Legat jednog nobelovca

Piše FILIP RODIĆ

U kampanji za svoj prvi predsednički mandat Barak Obama je dao brojna obećanja – i time podstakao nadu i Amerikanaca i ostatka čovečanstva – koja su bila oličena u privlačnim, ali ispraznim sloganima poput „Novi početak“, „Vreme za promene“ i, najčuveniji, „Da, možemo“. Šta je od svega toga ostalo?

Posle štete koju je svetu, ali i Sjedinjenim Državama, naneo duo Džordž Buš – Dik Čejni, a pre toga Bil Klinton i Al Gor, Barak Obama i Džo Bajden su došli na vlast obećavajući da će udovoljiti očajničkoj potrebi građana SAD, ali i sveta, za promenama i nadom u bolju budućnost. Iako je Nobelovu nagradu za mir dobio praktično tek što je kročio u Belu kuću, suma njegove osmogodišnje vladavine i na spoljnom i na unutrašnjem planu još je pogubnija od prethodnika. Nobel koji mu je dodeljen, pokazalo se, više predstavlja očekivanja onih koji nagradu daju, nego uspeh i zasluge onoga ko ju je primio.

[restrict]

OD DEMOKRATIJE DO PLUTOKRATIJE Na unutrašnjem planu njegov najveći „uspeh“ nesumnjivo je tranzicija američkog društva od demokratije ka plutokratiji. Moramo napomenuti da je uprkos svim ranijim manjkavostima američke demokratije i tradicionalno snažnom prisustvu plutokratske vlasti, tek tokom Obamine vladavine ovaj fenomen zacementiran i zvanično usvojen. Na primer, ponašanje Obamine administracije u odnosu na hipotekarnu krizu, koja je bila inicijalna kapisla za svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Iako se Obama nikako ne može smatrati odgovornim za samo izbijanje krize, jer je do nje došlo pre njegovog stupanja na vlast, on snosi odgovornost što nije kaznio krivce. „Hafington post“, inače progresivno glasilo naklonjeno Obami, objavio je 2011. da su „tajne federalne revizije“, koje je generalni inspektor Ministarstva za stanovanje i urbani razvoj sproveo u najvećim američkim bankama „Benk ov Amerika“, „Džej-Pi Morgan Čejs“, „Sitigrup“, „Vels Fargo“ i „Eli fajnenšel“, u svim slučajevima pokazale da je došlo do prevare federalne vlasti. Nalazi ovih revizija upućeni su Ministarstvu pravde na odlučivanje o podizanju optužbi, ali je ono to odbilo i nijedan od bankara odgovornih za „prevaru poreskih obveznika“ nije izveden pred lice pravde. Obamin tim zaštitio je najviše zvaničnike i najveće investitore firmi s Volstrita koje su svoj sistem bazirale na nagrađivanju prodavaca hipoteka koji najviše prevare kupce nekretnina, i firmi za procenu menica koje najviše obmanu investitore. Obama je faktički zaštitio firme sa Volstrita čije su hipotekarne prevare i obmanjivanje investitora urušile američku, ali i svetsku privredu. To je učinio uprkos tome što je januara 2012, u obraćanju naciji, rekao da je naložio državnom tužiocu da oformi specijalnu jedinicu federalnih i državnih tužilaca da istraže hipotekarne i kreditne zloupotrebe koje su dovele do krize. „Ova nova jedinica pozvaće na odgovornost one koji su prekršili zakon, pomoći kućevlasnicima i omogućiti završavanje ere bezobzirnosti koja je oštetila toliko Amerikanaca“, rekao je Obama. Dve godine kasnije, međutim, to je ostalo mrtvo slovo na papiru i nikad dovršena priča. Generalni inspektor Ministarstva pravde izdao je marta 2014. saopštenje u kojem navodi da je sve bilo laž i da Ministarstvo nije ni pokušalo da sprovede istragu, a da je Federalni istražni biro hipotekarnu prevaru stavio u najnižu krivičnu kategoriju i dao joj najniži prioritet.

Dve informacije koje su u međuvremenu doprle do javnosti kristalno jasno objašnjavaju zbog čega se Obama prema ovom problemu tako poneo. Prva je da je još 27. marta 2009, svega nekoliko meseci po dolasku u Belu kuću, Obama organizovao sastanak sa direktorima firmi koje je država novcem poreskih obveznika spasila od propasti. Na ovom tajnom sastanku Obama im je rekao, kako pozivajući se na svedoke prenosi takođe Demokratskoj stranci blizak „Politiko“, da će ih zaštititi i da je „jedina stvar koja stoji između vas i vila moja administracija“. Svedoci su naveli i da je sastanak Obame sa onima koje je zvanično pozivao na odgovornost bio „srdačan“ i „topao“. Druga informacija koja objašnjava ovakvo ponašanje je podatak do kojeg je javnost došla zahvaljujući „Vikiliksu“ i hakovanju mejl naloga Džona Podeste, šefa Obaminog tranzicionog tima 2008. godine. Ova dokumenta pokazuju da je multinacionalna bankarska i finansijska korporacija sa Menhetna „Sitigrup“ imala ključnu ulogu u imenovanjima i sastavljanju ne samo Obaminog kabineta, odnosno ministara, nego i niže u lancu komandovanja. „Sitigrup“ je, poput gorenavedenih banaka, tokom krize 2008. pretrpela ogromne gubitke i spasena je zahvaljujući novcu poreskih obveznika u iznosu od ukupno 60 milijardi dolara. Obamino pravosuđe u istoriju ulazi i po najmanjem broju sudskih procesa zbog sitnijih oblika privrednog kriminala i finansijskih zloupotreba.

U prilog tezi o zavođenju, odnosno jačanju plutokratije za vreme Obamine vladavine idu i podaci agencije „Blumberg“ koji ukazuju da je u 2010. godini na jedan procenat najbogatijih Amerikanaca otišlo čak 93 posto rasta zarada, a da je jaz između bogatih i siromašnih Amerikanaca u 2011. bio najveći u poslednje četiri decenije i da premašio je jaz u Ugandi i Kazahstanu, opštepriznatim plutokratijama. Od tada se ovakav trend samo nastavio i razlike su se još uvećale. Razlog za ovo je, kako objašnjavaju stručnjaci, to što je Timoti Gejtner kojeg je Obama, ili „Sitigrup“, postavio za ministra finansija odlučio da vlasnike kapitala u firmama sa Volstrita, koje je država spasila od propasti u potpunosti, do poslednjeg centa, obešteti novcem poreskih obveznika.

I drugi pokazatelji navode na zaključak da je Obamina administracija radila samo u korist bogatih zanemarujući niže društvene slojeve. Dvojica uglednih ekonomista sa Harvarda i Prinstona Lorens Kac i Alen Kruger došli su do podatka da je 94 odsto svih novih radnih mesta tokom Obamine administracije spada pod kategoriju „honorarnih poslova“ koji su plaćeni toliko da se jedva može spojiti kraj s krajem. Ovaj podatak objašnjava i zbog čega uprkos zvaničnom oporavljanju berze rada, kojim se Obama tako rado hvalio, nije došlo i do porasta plata. Kruger, koji je izjavio da je iznenađen ovakvim rezultatom, bio je od 2009. do 2013. predsednik Ekonomskog saveta u Obaminoj administraciji. Istraživanje Brukings instituta iz novembra 2016. godine pokazuje da je tokom Obamine vladavine siromaštvo povećano u 96 posto američkih okruga. Obamin „privredni oporavak“ odnosio se, dakle, samo na veoma bogate.

POLITIKA NEPREKIDNOG RATA Na spoljnopolitičkom planu najveći Obamin „uspeh“ je to što je ovaj dobitnik Nobelove nagrade za mir postao prvi predsednik u istoriji SAD koji je sve dane svog osmogodišnjeg mandata proveo u ratu. Obama je odobrio američke vojne operacije u sedam država. Pre svega u Iraku i Avganistanu, koje je nasledio od Džordža Buša, ali i u Libiji, Pakistanu, Somaliji, Jemenu i Siriji. „Mirotvorac“ je tokom svog mandata intenzivirao i „rat dronovima“ udesetostručivši i broj napada bespilotnim letelicama u odnosu na bilans Džordža Buša. Samo u 2016. na ovaj način ubijene su stotine civila u pet različitih zemalja, a jedini razlog zašto ova brojka nije veća je to što je Obamina administracija sve muškarce starije od osamnaest godina klasifikovala kao borce, bez obzira na njihovo stvarno zanimanje. Po takvom kriterijumu, koliki bi bio broj ubijenih civila u Srebrenici? Još važnije je da su ovi ratovi samo oni javni, otvoreni, a da američke specijalne snage trenutno tajno deluju u 138 od 193 države, koliko ih priznaju UN. Kao i u slučaju civilnih žrtava napada dronovima, tako je i ovde broj ratova koje je poveo Obama smanjen čistom statističkom manipulacijom, odnosno prikrivanjem.

Pored razaranja pomenutih Libije, Sirije ili Jemena, tu je i uništavanje Ukrajine i potpuno zahlađenje odnosa sa Rusijom. Obamina administracija ne samo da je imala ključnu ulogu, pre svega posredstvom svog „diplomate“ Viktorije Nuland, u rušenju vlasti legalnog i legitimnog predsednika ove zemlje, nego i u njenom posrnuću u građanski rat favorizujući šovinističke snage u Kijevu otvoreno neprijateljski nastrojene prema velikom delu svog naroda. Onda su usledile sankcije, gomilanje NATO snaga na istoku Evrope, pa i proterivanje 35 ruskih diplomata, što je urađeno u trenutku kada je već jasno da Obamu u Beloj kući treba da nasledi čovek koji želi dobre odnose s Moskvom. „Resetovanje“ odnosa sa Rusijom, koje je Obama najavio na početku svog mandata za razliku od mnogih drugih obećanja nije bilo lažno, samo je bilo drugačije od onoga kako ga je većina zamišljala – umesto detanta i partnerstva, vratili smo se u najgore dane Hladnog rata. Odgovoran je i za reku izbeglica koja je zapljusnula Evropu i koje potiču najvećim delom upravo iz onih sedam zemalja protiv kojih i u kojim je Obama ratovao.

Tokom Obamine vladavine maha je uzelo i američko špijuniranje suštinski čitavog sveta. I američkih i stranih građana, i savezničkih i neprijateljskih zvaničnika, političara i državnika. Kada je ova afera eksplodirala pred očima javnosti, niti jedan državni ili obaveštajni zvaničnik nije pozvan na odgovornost. Naprotiv, Obamina administracija objavila je „rat protiv uzbunjivača“ usvajajući nove zakone i sprovodeći ono što nazivaju „Program insajderske pretnje“ koji podrazumeva da zaposleni u federalnim službama nadziru, špijuniraju i potkazuju svoje kolege. U Obamino vreme na drakonsku zatvorsku kaznu od 35 godina osuđena je Čelsi Mening (koju je Obama na kraju svog mandata ipak pomilovao) zbog toga što je poverljive podatke dostavljala „Vikiliksu“ i Džulijanu Asanžu, koji već godinama živi u svojevrsnom zatvoreništvu u ambasadi Ekvadora u Londonu jer SAD žele da im bude izručen. Tu je i egzil Edvarda Snoudena, zahvaljujući kojem je svet i saznao da ga Vašington prisluškuje i špijunira.

Pored svih navedenih promašaja, odnosno lažnih Obaminih obećanja koja, po svemu sudeći, nije ni nameravao da ispuni, tu su još i obećanja da će zatvoriti zloglasni zatvor u Gvantanamu, prekinuti mučenje zatvorenika i pred sud izvesti one koji su najbrutalnije prekršili osnovna ljudska prava. Obama, međutim, nije uspeo da ostvari ni dve stvari koje je iskreno žarko želeo – Transatlantski sporazum o trgovini i investicionom partnerstvu i Sporazum o transpacifičkom partnerstvu.

Ovaj borac za slobodu i demokratiju uspeo je, međutim, da pred sam kraj svog mandata, uoči Božića, na mala vrata i bez mnogo pompe u zakon preobliči Akt o opunomoćenju nacionalne odbrane koji predviđa uspostavljanje kontroverznog nacionalnog antipropagandnog centra za koji mnogi kažu da ugrožava slobodu štampe. Centar za globalno angažovanje, kako se zvanično zove ova institucija, trebalo bi da pod pokroviteljstvom Stejt departmenta „prepoznaje, shvata, razotkriva i suprotstavlja se stranoj državnoj i nedržavnoj propagandi i dezinformacionim naporima sa ciljem podrivanja interesa američke nacionalne bezbednosti“.

Ipak, mora se priznati da je među stvarima koje je Obama kao uspeh naveo u svom oproštajnom govoru ima i istinskog „trijumfa“. Pod to bi se moglo podvesti postizanje sporazuma o iranskom nuklearnom programu, čiji će konačni efekti biti vidljivi tek u budućnosti, otopljavanje odnosa sa Kubom i ubistvo terorističkog vođe Osame bin Ladena. Pitanje je samo kakva osoba neko treba da bude da pod uspeh podvede ubistvo jednog čoveka, pa makar on bio i najgori zlikovac.

S obzirom na rezultate njegove politike nameće se zaključak da je Barak Obama Nobelovu nagradu za mir 2009. godine dobio za slogane s početka teksta, a ne za bilo kakva dostignuća. Ili za laži, pošto se pokazao kao izuzetno uspešan i vešt lažov. Ili se, možda, varamo? Njegovo najveće dostignuće svakako je dolazak na vlast Donalda Trampa. Ne toliko zbog toga što je Tramp mnogo dobar nego zbog toga što se pokazalo da su promene i nada u bolju budućnost realni.       

[/restrict]