JALOVE ANTIRUSKE OPTUŽBE

Dragomir Anđelković 

Rusija je pouzdani oslonac zvaničnog Beograda ko god da je tu na vlasti a da je makar korektan prema Moskvi. Ne meša se nalik zapadnim centrima moći u naše dnevnopolitičke igre, ali je bez obzira na to u njih napadno upliću ovdašnji evroatlantski jurišnici

Po ko zna koji put Rusija je tokom prethodnih dana bila izložena propagandnom udaru od nekih prozapadnih medija i političara u Srbiji. Nevešto poigravanje Tomislava Nikolića sa mogućom „nezavisnom“ kandidaturom (protiv stranke čiji je član), iskorišćeno je za salvu optužbi na račun Moskve da ona na razne načine stoji iza toga. Jedni su tvrdili da je Nikoliću odatle stiglo dvadeset miliona evra za finansiranje kampanje, drugi su iz „poverljivih izvora dobijali“ (čitajte: izmišljali) dezinformacije da su ga Rusi u celu stvar gurnuli. No odlazeći predsednik je ubrzo kapitulirao. Zar bi to učino da je stvarno imao podršku Kremlja? Naravno, antiruski propagandisti to pitanje ni post festum nisu postavili, niti su na drugi način preispitali svoje prethodne tvrdnje. Ispalili su salvu laži i mirno nastavili dalje do neke naredne prilike pogodne za to da pokušaju da kvare srpsko-ruske odnose.

[restrict]

POLITIČKE DETINJARIJE Što se Nikolića tiče, stvar je banalna. Prvo je pokušao da izvrši pritisak na Vučića da ga podrži u svojstvu SNS kandidata na predstojećim predsedničkim izborima. Kada se to nije dogodilo, onda je, kao, zaigrao oštrije, nastojeći da izvuče neku ozbiljnu kompenzaciju. Međutim, u roku od nekoliko dana pokazalo se da nema gotovo nikakvu potporu ni unutar vladajuće stranke, ni u medijima, odnosno društvu. Štaviše, nije imao ni jasnu i održivu strategiju. Probao je da uplaši one od kojih je očekivao ustupke uzimajući „opasnu“ pozu. Zapravo je delovo po formuli koju je postavio jedan naš političar iz devedesetih a preporučivao ju je za situacije kada se ne zna šta dalje.
Ona otprilike glasi: oštro a bezvezno. Drugim rečima, spolja treba delovati kao faktor koji može da nanese štetu makar iza toga ne bilo nikakve podloge. Pre nego što se to primeti, verovatno će se izvući neki „dil“. Na Nikolićevu nesreću očito je Vučiću bio dobro poznat njegov potencijal, te je njegov manevar odmah prepoznat na pravi način, te žestoko dočekan i ubrzo obesmišljen. Tako se Tomislav našao u nebranom grožđu iz koga je požurio da izađe povijene glave. Ali nije to tema nego samo objašnjenje onoga što se desilo, a lažno je pripisano Rusiji. Vratimo se njoj iz perspektive rečenog.
Moskva vrlo dobro zna kako stoje stvari na srpskoj političkoj sceni. Ko sa čim raspolaže od raznovrsnih unutrašnjih do spoljnih resursa, kakve namere ima, koliki mu je psihološki kapacitet za političko delovanje. Otuda, iracionalno je ozbiljno i pomisliti da je Rusija sada mogla da zaigra na Nikolića. Da je to nameravala da učini, ona bi već godinama sistematski jačala njegove pozicije, od informativne do kadrovske sfere. No Moskva to nije činila. U krajnjoj liniji niti je to bez velikih napora i ulaganja mogla, polazeći od toga kakve domete on i okruženje na koje se oslanja imaju. A Rusi nisu ludi da sebi prave štetu i srljaju u gubitničke kombinacije. Čak i da kojim slučajem nameravaju da se mešaju u srpske izbore na način koji podrazumeva delovanje protiv suštinskih nosilaca vlasti, to ne bi činili na kontraproduktivan način. Na stranu to što Moskvi i ne pada na pamet da ikoga direktno ruši sa vlasti u Beogradu, odnosno nekog drugog da na nju dovodi.

PRINCIPIJELNA ODBRANA Ideologija vladajućih struktura u Rusiji kao potku ima ideju „suverene demokratije“. Ona podrazumeva načelno zalaganje za revitalizaciju ideje autentične nacionalne države. I to ne samo kada se radi o Rusiji već i o drugim zemljama. S njima, kada se vode logikom sopstvenih nacionalnih interesa, čak i kada su oni suprotni ruskim, Moskva možda može da dođe do kompromisa. Opet, kada se države svode na nivo običnih administrativnih jedinica amorfne imperije kojom vlada anacionalno evroatlantsko bratstvo, gotovo je nemoguća istinska saradnja čak i kada te zemlje imaju kompatibilne interese sa ruskim. Njihovi vladajući slojevi su deo globalne piramide koja se rukovodi idejom mondijalističke i neoliberalne ekspanzije. Otuda, samo je pitanje vremena kada će i resursi tih zemalja na ovaj ili onaj način biti usmereni protiv Rusije koja se doživljava kao ključna meta.
U skladu s tim parametrima – od svojih ideoloških suverenističkih postulata do sveobuhvatno shvaćenih odbrambenih potreba – suštinski se orijentiše Moskva. Dok god neka zemlja ne postane puko oružje u rukama onih koji žele da pokore Rusiju, Kremlj se drži principa „suverene demokratije“, te se aktivno ne meša u njenu unutrašnju politiku. Možda posredno izražava simpatije i pruža izvesnu podršku suverenističkim snagama, ali ne čini ništa više od toga. Stvari se menjaju tek kada se vladajuće elite opredele za aktivno delovanje protiv Rusije. Ipak, čak i tada su ruske mere pre odbrambene nego ofanzivne, te je sve što Moskva čini daleko od zapadnog asortimana iz domena paketa „obojene revolucije“. Gde je u svemu tome Srbija?

RUSIJA I SRBI Srbija je 5. oktobra 2000. godine otvorila kapije za zapadnu postmodernu okupaciju. Međutim, ona nikada nije postala totalna. Okupatori i njihovi saradnici su nastojali da je zaokruže. S druge strane stalno su nailazili na otpor. Tako smo išli korak-dva napred u smeru potpune zavisnosti, pa smo se kobeljali da u nju ne upadnemo. Unutar svake postpetooktobarske vlade bilo je, uz promenljivu zastupljenost, onih koji su pridonosili kretanju u nekom od tih smerova. Mada stvari nisu proste kada se radi o prepoznavanju istih. Mimikrija, prevrtljivost, lukavstvo, pragmatizam – činili su svoje. Uzimajući sve rečeno, pozicionirali su se i Rusi. Uz to je bio značajan i njihov višeslojni odnos prema Zapadu. Čak i tokom prvih godina Putinove vladavine Moskva je imala interes da se pravi da je izuzetno prijateljski raspoložena prema Vašingtonu i Briselu za koje je već shvatila šta joj spremaju. Kada je ojačala, okrenula je drugi list, da bi konačno, između Minhenske konferencije 2007. i kavkaskog rata iz 2008, sa mačem u ruci izašla na crtu svima koji su pokušavali da je stave u čelični obruč.
Do tada je Ruska Federacija stvorila snažno energetsko, sa širim implikacijama koje to ima, uporište u Srbiji. Na stranu činjenica da je srpska rusofilija dobila veliki polet i pre Minhena, tj. sa prvim nagoveštajima uspona Putinove Rusije. Kako je neko rekao: „Ništa ne uspeva kao uspeh.“ A Srbi, koji inače vole Rusiju, još više su joj postali privrženi kada se ona uspravila. Tu se ne radi o oportunizmu već o ponosu. Frustrirani od odnosa Zapada prema nama, dobili smo neku vrstu psihološke kompenzacije zbog otpora Rusije onima kojima mi – izmrcvareni dok smo se sami odupirali globalnim nasilnicima – nismo u stanju efikasno da se suprotstavimo. Od Rusije smo očekivali da uvek bude velika sila, a kada je iz unutrašnjih razloga počela da se ponaša skoro kao da to nije, kod nas je došlo do razočaranja. Rusofilija je i to preživela, ali je dobila donekle apstraktan karakter. No u prvoj polovini prošle decenije ponovo je poprimila konkretan sadržaj. Putin i Ruska Federacija su mnogim Srbima najdraži posle Srbije i srpstva.

POZITIVNA ULOGA KREMLJA Na tim osnovama Moskva je mogla da se aktivno umeša u naše izborne procese. Čak i bez velike medijske logistike imala bi načina da to učini. Jedna jedina rečenica Vladimira Vladimiroviča koja bi nekome predstavljala eksplicitnu podršku, mnogo bi već značila. No Moskva nije krenula tim putem. Neki naši profesionalni rusofobi (kojih u narodu ima vrlo malo, ali nisu baš beznačajni u političkim krugovima) lažu kada tvrde suprotno. Tako Čedomir Jovanović govori o ruskom uticaju kao da je Rusija, a ne Zapad, faktor postmoderne okupacije Srbije. Kaže: „Čak i 2000. godine nije bilo moguće da Koštunica stupi formalno na dužnost predsednika pre nego što je u Beograd došao Lavrov i tako nešto omogućio.“
Zapravo se radilo o tome da je u trenutku kada je moglo da dođe do izbijanja građanskog rata u Srbiji, Moskva delovala umirujuće kako bi tragedija bila izbegnuta. Tako nam je dvostruko pomogla. Sprečila je međusrpsko krvoproliće i izbila NATO snagama argument koji bi dobili kako bi iskoristili pometnju da na klasičan način okupiraju Srbiju. S postmodernom okupacijom smo se nekako nosili i kada je bila najgora; s oružanom bi bilo mnogo teže i bolnije. Naravno, oni koji su je pod plaštom nekakvog „6. oktobra“ – i to u kombinaciji sa masovnim represijama koje su planirali da sprovedu nad neistomišljenicima – priželjkivali, do danas su razočarani što je izostala. I za to, s pravom, krive Ruse. Ali za nas je sada bitno da i na tom primeru vidimo koliko je Rusija u Srbiji igrala i igra konstruktivnu ulogu. Akcenat je uvek stavljala na očuvanje srpske državnosti i stabilnosti Srbije kao osnove za plodotvornu rusko-srpsku saradnju, a nikada nije igrala prljave (geo)političke igre u vezi s nama.

NIJANSE PRIJATELJSTVA Od kada je u prvoj polovini prošle decenije Putin iznutra i spolja konsolidovao Rusiju, ona nikada nije imala otvorene sukobe s vlastima u Beogradu. Uvek je nastojala da s njima gradi što bolje odnose, a i s naše strane, čak i kada su tu glavnu reč imali političari izrazitije prozapadno nastrojeni, nije se išlo protiv Rusije. Nekada se usled straha od zapadnih postmodernih okupatora u nekoj meri kočio po nas korisni razvoj odnosa s njom, ali se nije ni radilo protiv nje. Opet, Moskva se prema svakome ko je bio na vlasti u Beogradu odnosila korektno. Ruske oficijelne strukture i kada su imale simpatije za opoziciju nisu ih iskazivale na način koji bi izgledao kao otvorena podrška protiv vlasti.
Tako je bilo do 2012, a tim pre je od kada je Beograd zauzeo pozitivniji kurs prema Moskvi. Delovi toga su potpisivanje sporazuma o strateškom partnerstvu, u svojstvu posmatrača pristupanje političkim strukturama ODKB (ruskog vojnog saveza), lojalna podrška „Južnom toku“ (od koga je Moskva u prvobitnom vidu odustala zbog sabotaže Brisela), odbijanje da se krene putem makar i simboličkog uvođenja sankcija Rusiji bez obzira na povremeno snažne pritiske Zapada. Sve to je propraćeno neskrivenim zadovoljstvom Moskve. Razume se, ona bi iskazivala još pozitivnija osećanja da Beograd povremeno ne daje i prevelike ustupke Zapadu. Ipak, u Kremlju postoji razumevanje za težak položaj u kome se nalazi sa svih strana NATO činiocima opkoljena i od EU ekonomski hiperzavisna Srbija.

RUSKA KALKULACIJA Deo procesa, svakako ne idealnog, ali mnogo iskrenije saradnje Srbije s Rusijom, bili su premijer Vučić i predsednik Nikolić. Prema obojici Kremlj se odnosi izuzetno prijateljski. To se može zaključiti i po broju i karakteru susreta koji su ti srpski funkcioneri imali s ruskim vrhom. On se tako ne postavlja prema onima koje ne percipira afirmativno. S tim u vezi je i ruska pozicija na temu naših predstojećih izbora. Svakako se tu Moskva ne bi angažovala ni protiv Nikolića, ni protiv Vučića. Najlakše joj je kada među njima nema konfrontacije, ali da je kojim slučajem i došlo do njene kulminacije, oficijelna Rusija bi našla asimetrično rešenje. Ruska vladajuća partija – Jedinstvena Rusija – u svojstvu strateškog partnera SNS, svakako bi podržala Vučića. Opet, Nikolić, koji bi nastupao sa pozicije još aktuelnog predsednika, imao bi mogućnost da se reklamira na osnovu susreta s ruskim zvaničnicima što mu u nekom formatu ne bi bilo uskraćeno.
Rusi bi pronašli modalitet i da postupe časno, ne žrtvujući bilo koga ko je prema njima bio prijateljski nastrojen, ali i da budu pragmatični. Funkcionalno bi se opredelili za Vučića iako bi nominalno bili neutralni kada se radi o odnosu njega i Nikolića. Tako bi postupili iz dva razloga: (1) Moskva dobro zna ko će pobediti i pod uslovom da je za nju prihvatljiv (a Vučić jeste) diskretno igra na njega; (2) Rusija za razliku od Zapada ne želi da uvuče Srbiju ni u svoj pakt ni u ekonomsko-političku uniju, već joj je dovoljno da nas Brisel i Vašington ne okrenu protiv nje, pa joj je stoga najsigurnije rešenje onaj ko će umeti da zadrži status kvo, a ne da makar iz nespretnosti izazove otvaranje neke nove balkanske krize.

PETOKOLONAŠKE IGRE Sabravši i oduzevši sve navedeno, u potpunosti je jasno koliko su plitkoumne optužbe na račun Rusije da je ona stajala iza neuspešne Nikolićeve akcije. Da ponovim: da je Rusija na njega htela da igra, onda bi blagovremeno našla one koji bi ojačali njegov tim. Štaviše, definisali bi mu i put kojim treba da ide, te bi tako donekle nadomestila njegove mane, odnosno pružila bi mu medijska i druga sredstva za borbu, pa bi mnogo toga bilo drugačije. Moska nije tako postupala kao što se ni ranije nije grubo mešala u srpsku politiku, već je naprotiv tražila plodonosne linkove sa svima u srpskoj vlasti i opoziciji koji su spremni da prihvate pruženu ruku. Tako će ostati i nadalje, kao što će i razni zapadni jurišnici u Srbiji i svaku sledeću priliku iskoristiti da blate Rusiju. Da nam bude za utehu: „Davljenik se i za slamku hvata.“ A baš to su moralno i operativno oni koji žele da pokvare srpsko-ruske odnose.
Rusija je bila i ostala naš najpouzdaniji partner dok su nam mnogi na Zapadu radili i radiće nam o glavi. U takvim uslovima iracionalno je i pomisliti da razne antiruske kampanje mogu da promene pozitivan odnos Srba prema Rusiji. I da nam podrška Rusije ne treba, emocije su nam u odnosu na nju krajnje tople, a kamoli kada još i znamo da nam je prvorazredna aktuelna potpora. Na kraju samo mogu da konstatujem da sve to dobro znaju i ovdašnji profesionalni rusofobi. Svesni su da je sve što rade protiv Rusije jalovo. Međutim, uprkos tome obavljaju svoje zadatke, jer razumeju da njihovi zapadni mentori ne poznaju dovoljno našu situaciju. Kako bi dobijali njihove fondove moraju da demonstriraju da posvećeno rade ono što godi antiruskim zapadnim krugovima.

[/restrict]