EVROPSKA POLITIČKA APOKALIPSA

SMRT ATLANTISTIČKOG PROJEKTA

Piše Boris Nad

Dezintegracija EU se u stvarnosti već dešava, preteći ili raspadom na sastavne delove, ili fragmentacijom na regionalne blokove, što postepeno dovodi do paralize njenih institucija

Evropu u 2017. godini može zadesiti politička apokalipsa“, predviđa Džon Henli na stranicama britanskog Gardijana. Takva „apokalipsa“ će, prema njegovoj proceni, nastupiti kao posledica sinergije nekoliko faktora: sloma liberalnih političkih elita (izbori u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji…), novog migracionog talasa sa Bliskog istoka koji preti Evropi i niza terorističkih akata koje će 2017. uslediti na njenom tlu. Kolumnista Gardijana u tome nije usamljen. Sličnu sudbinu nesuđenoj imperiji predviđa i Čarls Krauthamer, uticajni komentator Vašington posta: „Najveći demokratski klub Zapada – Evropska unija – može se uskoro raspasti na delove zbog širenja pokreta poput onoga koji je porodio bregzit“.

Već u svom prvom intervjuu za evropske medije (Bild i Tajms), „smrtnu presudu“ EU izrekao je i američki predsednik Donald Tramp, pozdravljajući bregzit kao „veoma pametnu odluku“ i predviđajući konačni neuspeh EU, i to kao „instrumenta Nemačke“.

Da li to znači da je EU – koja se, i prema priznanju nemačke kancelarke Angele Merkel, sada nalazi u „kritičnom stanju“ – izgubila podršku svog najvažnijeg, transatlantskog saveznika i „starijeg brata“, odnosno da li SAD u novim okolnostima igraju na kartu raspada i podele EU? Odlazeći američki ambasador u EU Entoni Gardner u izjavi Telegrafu optužio je Donalda Trampa i njegov tim da podržavaju raspad Unije, dodajući: „Ohrabrivanje bregzita, kao i bregzita deo drugi i deo treći vrhunac je gluposti… Misliti da mi možemo da promovišemo svoje interese na račun podele Evrope potpuno je suludo.“

[restrict]

Birokratsko čudovište

Paralele sa sudbinom Sovjetskog Saveza ili SFRJ nameću se same od sebe: „Stvar je u tome“, primećuje Tijeri Mejsan, „da zapadnjačka elita više ne može da predvidi tok događaja kao što ni Komunistička partija SSSR nije mogla predvideti pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza… a zatim i gašenje Varšavskog pakta. Na sličan način će uskoro doći i do raspada EU“.

„Pad Sovjetskog Saveza je sa sobom doneo kraj jedne ere i smrt jedne vizije sveta. Sovjeti i njihovi saveznici su želeli da stvore ujedinjeno društvo… Ali oni su uspeli da stvore samo ogromnu birokratiju i veliki broj loših lidera.“ Nešto slično danas možemo reći i za EU, koja je počela kao „nova vizija sveta bez granica“ ili eksteritorijalne „države postmodernističkog tipa“ (Robert Kuper), da bi se u međuvremenu pretvorila u zastrašujući birokratski mehanizam. „Danas je EU“, zaključuje Vilijam Endgal, „poput čudovišta u ime kojeg bezlične birokrate odlučuju o svim aspektima naših života.“ Umesto „evropskoj ideji“, „bezlične briselske birokrate“ su se okrenule beskrajnom normiranju i „propisivanju standarda“, „političkoj korektnosti“ dovedenoj do apsurda i jednoobraznom upravljanju nacionalnim privredama putem diktata iz jednog centra.

Termin „evroskepticizam“ je skovan kako bi obesmislio otpore i marginalizovao svaku opoziciju: ako je ujedinjena Evropa neminovnost na putu istorijskog progresa, onda je svako protivljenje tome reakcionarno ili apsurdno. Do sada su glasovi nezadovoljstva „evropskim ujedinjenjem“ bili otvoreno ismevani ili ignorisani. Tokom poslednjih desetak godina EU je odbacivala sve kritike i odbijala mogućnost suštinske reforme, a takva pozicija evrokrata je samo produbljivala već postojeću krizu. U međuvremenu, ona je dosegla takve razmere da pred njom više nije moguće zatvarati oči. Tako ni za nemačkog vicekancelara Zigmara Gabrijela scenario raspada EU „više nije nezamisliv“, dok šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer priznaje da bi „EU mogao doći kraj“. Evroskepticizam, talas duboke sumnje u „evropski projekat“, danas pogađa briselske činovnike i evropske zvaničnike, ostali su manje-više saglasni: raspad takve EU je sasvim izvesan.

 

Dva koncepta evropskog ujedinjenja

Duboki uzroci današnje evropske krize zapravo se nalaze u samim temeljima EU kao njena strukturna „greška“. Dilemu o prirodi EU možemo sažeti u sledeće pitanje: „Da li je Evropska unija zaista evropska?“ (Dragoš Kalajić: Evropska ideologija). Na tu osnovnu dvosmislenost je sredinom 90-ih godina upozoravao Ginter Maške: „Ako dva čoveka između sebe govore ο jedinstvu Evrope, učiniće im se da su istog mišljenja. U stvari, jedan će jedinstvo Evrope želeti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapečaćenu uniformišućom socijalizacijom čovečanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora što svaku politiku čine suvišnom. Drugi će, nasuprot tome, želeti jedinstvo Evrope s kojim će se zaustaviti sve univerzalističke tendencije ka ujedinjenju sveta i ka uništenju svih postojećih razlika između nacija i kultura. Evropa treba da se ujedini, ali da bi se ogradila; moraće da ostvari nov politički identitet koji će joj brzo omogućiti da razlikuje prijatelja od neprijatelja na jedan nov način.“

Ova dva dijametralno različita koncepta evropskog ujedinjenja o kojima govori Maške savršeno personifikuju dve istorijske ličnosti: general De Gol i Žan Mone. General De Gol je zagovarao koncept „organske“ ili kontinentalne Evrope, zasnovan na savezu suverenih država, nasuprot Moneovom konceptu atlantističke, američke i „geometrijske“ Evrope. Žan Mone, „siva eminencija“ posleratne evropske politike i „čovek svetske države“, kako ga je nazvao predsednik SAD Džon Kenedi, nije ličnost koja je odviše poznata javnosti. Čitalac se o njemu može bliže obavestiti u knjizi Dragoša Kalajića Izdana  Evropa i iz Moneovih Memoara, u kojima je opisana i tehnika kojom je ostvarivao svoj politički uticaj: „Ja uspevam da postavim svoje saradnike na najistaknutija mesta bitke koju predvodim i tako osvajam sve hodnike vlasti.“ Međutim, čije je bitke predvodio Žan Mone i ko su njegovi uticajni saradnici? U vreme Drugog svetskog rata on je boravio u Vašingtonu, kao opunomoćenik Vinstona Čerčila i jedan iz kruga „privatnih savetnika“ predsednika Ruzvelta. U poratnim godinama zatičemo ga u ulozi administratora i kontrolora američkih fondova „pomoći“ ratom opustošenoj Evropi.

Žan Mone je u međuvremenu postao nezvanični „otac EU“ ili njen glavni arhitekta. Koncept ujedinjenja koji je zagovarao Mone i koji je na koncu odneo prevagu zapravo cilja na eroziju državnih suvereniteta, koje predaje u ruke fiktivnih nadnacionalnih organa i „institucija“: „Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnovile na bazi nacionalnog suvereniteta… Evropske države se moraju povezati u federaciju“ (1943). Idealni uzor takve „ujedinjene Evrope“ i model koji treba bezuslovno slediti je američki, što potvrđuje i ime komiteta koji je Mone osnovao: Akcioni komitet za Sjedinjene Države Evrope.

 

Projekat smišljen u senci

U stvarnosti Mone je bio „agent od uticaja“ Vašingtona kojem i nije bila potrebna snažna Evropa, zasnovana na suverenitetu slobodnih država, već samo slaba i potčinjena Evropa, kao produžetak SAD na evropskom tlu i instrument okupacije. Drugim rečima, projekat „ujedinjene Evrope“ su od samog početka gradile i nadzirale američke obaveštajne službe. Kako primećuje Gunar Bjornson: „Uoči predstojećeg referenduma, britanski mediji su objavili važan podatak iz prošlosti EU koji objašnjava mnogo o njenoj sadašnjosti: proces evropskih integracija je od početka koordinirala CIA radi stvaranja antiruskog geopolitičkog bloka u Evropi.“

Ili rečima generala De Gola: „Ono što se tu zapravo nudi je uspostavljanje nadnacionalne vlasti, formirane tajnim ortaklukom, vlasti koja nema ni demokratske osnove niti demokratsku odgovornost.“ „Oni su taj projekat (evropskog ujedinjenja) smislili u senci, pregovarajući u tami i potpisujući ga u tajnosti“ (1954). Uzgred, sam De Gol je svog protivnika opisao sledećim rečima: „veštački monstrum, robot, kreatura Frankenštajna“ (1953). Sličnim rečima bi se mogla opisati i tvorevina nastala na osnovu njegovih koncepata i ideja. Rezultat Moneovih napora je neka vrsta „multinacionalne imperije, sa vladom sastavljenom od apatrida, po meri tehnokratije“ (De Gol).

 

Telo bez suvereniteta

Istorija stvaranja EU potvrđuje da je pobeda nad kontinentalnim, degolističkim konceptom evropskih integracija izvojevana dogovorima između političkih i finansijskih elita i moćnika, a bez bilo kakvog demokratskog legitimiteta. Evropskim državama je postepeno oduziman deo po deo suvereniteta u ime nedovoljno jasno definisanih nadnacionalnih tela. Pokušaji da se takvom stanju naknadno obezbedi kakav-takav legitimitet, stvaranjem evropskog ustava koji bi bio potvrđen na nacionalnim referendumima, neslavno su propali. U svom čuvenom govoru iz 1960. De Gol je izrekao proročansko upozorenje: „Dopuštam da pre nego što problem Evrope bude prihvaćen kao celina – mogu biti uspostavljeni mehanizmi, manje-više nadnacionalni. Takvi organizmi imaju tehničku korisnost, ali nemaju, niti mogu imati, autoritet ni političku odgovornost. Dok se ne pojavi neki ozbiljniji problem, oni deluju bez teškoća, ali u kritičnim situacijama svako shvata da ti takozvani visoki autoriteti nemaju nikakvu stvarnu vlast nad raznim nacionalnim kategorijama. Samo je države mogu imati.“

„Kritične situacije“, na koje je upozoravao, nastupile su u međuvremenu i razotkrile tragikomičnu nemoć i nesposobnost briselske birokratije. Pri tom, institucionalna, bezbednosna ili migrantska kriza čine tek vrh ledenog brega. Paradoksalnu situaciju u kojoj su se našli Evropljani na pragu XXI veka precizno opisuje francuski mislilac Alen de Benoa: „EU je od početka stvarana nasuprot zdravom razumu. Želeli smo da krenemo od ekonomije i trgovine, umesto da krenemo od politike i kulture. Želeli smo da stvorimo Evropu odozgo, dajući sve moći Komisiji Brisela, koja nema demokratski legitimitet, umesto da pođemo odozdo, to jest od zajednica, regiona i nacija. EU se nepromišljeno proširila, umesto da produbi svoje funkcionalne strukture. Narodi nikad nisu uistinu bili povezani s evropskom konstrukcijom. Najzad, ciljevi te konstrukcije nikada nisu bili jasno definisani. Da li se radi o stvaranju moćne Evrope, koja bi mogla da igra svoju ulogu u multipolarnom svetu, ili tržišne Evrope, utopljene u jednoj velikoj zoni svetske slobodne trgovine, ne obazirući se na geopolitičke činjenice“?

 

Evropska unija protiv zdravog razuma

EU je „stvarana nasuprot zdravom razumu“ sa stanovišta evropskih interesa, ali te greške su u stvari bile namerne, pošto je i nisu stvarali Evropljani, nego njeni „transatlantski saveznici“ – SAD – isključivo po meri sopstvenih interesa. Njen krajnji cilj je, kako to kratko i jasno kaže Robert Kuper, „razbijanje naroda“. To je i naslov knjige ovog britanskog diplomate i teoretičara strategije: Razbijanje naroda: Red i haos u 21. veku, koja je objavljena 2003. godine, u vreme dok je Kuper bio na funkciji generalnog direktora za spoljne i političkovojne poslove u Generalnom sekretarijatu Saveta EU.

Kuper otvoreno priznaje ono što evropske birokrate danas radije skrivaju: „Američki plan je razvoj globalne zajednice otvorenog tržišta i međunarodnih institucija, u kojima bi Sjedinjene Države igrale glavnu ulogu… U principu, SAD su uspele da ostvare navedene ciljeve preko Maršalovog plana, stvaranjem EU i međunarodnih finansijskih institucija, posebno MMF-a i Svetske banke.“

Značajno je i da Kuper, kao funkcioner EU, američke interese stavlja iznad interesa Evrope, negirajući njene kulture i ignorišući njeno nasleđe i istoriju: „Evropske zemlje su zasnovane na nacionalnosti i istoriji. Istorija je za Amerikance besmislica. Njihov cilj je kolonizovanje prostora i vremena, drugim rečima, budućeg kosmosa.“ Odnosno pravi cilj zbog koga je EU formirana je stvaranje jedinstvenog planetarnog tržišta: tržišna Evropa, a ne Evropa naroda. EU je, u samoj svojoj suštini, antievropski projekat.

Činjenica da su EU stvarale SAD savršeno objašnjava disfunkcionalnost njenih institucija, već hronični „deficit demokratije“, nedostatak legitimiteta njenih tela i nejasnoće oko njihovih nadležnosti. Ona je od samog početka zamišljena ne kao savez država nego kao nadnacionalna struktura koja ukida njihove suverenitete, ravnajući se prema jednom i obavezujućem ideološkom standardu – liberalnom. Nedemokratska struktura evropskih institucija proizlazi iz činjenice da one nisu odgovorne narodima njenih država, nego multinacionalnim korporacijama i finansijskim i poslovnim elitama.

 

Američka Evropa

U takvim okolnostima pitanje da li postoji geopolitika EU nije nimalo akademsko ni usko stručno.

Prvi mogući odgovor proizlazi iz liberalističkih idejnih matrica i „postmodernističkog pristupa“ problematici, prema kome se „geopolitika i EU međusobno isključuju“; EU, navodno, „predstavlja model mirovnog supranacionalnog opozita teritorijalnoj državi u kojoj preovlađuje postmoderni koncept deteritorijalizacije, pluralizma identiteta i interesa što se usklađuju dogovorom“ (Saša Gajić: Geopolitika krize EU).

Stvarnost demantuje ovakav pristup. EU se veoma aktivno angažovala u ratu za jugoslovensko nasleđe i provocirala krizu i rat u Ukrajini. Osim toga, većina članica EU su i članice NATO, saveza koji je u posthladnoratovskom periodu vodio izuzetno agresivnu i osvajačku politiku, od Bliskog i Srednjeg istoka do severa Afrike, i koji se neprekidno suprotstavlja Rusiji. Bezbednost EU počiva upravo na ovom vojnopolitičkom savezu i „partnerstvu“ Brisela sa SAD, a to „partnerstvo“ je usmereno protiv trećih zemalja (Rusije i Kine) i ka održanju američke hegemonije u svetu. U praksi, EU sledi principe atlantističke geopolitike i bez ostatka se podređuje strateškim interesima SAD, na štetu evropskih. Preostaje da zaključimo da EU, kao konkretna politička realnost, nije uspela da se formira kao nezavisan geopolitički faktor, sa sopstvenim interesima i ciljevima, niti da postane jedan od polova multipolarnog sveta. Ona ostaje samo produžetak SAD, njena drugorazredna ispostava na evropskom tlu.

U stvarnosti Evropa, pa i sama EU, poseduje dve geopolitičke samosvojnosti. Sve vreme paralelno postoje dve različite Evrope: atlantistička i kontinentalna. Evropa, uprkos američkoj dominaciji, ostaje geopolitički rascepljen kontinent, s tim da je kontinentalna Evropa, kao zametak buduće nezavisne geopolitičke i strateške sile, za sada samo potencijalnost koja može ali i ne mora biti ostvarena. Realnost je „američka Evropa“.

Upravo sledeći takvu geopolitičku orijentaciju, EU je otvorila pravu Pandorinu kutiju, s milionskim prilivom izbeglica koji su je, iz društva materijalnog blagostanja, pretvorili u trusno područje, terorističko poprište i područje socijalne i egzistencijalne nesigurnosti. Takvoj EU je, najzad, pošlo za rukom da od Rusije od potencijalnog saveznika napravi svog otvorenog neprijatelja, dovodeći time u pitanje ne samo svoju energetsku ili vojnu bezbednost već i destabilizujući čitav evroazijski kontinent. U krajnjem ishodu: EU se danas nalazi u potpuno neprijateljskom okruženju, počev od zapada (SAD), preko istoka (Rusija), sve do juga (islamski svet). Izlazak Britanije u takvom kontekstu izgleda kao logičan i prirodan korak. EU je za anglosaksonsku ili „atlantističku imperiju“ ionako predstavljala samo privremeno rešenje i krajnje fiktivnu zajednicu.

Takav položaj EU je neposredan rezultat politike koju su godinama pa i decenijama sprovodile njene političke elite. Današnja EU je, uza sve to, oslabljena dubokom ekonomskom, finansijskom i političkom krizom, sa neefikasnim institucijama, bez jedinstvene spoljne politike i bez sopstvene odbrane i obaveštajnih struktura, što znači da Evropljane, u bilo kojem ishodu, očekuje veoma teška i neizvesna budućnost.       

[/restrict]