STRATEGIJA SEDENJA NA DVE STOLICE

IZVORI RUMUNSKE SPOLJNE POLITIKE / drugi deo

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Svaki put kada je imala prilike u 20. veku Rumunija je pokušavala da se proširi na račun Moldavije, odnosno Besarabije. Ovo ju je dovodilo u sukob s Moskvom, bilo da su njome upravljali komunisti ili ne, i u savez s ruskim neprijateljima – od Poljske, preko Hitlera do NATO

Istočna politika Rumunije u periodu 1917–1945. godine karakteristična je po „Besarabijskom pitanju“. Da podsetimo, u to vreme na ovoj teritoriji bilo je u strukturi stanovnika samo 47 odsto Moldavljana, ne i Rumuna. Iako je 1917. godine rumunska elita kontrolisala manje od 30 odsto svoje teritorije, nisu zaboravili na teritorijalne pretenzije prema Rusiji, pri čemu je raspad Ruske imperije i dolazak boljševika na vlast pomogao ovim ambicijama. 

Da bi sačuvao osvojeno od Rusije, Bukurešt je predložio engleskoj vladi da rumunska armija uzme učešće u borbi sa Sovjetima. Uz podršku zapadnih sila Rumunija je zauzela Besarabiju („pri čemu ulazak vojske ne može uticati na budućnost pokrajine“). Tako je 13. januara zauzet Kišnjev, a Sovjeti su, zbog toga, prekinuli diplomatske odnose sa Rumunijom. U takvim uslovima 9. aprila 1918. godine donesena je deklaracija lokalnog parlamenta o „Moldavskoj Demokratskoj Republici (Besarabiji) i granicama koje se kreću između reke Prut, Dnjestra, Dunava i Crnog mora i starim granicama sa Austrijom“. Sovjetska diplomatija nije prihvatila aneksiju Besarabije.

[restrict]

Na drugoj strani Nemačka je rešavanje „besarabijskog pitanja“ naplatila oduzimanjem Rumuniji Dobrudže i teritorija na Karpatima, a rumunska trgovina rekom Dunavom prelazi pod kontrolu Nemaca i njenih saveznika. Rumunska armija se razoružava i demobilizuje. Pored ovoga, rumunska država je preuzela obavezu da plati pet milijardi leva. To je bila cena rešavanja „Besarabijskog pitanja“ i težnje stvaranja „Velike Rumunije“. Potom je krenula nasilna rumunizacija stanovništva Besarabije, posebno preko obrazovnih institucija. Uveden je obavezni rumunski jezik, u programe je uvedena rumunska kultura itd, iako je 92 odsto roditelja želelo da im deca uče na ruskom jeziku. Već tada je bilo jasno da formirani identitet Moldavljana nije rumunski (sebe su doživljavali kao „ruske Moldavljane“) i da su „prema ovim imali etničku distancu koje su nazivali Ciganima“. 

Zauzimanje Besarabije potvrdilo je drugi izvor rumunske spoljne politike, a to je uvećanje broja stanovnika na osnovu asimilacije nerumunskog stanovništva. Prisajedinjenjem Besarabije Rumuniji nasilna rumunizacija proširila se sa jezika i u ekonomsku sferu (podržavani su izdašnim državnim finansiranjem oni koji su se javno izjašnjavali kao Rumuni), pa čak i na religioznu. Pošto lokalno sveštenstvo nije sa oduševljenjem dočekalo rumunsku vojsku, Bukurešt je počeo da dovodi sveštenike iz Rumunije sa ciljem odvajanja vernika od Ruske crkve i njihove integracije u Rumunsku pravoslavnu crkvu.

 

PONOVNI ZAOKRET U međuvremenu se opet promenila situacija na međunarodnoj areni. U jesen 1918. video se krah Četvornog saveza, pa je Rumunija ponovo promenila stranu, a potom je okupirala Bukovinu (gde su živeli Malorusi koji nisu hteli u Rumuniju), te je ideja o „Velikoj Rumuniji“ ponovo ugledala svetlo dana. Rumunija je u tom trenutku pored okupirane Besarabije i Bukovine zahtevala Transilvaniju, Krišani, Maramureš, deo Banata i Južnu Dobrudžu, što ju je opet sukobilo sa sovjetskom Rusijom. Tek posle pridobijanja svih ovih zemalja Rumunija je, kao velika država, prema zamisli njenih stratega, mogla da se integriše u evropski sistem međunarodnih odnosa.

Iako su političke osnove stvaranja „Velike Rumunije“ bile sporne, sporna je bila i etnička komponenta stanovnika teritorija koje je Rumunija želela. Na primer u Besarabiji je u tom momentu živelo 2.239.300 stanovnika, od kojih je 921.000 sebe smatrala ruskim Moldavljanima (47,6 odsto), 382.000 Malorusima (19,75), 228.000 Jevrejima (11,8) i 155.700 Rusima (8 odsto). Bilo je i 103.200 Bugara, 60.000 Nemaca i drugih. U drugim okruzima većinu su činili Malorusi, Jevreji i Rusi. No rumunska elita je postupala slično kao Hrvati tokom poslednja dva veka. Teritoriju koju su smatrali svojom prethodno su u novinama proglašavali „starom rumunskom teritorijom koju su potom naselili Rusi ili neko drugi, odnosno na kojoj su Rumuni asimilovani“. Sada je trebalo sve ispraviti i stanovništvo učiniti onim što jeste – Rumunima.

POLITIKA SUKOBLJAVANJA S CRVENOM ARMIJOM Da bi sačuvala okupirano Rumunija je ušla u savez sa Poljskom, koja je imala sličnu „istočnu politiku“. Takva politika je obe države sukobila sa Crvenom armijom.

Moramo naglasiti da se od 1917. do 1920. godine Rumunija teritorijalno proširila sa 137.903 na 294.967 km², a u stanovništvu sa osam na 16 miliona stanovnika. Ipak, može se reći da je rumunska politička elita projavila zavidnu upornost u izgradnji i širenju države, ali je pri tome manifestovala političku slepoću. Osim što nije htela da vidi jačanje Sovjetskog Saveza, nije htela da prihvati da stanovnici novih teritorija nisu Rumuni. Zbog toga „Besarabijsko pitanje“ nije rešeno ni te 1920. godine, pa se Rumunija pretvorila u višenacionalnu državu sa svim posledicama koje iz te činjenice proističu. Bukurešt je zato sve koji nisu prihvatali da su Rumuni lišio ili političkih prava ili sistematski izlagao diskriminaciji i asimilaciji, bez obzira na prihvatanje međunarodne obaveze.

Godina 1936. postala je prelomna u spoljnoj politici Rumunije. Naime, Hitler je militarizovao Rajnsku oblast, što je oslabilo pozicije Francuske u Evropi, na šta je Pariz reagovao stvaranjem brojnih saveza. Bukurešt se tada orijentiše na Veliku Britaniju i nacističku Nemačku, što joj je omogućilo da sprovodi teror nad nerumunskim stanovništvom. Godine 1938. Rumunija je donela zakon kojim je izvršena prinudna rumunizacija prezimena stanovnika tadašnje države, a posle formiranja kraljevske diktature zabranjene su sve novine i knjige na ruskom, srpskom, nemačkom, hebrejskom i drugim jezicima. U martu 1939. godine Rumunija je sa Nemačkom zaključila ekonomski sporazum koji je kraj njene nezavisnosti.

Ipak, nekoliko meseci kasnije Sovjetski Savez je uz prećutnu saglasnost Berlina povratio Severnu Bukovinu i Besarabiju u svoj sastav, od čijih teritorija je stvorena Moldavska SSR. Time je bio završen proces stvaranja Moldavljana kao posebnog naroda, koji rumunske vlasti nisu priznale. Potom je Rumunija ostala bez Severne Transilvanije i Južne Dobrudže. Tako je krajem 1940. godine „Velika Rumunija“ izgubila ogromnu teritoriju i prestala da postoji kao geopolitička realnost.

Zbog ovih gubitaka nacističke i fašističke rumunske organizacije željne „Velike Rumunije“, a posebno „Gvozdena garda“, primoravaju kralja da abdicira, a vlast preuzima Antonesku, koji je zemlju pretvorio u „nacional-legionarsku državu“ i definitivno stao na stranu nacističke Nemačke. Državna politika ponovo staje na ideje stvaranja „Velike Rumunije“, pri čemu su apetiti porasli „do Urala“ („stvaranje rumunske imperije do vrata Azije“). To je bio motiv Rumuna da učestvuju u napadu nacističke Nemačke na SSSR. Tadašnji rumunski patrijarh Nikodim podržao je Antoneskua i krenuo sa „aktivnom misionarskom akcijom na jugozapadu Sovjetskog Saveza, sa željom da se prodre što dalje na Istok, grubo narušivši kanonsku teritoriju Ruske pravoslavne crkve“. Patrijarh je zabranjivao crkveno-slovenski jezik u bogosluženju i insistirao da se liturgija i molitve mogu činodejstvovati samo na rumunskom. Sve ovo pomešano je i sa agresivnim antislovenstvom i rusofobijom. Naime, tadašnje bukureštanske novine „Akciun“ (decembar 1941. godine) pisale su da u novom poretku „sve slovenske i slovenizovane narode treba preseliti u Sibir“.

Hitler je dao saglasnost da se Rumuniji pripoje Besarabija, Bukovina i međurečje Dnjestra i Južnog Buga. Rumuni su, između ostalog, tom prilikom počinili knjigocid, popalivši i uništivši sve ruske knjige, pa i one na staroruskom jeziku. Nastao je i drugi talas nasilne rumunizacije i asimilacije stanovništva, pre svega preko obrazovnih institucija. Naređena je čak i rumunizacija slovenskih imena i prezimena.

Oslobođenje je došlo u martu 1944, a avgusta iste godine je uhapšen Antonesku – Rumunija ponovo menja stranu, tako da je 1944–1945. rumunska kopnena vojska ratovala u sastavu SSSR-a. Sama Rumunija se, potom, našla u sastavu Istočnog bloka sve do 1989. godine, kada se dogodila „Decembarska revolucija“ koja je promenila hod rumunske istorije, tj. odvela državu u ruke evroatlantista.

NATO OKVIR U januaru 1994. Rumunija je kao prva od bivših komunističkih država ušla u NATO „Partnerstvo za mir“, a u aprilu 1997. je podnela zahtev i za ulazak u Alijansu, što je uslišeno u februaru 2004. godine.

Novi spoljnopolitički kurs Bukurešta je ubrzo postao jasan, a dao je prioritet evroatlantskim integracijama, razvoju „posebnih“ odnosa sa Republikom Modlavijom do njene reintegracije u Rumuniju, te razvoju dobrih odnosa sa Mađarskom (u okviru NATO i EU) sa ciljem rešavanja problema mađarske manjine u Rumuniji, i neutralizaciji uticaja Ruske Federacije u Rumuniji i regionu. Danas je ovaj kurs dopunjen samo insistiranjem na tome da se Rumunija vidi kao glavni subjekt rešavanja regionalnih problema (na jugu i istoku Evrope) i glavni pomoćnik državama koje žele u NATO i EU. Drugim rečima, Bukurešt je pretendovao na ulogu posrednika između država crnomorskog regiona i zemalja EU i NATO, kako bi iz posredništva izvukao za sebe velike dobiti. Zapad je Rumuniji omogućio takvu ulogu, što je plaćeno prihvatanjem NATO vojnih baza, razmeštanjem američke avijacije i protivraketnog sistema, tajnih zatvora CIA, učešćem u američkim vojnim avanturama (u Avganistanu Rumunija ima oko 1.800 vojnika, dakle na osmom je mestu od 50 država koje tamo imaju vojsku) itd.

Ipak, analitičari smatraju da je Rumunija previše dala, a dobila tek obećanja. Naime, u političkim i vojnim krugovima EU i NATO Rumune smatraju autsajderom pri donošenju odluka. Najveći dokaz je „Strategija EU prema Crnom moru“, usvojena 20. januara 2011, gde Rumunija nije uspela da nametne svoje stavove i poglede.

Na kraju, može se reći da je Rumunija zaista vešto koristila međunarodne protivrečnosti da uveća svoje teritorije i broj stanovnika, pre svega asimilacijom slovenskog, ali i drugog stanovništva. Za to nikada nije odgovarala, čak je i posle Drugog svetskog rata vešto prebegla iz nacističkog tabora u komunistički. Sada se ponovo očekuju promene, a s tim se otvara i pitanje hoće li Rumunima uspeti da ponovo prevari pobednike?             

[/restrict]