planovima. I tek onda se, eventualno, pristupa operaciji. Kod nas se, kao što je poznato, lekarima nikada ne iskazuje nikakva zahvalnost niti se umesto nje pravi fotografija za zahvalnim potomcima uspešno operisanog za uspomenu. To je, kod nas i u svetu, nešto nedopustivo – iskazati zahvalnost nekome ko te je izlečio. Da je Lončar preduzeo sve ove radnje, možda bi bio u prilici da upozori tadašnjeg premijera na to s kim se druži i namere njegovog poznanika koji mu je kasnije i verovatno došao glave. Verovatno da ni tadašnji premijer nije znao čim se vođa zemunskog klana bavi jer se inače ne bi ni družio s njim, a sigurno bi u tom pravcu nešto upozoravajuće rekao tada mladom hirurgu. Bivši načelnik UBPOK-a ukazuje na još jedan „kapitalan“ podatak, a to je da pomenute slike „nisu bile poznate i dostupne policiji u vreme istrage protiv zemunskog klana“. Da li se može zaključiti da je to karika koja nedostaje u onako namerno traljavo izvedenoj istrazi. Ko zna šta bi sve bilo da je taj krucijalni podatak tada bio poznat! Samo korak nas deli od zahteva za procesuiranje Velimira Ilića zbog prikrivanja činjenica od tako suštinskog značaja za rasvetljavanje naknadno počinjenog zločina. Još gore je to što bi sve oko „slučaja slike“ izostalo da je Ilić dobio rukovodeće mesto u Koridorima Srbije.
Odavno nije viđeno nešto moralno prizemnije od postupka lidera stranke Nova Srbija u raspadu. I što je još gore, na ovo su se odazvale razne opozicione partije i tabloidi tražeći smenu ministra Lončara ne prezajući od svake pa i najniže vrste političkih zloupotreba od kojih pokušavaju da sačine antivučićevsku politiku.
Dobro obavešteni kažu da su mnogi žuti funkcioneri počeli da iz svojih porodično-prijateljskih albuma vade i uništavaju slike svih potencijalno sumnjivih i ne prezaju od toga da tako unište tragove uspomena na venčanja, slave, rođendane i kumstva.
Što se nas tiče, kada su već slike u pitanju, pomalo nam je sumnjiva Lončareva slika sa Bilom Klintonom. Ali za to ga, sem nas, niko i ne pita. U senci slike ostala je i činjenica da je srpsko zdravstvo na čijem je čelu ministar Lončar samo u minuloj godini na evropskoj listi zdravstvenih sistema napredovalo za čitavih šest mesta. Naši mediji i političari nas pomalo čuvaju od ove informacije jer se boje da ne bi izdržali dobru vest.
STRANAČKE SLIKE U vreme Informbiroa redovno su održavani sastanci u sedištu jugoslovenskog Agitpropa. Tema je uvek bila kako napadati Staljina i Sovjetski Savez s kojima smo bili u sukobu. Umoran od višegodišnjih direktiva šta i kako pisati, tadašnji šef Agitpropa je na jednom sastanku, kažu, umesto razložnih uputstava jednostavno rekao urednicima: „Lajte“! Gledajući, slušajući i čitajući naše medije stiče se utisak da je upravo ta direktiva ponovo na snazi.
Prisutna su i stalna vajkanja kako će sada neki novi predsednički kandidati ili stranački opozicioni lideri uoči izbora morati da izdrže medijskog toplog zeca. Taj isti, i mnogo gori, linč stalno i već mnogo godina izdržavaju oni koji su na vlasti. Vučić je, naravno, apsolutni šampion. Pored pomenutog ministra Lončara i dežurnog „zlog objekta“ Nebojše Stefanovića posebna meta je ministar Aleksandar Vulin. U automobilu koji je na raspolaganju njegovom ministarstvu pripadnici srpske policije pronašli su paket marihuane kod rođaka jednog od funkcionera. Rođak je uhapšen i određen mu je pritvor kako i dolikuje, a njegov brat je odmah podneo ostavku na svoj položaj koju je ministar prihvatio uz sve druge podrazumevajuće disciplinske mere. I pored toga traži se ostavka ministra baš kao da je neko nešto prikrivao, baš kao da nije reagovala policija iste vlade kojoj on pripada, nego se do pomenutih saznanja došlo istragama privatnih detektiva ili novinara istraživača a ministri u vladi su to skupa sa policijom pokušavali da zataškaju!
Poznato je da u većim i respektabilnim političkim strankama postoje određena leva ili desna krila koja vode unutarstranačku raspravu oko nekih ključnih programskih i ideoloških pitanja kao što su socijalna i poreska politika, međunarodna svrstavanja, kulturna politika, ekologija ili ekonomija i koaliciona saradnja na osnovu idejnih sklonosti i interesa. Borba mišljenja se nekada zaoštrava a nekada, kada se politika iskristalizuje, zamire i onda se ta usaglašena politika disciplinovano sprovodi uz poštovanje neke ideološke okosnice i političkog programa. Kod nas ni traga od svega toga, a posebno ne kod socijalista i demokrata jer tu ničega od ideologije više nema, a bilo je nekada. Demokrati su se pretočili u „žute“ svih nijansi ove boje, a socijalisti u nešto što je nemoguće definisati ili idejno razaznati.
Tužna je slika našeg partijskog političkog života. Pojedinačni interesi i privatne karijere dominiraju, te se političke stranke odbacuju kao potrošene papirne maramice. Bukvalno svakoga dana neko nekoga napušta i odlazi u samostalne poslanike ili lične privrženike nekog od mogućih predsedničkih kandidata a u tome nema ni traga nekom bar prividnom ideološkom pokriću. Sanda, Dijana,Đorđe, Velja, Dubravka, Tepićka, Todorić su samo slučajna imena u beskrajnom nizu. I niko ništa ne duguje partiji pod čijim imenom se dokopao nekog položaja i nikome i ne pada na pamet da joj vrati mandat ili položaj koga se preko nje dokopao. I svi su nezavisni i kao bogom dani.
U tu neveselu sliku se zahvaljujući javnim izjavama nekih funkcionera sve više uklapa i SNS. Stiče se utisak da ni tako strogi i neumorni Aleksandar Vučić ne može da obuzda i disciplinuje sve članove svog rukovodstva. Svima su, dabome, puna usta Vučića i njegove kandidature za predsednika Srbije, ali su im lični karijeristički interesi najvažniji. Možemo samo da zamišljamo kako bi to obuzdavanje i disciplinovanje izgledalo ukoliko bi Vučić napustio premijersko mesto ili mesto predsednika stranke.
[/restrict]
