Privreda na putu ka EU

Piše FILIP RODIĆ

Većina domaćih medija predstavila je promene u cenama određenih proizvoda posle novogodišnje noći kao događaj sa dva lica – neke stvari poskupljuju, a neke, na sreću, pojeftinjuju. Realnost je, međutim, drugačija. Lice je samo jedno – evropsko

U 2017. ušli smo sa izvesnim poskupljenjima. Ona bi, između ostalog, trebalo da obuhvate cigarete i alkoholna pića. Zarad usklađivanja sa evropskim standardima, akcize na cigarete trebalo bi da se postepeno povećavaju u naredne četiri godine korekcijom cena na polugodišnjem nivou kako bi se dostigla visina minimalne evropske akcize od 90 evra na 1.000 cigareta, dok se u Srbiji naplaćuje oko 50 evra. Slično je i s alkoholnim pićima. U ovom domenu neophodno je povećati dažbine kako bi se cena domaćih pića uskladila sa cenama uvoznih i time omogućila „ravnopravna utakmica na tržištu“. Prema „uputstvima“ Brisela, dažbine za domaću rakiju i uvozni viski morale bi da budu iste, odnosno naša žestina morala bi da poskupi za 192 dinara po litru. Ovakva korekcija cena plod je upozorenja Evropske komisije, koja smatra da akcizna politika u sektoru žestokih alkoholnih pića favorizuje domaća alkoholna pića, što nije u skladu sa „principima“ Brisela. Iako je ovo „loša“ vest, jer se radi o poskupljenju, ona ima svoju dobru stranu, kažu nam stručnjaci, pošto je „glavni cilj akcizne politike EU očuvanje zdravlja potrošača“, a skupa alkoholna pića i cigarete treba da smanje njihovu potrošnju.

S druge strane, eto, zahvaljujući odlučnom maršu ka članstvu u EU, očekuju nas i pojeftinjenja. Zbog ukidanja prelevmana na uvoz svinja i svinjskog mesa, žive ribe, mleka i određenih mlečnih proizvoda iz EU, cene ovih proizvoda u srpskim prodavnicama trebalo bi da budu niže. Odlično, rekao bi na prvu loptu običan građanin Srbije, da ne kažemo „potrošač“, „otrovi“ poskupljuju, a neophodne namirnice pojeftinjuju – baš prava, narodna i nacionalna politika. Na drugu loptu, vidi se da nije baš tako.

[restrict]

DOSTIZANJE EVROPSKOG STANDARDA Da ne govorimo o tome što evropski standard fanatično jurimo u domenima u kojim se građanima nameću obaveze, dok u sferi prava (onih pravih, a ne, recimo, gej parade) država i nije toliko puna elana. Osvrnimo se samo na to koliko nam ovo usklađivanje s „evropskim principima“ zaista ide u korist. Zanemarimo na trenutak pitanje cigareta koje, osim poreske politike i zdravlja građana, više i nije od strateškog značaja za državu i narod. Naša duvanska industrija odavno najvećim delom nije naša, pa nam je manje-više svejedno da li cigarete uvozimo ili ih proizvodimo. Tri najveće svetske firme – „Filip Moris“, „Britiš amerikan tabako“ i „Džapan tabako internešenel“ – srpske fabrike duvana debelo su platile ne toliko što su bile zainteresovane za njihove industrijske kapacitete, nego što su ciljale na tržište na kojem svaki treći odrasli muškarac puši više od 21 cigarete dnevno i koje, uprkos relativno niskoj ceni ovog proizvoda, vredi oko 350 miliona evra. Realno, naša proizvodnja duvana, i kada bi se tehnološki unapredila i dobila pomoć države, teško da bi mogla biti konkurentna i po ceni i po kvalitetu duvanu iz Latinske Amerike ili Zimbabvea. Ali nema ni smisla da težimo tome da cena cigareta kod nas bude ista kao i u Belgiji, dok nam je minimalna plata desetostruko manja, a o prosečnoj i da ne govorimo.

S alkoholom stvari stoje malo drugačije. Pravi cilj ovde nije niti da se dodatnim sredstvima popuni državni budžet, mada će to nesumnjivo biti jedan od efekata, niti briga za zdravlje građana, nego briga za zdravlje stranih proizvođača alkoholnih pića. To se i ne skriva, jer se u direktivi, pardon, preporuci iz Brisela i ne govori ni o kakvom zdravlju, nego o „ravnopravnoj tržišnoj utakmici“. O kakvoj se ravnopravnosti, tržištu i utakmici, međutim, može govoriti ako su s jedne strane igrači gargantuanske multinacionalne korporacije, a s druge mali proizvođači koje ni država ne štiti? Nije potrebno previše mudrosti da bi se zaključilo kakav je stvarni efekat ovakve politike. Dovoljno je pogledati ko se tome raduje, a ko se zbog toga buni. Uvoznici alkoholnih pića pozdravljaju usvajanje evropskog standarda, koji znači i izjednačavanje akciza na domaće i uvozne proizvode, navodi ovim povodom jedna domaća televizija i citira jednog uvoznika i distributera alkohola: „Vrlo je važno da utakmica bude fer za sve učesnike u njoj i za lokalne proizvođače i za lokalne distributere, tako da svi imamo startnu poziciju na istom nivou.“ Za proizvođače, poskupljenje znači pad prometa, ali i procvat crnog tržišta, prenosi ista televizija pozivajući se na proizvođača rakije koji ukazuje da „praktično u Srbiji kad platite akcizu i PDV na akcizu, dolazite na cenu brlje koja se prodaje po pijacama“. Raduju se uvoznici i trgovci, a plaču proizvođači. Ovakvom merom, dakle, razvijamo upravo onu granu privrede koja je Srbiji najpotrebnija, a to svakako nije proizvodnja. Ne! Najvažnija je trgovina i to stranim proizvodima u stranim trgovinskim lancima.

 

ZDRAVLJE POLJOPRIVREDE Logika da je kvalitetnu tržišnu utakmicu i konkurentnost moguće stvoriti tako što će cena jeftinijeg proizvoda veštački, dažbinama, biti povećana da bi bila u nivou drugog, skupljeg, ovde prestaje. To jest ne prestaje ovde, nego prestaje u slučaju kada je skuplji proizvod uvozni. Kada je domaći proizvod skuplji, onda je veštačko, poresko ili carinsko podizanje cene uvoznog neprihvatljivo. To nam ukazuje drugi deo novogodišnje vesti o poskupljenjima i pojeftinjenjima. Rečeno nam je da su sada baš stvoreni uslovi za ukidanje prelevmana na uvoz određenih prehrambenih proizvoda uvedenih juna 2015. godine da bi se zaštitila domaća proizvodnja suočena sa prilivom praktično obezvređenih evropskih proizvoda koji su preplavili tržište zbog nemogućnosti izvoza u Rusiju i čija se cena survala. Pravi trenutak baš sada nije zbog toga što je, kako je primetio ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, situacija na tržištu mleka mnogo bolja, a cena stabilizovana, nego više zbog toga što je Brisel u više navrata upozorio Beograd da su zaštitne mere u suprotnosti sa potpisanim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.

Upravo u ovome leži problem koji je veći od pitanja prelevmana i stariji od juna 2015. godine. Problem obuhvata čitavu našu (poljo)privredu i seže najmanje do 2008, kada su beogradske vlasti predvođene Borisom Tadićem i Božidarom Đelićem u predizbornoj kampanji na brzinu potpisale SSP i ubrzo potom počele jednostrano da ga primenjuju. O pregovaračkim sposobnostima naše strane u ovom procesu nećemo dužiti, samo ćemo čitalaštvu preneti šta je autoru ovog teksta svojevremeno rekla jedna funkcionerka Evropske komisije: „Nisam mogla da verujem da njih pregovori o poljoprivredi uopšte nisu interesovali. Utisak je bio da su manje pažnje tome posvetili od Crnogoraca kod kojih i krompir jedva uspeva.“ A koliko je Brisel bio dobronameran prema Srbiji ukazuju nam reči šefa delegacije EU u BiH Larsa Gunara Vigemarka koji je krajem otvoreno rekao da je ponuda za SSP u domenu poljoprivrede Sarajevu „dobra, bolja nego ona koju je dobila Srbija“, a Bosanci se i dalje nešto bune i negoduju.
Sada dolazimo do toga da Srbija koja je jednostrano počela da primenjuje SSP 1. januara 2009. i otpočela proces ukidanja carina na proizvode iz EU, dok je Brisel SSP ratifikovao tek 1. septembra 2013, nema prava da zaštiti svoje poljoprivredne proizvođače u „tržišnoj utakmici“ sa onima koji dobijaju subvencije u iznosu od skoro 50 posto budžeta EU. S druge strane, 2015. godine u budžetu Srbije nije ispunjena osnovna zakonska premisa da najmanje pet odsto sredstava iz nacionalnog budžeta bude za agrarni budžet. To je samo deo budžeta Ministarstva poljoprivrede, koji je namenjen za subvencije poljoprivrednim gazdinstvima i podsticaj razvoja poljoprivrede i ruralnih područja po različitim osnovama. Radi se o 47,6 posto od 864,3 milijarde evra, koliko je iznosio evropski budžet u periodu od 2007. do 2013. i o pet odsto od 924,4 milijarde dinara (oko 7,7 milijardi evra) koliko je iznosio budžet Srbije za 2015. po onome što je usvojeno u Skupštini decembra 2014. Koliko je sumanut SSP koji je Srbija potpisala i kolika se njime šteta nanosi poljoprivredi najbolje ukazuje činjenica da je Srbija jedina država koja je dozvolila da se još u procesu pridruživanja, pre nego što uopšte dobije pristup evropskim fondovima, poljoprivredno zemljište, prodaje strancima pod istim uslovima kao državljanima Srbije. Dok bi u Srbiji ovo trebalo da se primenjuje od 1. septembra 2017, sve druge zemlje su tu odredbu SSP vezale za datum početka članstva u EU, a neke su čak izborile i moratorijum od sedam do dvanaest godina posle prijema u EU.

Da li je realno, onda, da zarad tog i takvog SSP, za koji je i premijer Aleksandar Vučić 2015, upravo povodom uvođenja dotičnih prelevmana, rekao da je „kriminalni dogovor“, uništavamo sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju i pretvaramo se u puke potrošače evropskih proizvoda?

Da parafraziramo Orvela, u današnjoj Srbiji na putu ka Evropskoj uniji neki proizvodi su ravnopravniji od drugih, a u nekim utakmicama je fer vezivati noge igračima dok se takmiče sa dopingovanim konkurentima. Takođe, zbog svega ovoga izvesno je da će nas najavljeno pojeftinjenje mesnih i mlečnih proizvoda na kraju skupo koštati.      

[/restrict]