Привреда на путу ка ЕУ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Већина домаћих медија представила је промене у ценама одређених производа после новогодишње ноћи као догађај са два лица – неке ствари поскупљују, а неке, на срећу, појефтињују. Реалност је, међутим, другачија. Лице је само једно – европско

У 2017. ушли смо са извесним поскупљењима. Она би, између осталог, требало да обухвате цигарете и алкохолна пића. Зарад усклађивања са европским стандардима, акцизе на цигарете требало би да се постепено повећавају у наредне четири године корекцијом цена на полугодишњем нивоу како би се достигла висина минималне европске акцизе од 90 евра на 1.000 цигарета, док се у Србији наплаћује око 50 евра. Слично је и с алкохолним пићима. У овом домену неопходно је повећати дажбине како би се цена домаћих пића ускладила са ценама увозних и тиме омогућила „равноправна утакмица на тржишту“. Према „упутствима“ Брисела, дажбине за домаћу ракију и увозни виски морале би да буду исте, односно наша жестина морала би да поскупи за 192 динара по литру. Оваква корекција цена плод је упозорења Европске комисије, која сматра да акцизна политика у сектору жестоких алкохолних пића фаворизује домаћа алкохолна пића, што није у складу са „принципима“ Брисела. Иако је ово „лоша“ вест, јер се ради о поскупљењу, она има своју добру страну, кажу нам стручњаци, пошто је „главни циљ акцизне политике ЕУ очување здравља потрошача“, а скупа алкохолна пића и цигарете треба да смање њихову потрошњу.

С друге стране, ето, захваљујући одлучном маршу ка чланству у ЕУ, очекују нас и појефтињења. Због укидања прелевмана на увоз свиња и свињског меса, живе рибе, млека и одређених млечних производа из ЕУ, цене ових производа у српским продавницама требало би да буду ниже. Одлично, рекао би на прву лопту обичан грађанин Србије, да не кажемо „потрошач“, „отрови“ поскупљују, а неопходне намирнице појефтињују – баш права, народна и национална политика. На другу лопту, види се да није баш тако.

[restrict]

ДОСТИЗАЊЕ ЕВРОПСКОГ СТАНДАРДА Да не говоримо о томе што европски стандард фанатично јуримо у доменима у којим се грађанима намећу обавезе, док у сфери права (оних правих, а не, рецимо, геј параде) држава и није толико пуна елана. Осврнимо се само на то колико нам ово усклађивање с „европским принципима“ заиста иде у корист. Занемаримо на тренутак питање цигарета које, осим пореске политике и здравља грађана, више и није од стратешког значаја за државу и народ. Наша дуванска индустрија одавно највећим делом није наша, па нам је мање-више свеједно да ли цигарете увозимо или их производимо. Три највеће светске фирме – „Филип Морис“, „Бритиш американ табако“ и „Џапан табако интернешенел“ – српске фабрике дувана дебело су платиле не толико што су биле заинтересоване за њихове индустријске капацитете, него што су циљале на тржиште на којем сваки трећи одрасли мушкарац пуши више од 21 цигарете дневно и које, упркос релативно ниској цени овог производа, вреди око 350 милиона евра. Реално, наша производња дувана, и када би се технолошки унапредила и добила помоћ државе, тешко да би могла бити конкурентна и по цени и по квалитету дувану из Латинске Америке или Зимбабвеа. Али нема ни смисла да тежимо томе да цена цигарета код нас буде иста као и у Белгији, док нам је минимална плата десетоструко мања, а о просечној и да не говоримо.

С алкохолом ствари стоје мало другачије. Прави циљ овде није нити да се додатним средствима попуни државни буџет, мада ће то несумњиво бити један од ефеката, нити брига за здравље грађана, него брига за здравље страних произвођача алкохолних пића. То се и не скрива, јер се у директиви, пардон, препоруци из Брисела и не говори ни о каквом здрављу, него о „равноправној тржишној утакмици“. О каквој се равноправности, тржишту и утакмици, међутим, може говорити ако су с једне стране играчи гаргантуанске мултинационалне корпорације, а с друге мали произвођачи које ни држава не штити? Није потребно превише мудрости да би се закључило какав је стварни ефекат овакве политике. Довољно је погледати ко се томе радује, а ко се због тога буни. Увозници алкохолних пића поздрављају усвајање европског стандарда, који значи и изједначавање акциза на домаће и увозне производе, наводи овим поводом једна домаћа телевизија и цитира једног увозника и дистрибутера алкохола: „Врло је важно да утакмица буде фер за све учеснике у њој и за локалне произвођаче и за локалне дистрибутере, тако да сви имамо стартну позицију на истом нивоу.“ За произвођаче, поскупљење значи пад промета, али и процват црног тржишта, преноси иста телевизија позивајући се на произвођача ракије који указује да „практично у Србији кад платите акцизу и ПДВ на акцизу, долазите на цену брље која се продаје по пијацама“. Радују се увозници и трговци, а плачу произвођачи. Оваквом мером, дакле, развијамо управо ону грану привреде која је Србији најпотребнија, а то свакако није производња. Не! Најважнија је трговина и то страним производима у страним трговинским ланцима.

 

ЗДРАВЉЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ Логика да је квалитетну тржишну утакмицу и конкурентност могуће створити тако што ће цена јефтинијег производа вештачки, дажбинама, бити повећана да би била у нивоу другог, скупљег, овде престаје. То јест не престаје овде, него престаје у случају када је скупљи производ увозни. Када је домаћи производ скупљи, онда је вештачко, пореско или царинско подизање цене увозног неприхватљиво. То нам указује други део новогодишње вести о поскупљењима и појефтињењима. Речено нам је да су сада баш створени услови за укидање прелевмана на увоз одређених прехрамбених производа уведених јуна 2015. године да би се заштитила домаћа производња суочена са приливом практично обезвређених европских производа који су преплавили тржиште због немогућности извоза у Русију и чија се цена сурвала. Прави тренутак баш сада није због тога што је, како је приметио министар пољопривреде Бранислав Недимовић, ситуација на тржишту млека много боља, а цена стабилизована, него више због тога што је Брисел у више наврата упозорио Београд да су заштитне мере у супротности са потписаним Споразумом о стабилизацији и придруживању.

Управо у овоме лежи проблем који је већи од питања прелевмана и старији од јуна 2015. године. Проблем обухвата читаву нашу (пољо)привреду и сеже најмање до 2008, када су београдске власти предвођене Борисом Тадићем и Божидаром Ђелићем у предизборној кампањи на брзину потписале ССП и убрзо потом почеле једнострано да га примењују. О преговарачким способностима наше стране у овом процесу нећемо дужити, само ћемо читалаштву пренети шта је аутору овог текста својевремено рекла једна функционерка Европске комисије: „Нисам могла да верујем да њих преговори о пољопривреди уопште нису интересовали. Утисак је био да су мање пажње томе посветили од Црногораца код којих и кромпир једва успева.“ А колико је Брисел био добронамеран према Србији указују нам речи шефа делегације ЕУ у БиХ Ларса Гунара Вигемарка који је крајем отворено рекао да је понуда за ССП у домену пољопривреде Сарајеву „добра, боља него она коју је добила Србија“, а Босанци се и даље нешто буне и негодују.
Сада долазимо до тога да Србија која је једнострано почела да примењује ССП 1. јануара 2009. и отпочела процес укидања царина на производе из ЕУ, док је Брисел ССП ратификовао тек 1. септембра 2013, нема права да заштити своје пољопривредне произвођаче у „тржишној утакмици“ са онима који добијају субвенције у износу од скоро 50 посто буџета ЕУ. С друге стране, 2015. године у буџету Србије није испуњена основна законска премиса да најмање пет одсто средстава из националног буџета буде за аграрни буџет. То је само део буџета Министарства пољопривреде, који је намењен за субвенције пољопривредним газдинствима и подстицај развоја пољопривреде и руралних подручја по различитим основама. Ради се о 47,6 посто од 864,3 милијарде евра, колико је износио европски буџет у периоду од 2007. до 2013. и о пет одсто од 924,4 милијарде динара (око 7,7 милијарди евра) колико је износио буџет Србије за 2015. по ономе што је усвојено у Скупштини децембра 2014. Колико је суманут ССП који је Србија потписала и колика се њиме штета наноси пољопривреди најбоље указује чињеница да је Србија једина држава која је дозволила да се још у процесу придруживања, пре него што уопште добије приступ европским фондовима, пољопривредно земљиште, продаје странцима под истим условима као држављанима Србије. Док би у Србији ово требало да се примењује од 1. септембра 2017, све друге земље су ту одредбу ССП везале за датум почетка чланства у ЕУ, а неке су чак избориле и мораторијум од седам до дванаест година после пријема у ЕУ.

Да ли је реално, онда, да зарад тог и таквог ССП, за који је и премијер Александар Вучић 2015, управо поводом увођења дотичних прелевмана, рекао да је „криминални договор“, уништавамо сопствену пољопривредну производњу и претварамо се у пуке потрошаче европских производа?

Да парафразирамо Орвела, у данашњој Србији на путу ка Европској унији неки производи су равноправнији од других, а у неким утакмицама је фер везивати ноге играчима док се такмиче са допингованим конкурентима. Такође, због свега овога извесно је да ће нас најављено појефтињење месних и млечних производа на крају скупо коштати.      

[/restrict]