Baj-baj iz Londona

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Koliko će Britanije biti u Evropi kada bregzit uskoro postane deo realnosti, a šta će ostati od Evropske unije kad „more odnese“ deo njenog britanskog kopna?

U predvečerje otvaranja procesa razdruživanja sa Evropskom unijom, politička atmosfera na Ostrvu kao da je u grču između dve suprotstavljene filozofeme: „Otići uvek znači pomalo umreti “ i „Sloboda robova meri se dužinom lanaca“. Banalizovano do političkih fakata: odlazak Britanije iz Evropske unije lišava Ostrvo blagodati jeftine radne snage (migracija iz siromašnijih delova Unije), a ostanak u Zajednici više košta nacionalnu kasu (Britanija je, posle Nemačke, najveći kontributor u budžetu EU) nego dobrobit odlaska.

[restrict]

TRAMP KAO KEC NA JEDANAEST Između ove dve činjenice isprečila se empirija: 23. juna proše godine vlada tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona konačno je podlegla pritisku i raspisala referendum na kome su Britanci sa 52:48 procenata odlučili da napuste Evropsku uniju. Na referendum je izašlo 30 miliona glasača (71,8 posto). Tih 52 odsto zapečatilo je političku sudbinu Kamerona koji je raspisujući referendum krenuo u hazard, pogrešno ocenivši veličinu nepopularnosti Unije u zemlji, i fanatizam britanskog nacionalnog instinkta.

Sam referendum bio je događaj „sui generis“ i ostavio je u nasleđe vruć krompir Kameronovoj naslednici Terezi Mej. Premijerka je pak dugo žonglirala između većinskog, antievropskog raspoloženja u zemlji i svog latentnog „evropejstva“ sve dok joj ishod referenduma nije „otvorio oči“. Nešto kasnije jaka podrška odlasku Britanije iz EU stiže joj od brata preko okeana, kome se Britanija uvek okretala za pomoć i savet, od kako je Čerčil izrekao onu istorijski verifikovanu istinu po kojoj je Britanija, kad god je bila u dilemi da odabare između Evrope i Amerike, uvek okretala glavu, ne ka Lamanšu nego ka Atlantiku.

Donald Tramp je Terezi Mej došao kao „kec na jedanaest“: Nedavno je izjavio za londonski „Tajms“ i nemački „Bild“ da je NATO – toliko drag Terezi Mej i Angeli Merkel – prevaziđena činjenica i naprosto „zastareo“, uz to još i „u problemu“. Prevaziđen je zato što je „stvoren mnogo, mnogo godina ranije“, a u problemu jer mnoge članice Alijanse „ne izvršavaju njihove finansijske obaveze“ koje, onda, padaju na teret Americi. Dodatno, Alijansa se „neuspešno bori protiv terorizma“. Samo pet članica NATO-a „plaćaju redovno svoje obaveze“. Ni reči pohvale, dakle, za Alijansu u „evropskim poslovima“, pogotovo onim koji bi bili po meri i ukusu nove administracije u Vašingtonu. Odatle i Trampova sumnja u budućnost NATO-a na duži rok.

Tramp u „Tajmsu“ ne samo što hvali izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije nego predviđa da će uskoro i druge članice Zajednice krenuti britanskim putem. Pri tome, kaže „Bildu“ („Tajms“ prenosi) da je potpuno nezainteresovan da li će EU opstati. Ne pokazuje, zatim, nimalo entuzijazma za sankcije koje je Obamina uprava nametnula Rusiji (2014). On bi da te sankcije što pre ukine.

 

PREGOVORI SA ODMETNIKOM U kontrastu sa kritikom Merkelove i NATO-a, Tramp pohvaljuje britanski referendum o napuštanju EU.

„Ujedinjeno Kraljevstvo je dobro učinilo što se opredelilo da napusti Blok (EU) zato što je Evropska unija u suštini instrument Nemačke“, jer „ljudi i države drže do njihovog vlastitog identiteta i ne žele da ih u tome sprečava neko spolja“. Pošto je već vreme da i neke druge države uskoro napuste EU, on će čim se ustali u Beloj kući direktno ući u pregovore s Britanijom o novim trgovinskim odnosima dve zemlje. Ovo se posebno sviđa Terezi Mej, koja je na samitu svetskih lidera u Davosu (Švajcarska) nagovestila da će UK posle napuštanja Unije biti „svetski lider“ u trgovini. Misli da će, posle bregzita, biti krajnje teško da London dogovori sa uvređenim Briselom povoljan trgovinski aranžman. Zato Mejova obećava i Britancima i svetu „široku, samouverenu i globalnu Britaniju lišenu briselskih lanaca“.

U Briselu pak misle da je zamisao o budućoj svestranoj saradnji „otuđene“ Britanije sa Evropskom unijom teško ostvariva, ako ne i nemoguća. Komesar EU za ekonomska i finansijska pitanja Moskovisi tumači za „Bi-Bi-Si“ da „bregzit nije dobrodošao događaj“, pa će se EU, u budućim pregovorima sa odmetnikom ponašati u duhu te ocene: „Ne možete da imate sve privilegije koje pruža članstvo u Klubu (EU), a da istovremeno budete izvan tog kluba… Držim da naši britanski prijatelji koji su izmislili ovaj klub to sasvim dobro razumeju“, preti Moskovisi Londonu. Na istoj noti javio se i predsednik Francuske Fransoa Oland.

Samo što se na ovu temu niko u Londonu nije previše uznemirio, pa „utoliko gore po Evropsku uniju“ („Ivning standard“).

 

KAŽNJAVANJE LONDONA Londonska štampa, sa svoje strane, nastupa uglavnom sa stanovišta „urbis et orbis“, ne bavi se previše poslanicama iz Brisela nego otkriva i analizira delove zvanično britanskog skripta za pregovore posle bregzita. Uporedo, šef britanske diplomatije Boris Džonson kaže da anatemisanje svakoga ko „želi da pobegne“ (iz EU) nije put za „prijateljsku saradnju“. Na šta, s druge strane Lamanša, njegov parnjak u Parizu Žan-Mark Ajro pojašnjava da nije reč o kažnjavanju nego naprosto o tome da je britanski spisak želja za pregovore o odnosima posle bregzita praktično neostvariv.

U Londonu su međutim uvereni da je reč upravo o nameri da se Britanija kazni za neverstvo „evropskoj ideji“, pa stoga nema nikakvog nagoveštaja da bi se na pregovaračkom stolu moglo naći bilo šta izuzev onog što je Tereza Mej već nekoliko puta ponovila, a glasi „Bregzit znači bregzit“. I kvit.

Na Temzi je, stoga, uverenje da je Brisel nameran da kažnjava London što težom kaznom, a prvi na udaru je paragraf iz britanskog pregovaračkog paketa u kome London skoro ultimativno traži sklapanje ugovora o slobodnom pristupu Evropskom zajedničkom tržištu. Druga pregovaračka tema je izlazak Britanije iz Evropske carinske unije, uz istovremeno pregovaranje o novom aranžmanu. Britanija, zatim, traži restrikciju priliva migranata iz EU na Ostrvo i osiguranje svih prava došljacima u Britaniju, kao i Britancima u zemlje Unije.

Dogovoreni uslovi o razlazu i odnosima posle bregzita obavezno bi išli na ratifikaciju u vestminsterski Parlament.

Britaniju, zajedno sa EU, očekuju sada teški, glomazni pregovori u skoro zakovanoj poziciji. Pitanje je ko će prvi da „trepne“ sada kada je Tereza Mej na Temzi prešla Rubikon i još jednom ponovila da bregzit znači bregzit. Pri tome, gotovo da nije u pitanju koliko će Britanije biti u Evropi kada bregzit uskoro postane deo realnosti nego se pre radi o tome šta ostaje od Evropske unije kad  „more odnese“ deo njenog (britanskog) kopna?

Konačno, ostaje i dalje otvoreno pitanje budućnosti britanske unije. Referendum od 23. juna prošle godine nije bio – ipso facto – kart blanš Londonu da celo Ujedinjeno Kraljevstvo izvede iz EU. Na tom referendumu delovi Britanije glasali su različito. Engleska se, sa 53,4:46,6 opredelila za napuštanje EU; Vels je glasao, takođe, za odlazak, istina tesno, sa 53 posto glasova. Nasuprot njemu, Škotska neće iz Evropske unije (62:38). Neće ni Severna Irska (55,8:44,2).

Razvod braka Londona Brisela biće, svi su pokazatelji, duga i mučna nacionalna afera na rubu traume. Kada bude aktiviran taj famozni član 50 Lisabonskog ugovora, koji reguliše proceduru izlaska jedne države iz Unije, pregovori o konačnom razvodu mogu, predviđa se, da traju i celih šest godina; sve dok se ne usaglase svi uslovi raskida. Konačan tekst mora, zatim, da ide na usvajanje u svih preostalih 27 parlamenata Zajednice. Dok se ceo ovaj proces ne privede kraju, Britanija je obavezna da se ponaša kao član porodice, da poštuje sve ugovore Evropske unije i njene zakone, a da, uz to, nema glas u odlukama Brisela, ma koliko bile strateški značajne za zemlju.              

ZAOKRET U SPOLJNOJ POLITICI

Britanska premijerka Tereza Mej napravila je najveći zaokret u britanskoj spoljnoj politici u poslednjih dvadeset godina i priklonila se modelu uzdržanosti koji namerava da praktikuje novoizabrani šef Bele kuće Donald Tramp. Britanija i SAD nikada više neće napadati druge suverene zemlje „kako bi svet preobličili u skladu sa sopstvenom slikom“, rekla je ona u Filadelfiji na skupu Republikanske stranke ponavljajući kao eho Trampovo obećanje iz inauguracionog govora „nećemo se mešati u unutrašnja pitanja drugih država“. Mej je obećala da nikada neće ponoviti „propalu politiku prošlosti“ aludirajući na zapadni vojni intervencionizam u Iraku i Avganistanu i da će napraviti otklon u odnosu na princip „liberalnog intervencionizma“ koji je uspostavio Toni Bler govoreći u Čikagu 1999. Tokom susreta u Beloj kući, lideri SAD i Britanije su bili potpuno saglasni u pitanjima koja potresaju njihove zemlje i uputili podršku jedno drugom. Tramp je izjavio da će Bregzit biti „divna stvar za Britaniju“ i da će na kraju to biti „ogromno preimućstvo, a ne ogroman teret“. Mej je uzvratila ocenjujući da je njegova „nova zora američke obnove“. Politike ova dva lidera, međutim, nisu toliko konvergentne u dva domena – NATO i odnosu prema Rusiji. Što se prvog tiče, Mej je izjavila da je Tramp revidirao svoj odnos prema Alijansi i da je sada „100 odsto za NATO“, te da su obe zemlje „nepokolebljivo posvećene“ vojnom savezu. Prema Rusiji, sa kojom Tramp želi da popravi odnose i izgradi parnterstvo, Mej je rekla da „nema ničeg što se može izbeći kada je reč o sukobu Rusije i Zapada“, i da se u odnosu na ovu zemlju treba angažovati sa „pozicije sile“. „Ne treba da ugrozimo slobodu koju su Ronald Regan i Margaret Tačer doneli Istočnoj Evropi samo zato što Putin tvrdi da je to sada njegova sfera uticaja“, rekla je ona i napomenula da sankcije, koje Tramp želi da što pre ukine, treba da ostanu na snazi sve dok sporazum o prekidu vatre iz Minska ne bude sproveden u potpunosti.

[/restrict]