Како до српско-европског образовања или зашто утопија мора да постане реалност

Пише Александар Јовановић

Oбразовни систем није у себи затворена, ауторегулаторна и самосврховита целина. У њему се одражавају сви друштвени процеси, од породичних до научних, од демографских до привредних. И, обрнуто, образовање снажно утиче на сва друштвена збивања: на тренутна у великој мери, а на будућа, слободно се може рећи, у потпуности

У данашњој Србији сасвим сигурно нема прече потребе од развоја образовања. У земљи која је у великом степену територијално, институционално и морално разграђена и без јасног плана чак и о непосредној будућности – са становништвом које стари и народом који изумире, са младима који убрзано напуштају земљу и децом која већ рођењем постају дужници међународног капитала – треба поћи од темеља.

Да би се од њих пошло, држава (под којом се подразумевају пре свега институције и грађани) мора да се суочи са најважнијим питањима свога опстанка и напретка. Најпре, да ли жели да има будућност и какву будућност жели: да ли себе види као слободну земљу (у мери у којој је данас могуће) или се задовољава полуколонијалним статусом? Хоће ли да школује одговорне људе са критичким мишљењем или робове, оспособљене тек за живот између радне траке и малог екрана? Стручне људе одане струци, слободи и хуманизму или гласаче одане једино организацији, партији, власти? Подстиче ли држава најбоље са најбољих универзитета и ствара ли им услове да не оду из земље или извлачи свој кадар са универзитета без угледа и са сумњивим дипломама да одлучују о нашој судбини? Питања просто произлазе једна из других и готово да им се не види краја.

[restrict]

ОБРАЗОВАЊЕ ОДРЕЂУЈЕ БУДУЋНОСТ Колико год да је логички и етички једноставно одговорити на ова питања, ти одговори се затрпавају и маргинализују систематским институционално-медијским шумовима. Јасно је и због чега. А битно је да добију друштвено важење, да буду тачка од које образовање полази. Јер образовни систем није у себи затворена, ауторегулаторна и самосврховита целина. У њему се одражавају сви друштвени процеси, од породичних до научних, од демографских до привредних. И, обрнуто, образовање снажно утиче на сва друштвена збивања: на тренутна у великој мери, а на будућа, слободно се може рећи, у потпуности.

Образовање је јавно добро и мора да се испољи кроз квалитет и доступност свима. Оно, готово исто колико и породица, васпитава нараштаје, професионално их образује и изграђује њихов културни, национални и демократски идентитет. Подизање општег образовања нације, односно стварање свестраних, образованих и самодисциплинованих младих људи, са развијеним културним потребама и изграђеним етичким вредностима, способних да делују у свету који их чека и спремних за нова стручна и научна знања у одабраним занимањима, отворених за критичко мишљење, оданих народу и друштву у којем су поникли – најпречи је задатак који не трпи одлагања, одсуство воље или недостатак новца. Због тога су обавезе државе да непрестано улаже и развија просвету, од предшколског и школског, преко средњошколског до факултетског образовања, међу најпречим и најважнијим.

Један од првих и основних услова јесте прављење дугорочне стратешке развојне политике, која неће зависити од партијских промена, и повећање издвајања из БДП-а са садашњих оквирних 3,1–3,5 одсто бар на 5–5,5 посто до 2020. године (просечна издвајања у Европској унији сада износе 6,5 процената). Тиме би се створили материјални услови за убрзани и квалитетнији развој образовања, али би се побољшало и вредносно окружење у којем се данас налазе српско образовање и људи у њему. Мора бити јасно да само процентуално повећање издвајања за просвету не може бити довољно ако не постоји јака привреда и привредни раст, нити се развој просвете може обезбедити само прерасподелом средстава које остварује слаба привреда.

За добро и успешно образовање неопходан је уравнотежени и постепен организациони и стручни развој, заснован на претходно урађеним стручним анализама. Неколике стратегије образовања (које нису биле јефтине) рађене су без стручне и објективне анализе садашњег стања у образовању и без стручне и друштвене сагласности о ономе шта треба неговати и усавршавати, а шта и како је неопходно да се мења. Због тога је њихово важење било краће од времена њихове израде. Свако вредновање, било позитивно било негативно, рађено без претходних анализа, више је идеолошко, а мање стручно. Вештачке и наметнуте поделе на различите врсте знања (базична и функционална) или различите врсте наставе (традиционална и модерна итд.) само замагљују права питања и њихова решавања, отварајући простор људима мале памети, а великих планова. Нагле промене нису добре за образовање. И не само да нису добре него нису ни могуће, јер је образовање сложен и широк организам и не трпи притисак те врсте. Чак и најбоље идеје су осуђене на пропаст када неко ко има тренутну моћ одлучи да их уведе преко ноћи. Али може да се направи велика штета која, нажалост, најчешће није само тренутна.

И НАЦИОНАЛНИ И ЕВРОПСКИ КАРАКТЕР Стратешки развој образовања, као што је случај у свим добрим образовним системима, мора у себе да укључује национални и европски карактер. Модерна српска држава поседује двовековно просветно искуство, почев од Велике школе Доситеја Обрадовића и Ивана Југовића, које је драгоцен и неопходан улог за будућност. Србији је – у складу са њеним геостратешким положајем, економским развојем, државним, националним и културним положајем – потребно снажно српско-европско образовање, способно да изврши све своје улоге и задатке. У европском образовању, заснованом на европским цивилизацијским вредностима (а које никако не сме да се сведе на условљавајуће бриселске бирократске критеријуме) постоје заједнички принципи и усмерења, али не постоје заједничка решења, што Србији отвара драгоцен простор за стваралачки, а не полуколонијални однос према другим и другачијим искуствима. Требаће нам много мудрости, морала и маште да бисмо у европском образовању били уважавани учесник, а не пасивни прималац туђих решења. Неопходно је да Србија има јасну визију из које ће да произађе модеран образовни модел који би одговарао нашим потребама, а истовремено био конкурентан другим европским образовним системима. Никако затворен у себе и за друга искуства, он би се развијао и унапређивао, али са пуном свешћу шта је у њему базично, а шта је неопходни одговор на промене и дух времена. Једном речју, утемељен у искуство и отворен за будућност.

Ако можда тренутно и немамо стручњаке ове врсте, или су потиснути на маргину са које се њихов глас не чује, образовна визија и њено остваривање призвали би их веома брзо. До визије и њеног остварења не може се доћи без учешћа наших најзначајнијих националних институција и стручњака из свих темељних дисциплина и образовних наука, почев од матерњег језика и књижевности, математике и природних наука, преко филозофије, историје и социологије до педагогије и психологије. Образовање је исувише важан и битан процес да би се препустило само педагозима и психолозима, који су за себе великим делом приграбили то право.

Овакав образовни систем био би једна од највећих инвестиција за будућност Србије и српског народа. Он би утицао не само на економију него на све делатности значајне за народни опстанак. Ту улогу свакако не могу да врше увезени образовни системи са својим неолибералним глобалистичким критеријумима (који се чак ни не калеме на наше него механички пресађују), подводећи свеукупну васпитно-образовну делатност под „образовање за рад“ и чувене мерљиве „исходе“ и „стандарде“, у којима се губе и логика предмета и целина знања, и оно, можда најдрагоценије, што нам свака добра настава, у незаменљивом узајамном дејству наставника и ученика, нуди: снажан непрекинути раст целокупне васпитаникове личности, његових сазнајних, интелектуалних и емоционалних способности.

СВАКИ ПЕТИ СТАНОВНИК БЕЗ ОСНОВНОГ ОБРАЗОВАЊА Образовање прати младе људе од најранијег детињства. Предшколско васпитање и образовање, осим социјалне, има и велику васпитну улогу и треба створити услове да се повећа број деце која би била њиме обухваћена. За сада, за децу је обавезно да похађају припремни предшколски програм, као спону између предшколског и школског нивоа. У развијенијим земљама, у припремним групама раде заједно васпитачи и учитељи, што је непроцењиво значајно у припремању деце за школу. На тај начин би се премостио јаз који сада постоји између предшколског и основношколског образовања. Заједнички рад би био права прилика да се то исправи, а учитељи и васпитачи би били упућени на боље повезивање (и познавање) оба програма. Тек онда бисмо могли да очекујемо континуитет два нивоа образовања. То би и код нас био један од првих циљева, под условом да се повећа издвајање за просвету.

Осим анализа укупне организације рада у основној школи, посебно програма наставних предмета (које не треба само механички скраћивати већ ускладити њихове општеобразовне, функционалне и васпитне циљеве), први циљ друштва свакако јесте да обезбеди да основношколско образовање постане свеобухватно и да сви ученици заврше основну школу. Број деце која не похађају основну школу креће се између 5 и 10 одсто, а готово сваки пети становник је без основног образовања, што је велики друштвени проблем.

Међутим, дугорочнији образовни и државни циљ не би требало да буде само обавезни завршетак основне школе него то да сви ученици завршавају средње школе. Према доступним подацима, тек сваки други становник Србије има завршену средњу школу. Однос између средњих стручних школа и гимназија, школовања за рад и за студије, однос између општеобразовних и стручних предмета у стручним школама – суштинска су питања које држава мора промишљено, системски и дугорочно да решава. Није споран принцип образовања за рад, чак ни под називом дуално образовање? Оно је увек постојало у тзв. школама у привреди при великим индустријским системима. Ту је имало сврху. Али по којем моделу? У свету има разних модалитета осмишљених у складу са могућностима, потребама и начином организације тржишта рада и образовања у различитим земљама. Колико смо појединачних недовољно промишљених споразумима са дугорочним штетним последицама до сада потписали! Код нас се увек на брзину, и позивањем на „пријатељске“ стране донације, преузме неки модел, а да претходно нисмо урадили неопходне анализе. Данас, без привреде способне да запосли младе људе, какво дуално образовање хоћемо и шта оно може да нам донесе? Формализовати га и преводити у неке предузетничко-менаџерске просторе може да буде још један неуспео експеримент који „једе“ друге школске предмете, а можда може да нас кошта и буквално ако се донације којим „чудом“ покажу као кредити чији је одложени период истекао. За његово решавање неопходна је и дугорочна друштвена и економска стратегија, јер дете које данас уписује основну школу постаје радно способно за дванаест година: оно се школује за пројекцију привредног развоја, а не за тренутно стање на тржишту рада. Ако такве озбиљне пројекције нема, онда су сви разговори о школовању за рад сувишни. А сувишно је и напомињати да реформа средњег стручног образовања не сме да се сведе на причу о дуалном образовању, а чини се да данас иде у том правцу. И да прича о дуалном образовању не сме да прогласи споредним суштинско питање о односу између општеобразовних и стручних предмета у овом типу школа.

Основношколско и средњошколско образовање се заснива у четвороуглу ученик–наставник–уџбеници–родитељи. Ако погледамо садашње стање, а без краткорочних мера и дугорочне стратегије да се оно измени – немамо разлога за много оптимизма. Демографска кретања су негативна, и у сваку нову школску годину се уписује све мање ученика. Да није дошло до таласа избеглица деведесетих година, смањење броја ученика било би неупоредиво веће. То све доводи до затварања сеоских школа (што доприноси гашењу села и читавих градова): економски разлози у овом случају не могу бити оправдани, чак и када се правдају захтевима страних институција које финансирају наше школство. Затворити хиљаду основних школа у Србији практично значи угасити исто толико села и десетак хиљада деце направити ђацима путницима у условима који су далеко од услова у којима живе они који нам таква решења намећу. Улагање у основне и средње школе, у простор, опрему, квалитет наставника и њихово стручно усавршавање, у ученички и наставнички стандард (школске библиотеке, стручне екскурзије, ђачку исхрану, безбедност радног простора) изузетно је значајно, а посебно у мањим местима, у којима су школе битни елементи развоја.

 

Државу боли просвета

Ако је проценат БДП-а који се код нас улаже у просвету готово за половину, а сасвим сигурно за трећину мањи него код већине европских земаља, онда се слободно може рећи да наша држава свесно закида оној делатности коју је, не само по уставу него и по свести о будућности земље, обавезна да помаже и развија. Најмање и прво што треба да уради јесте да повећа улагање у стандард школа и школског живота и, истовремено, да подигне плате наставника у образовању за бар 50–70 одсто, колико реално вреди њихов рад. Такво би морало да буде и полазиште просветних синдиката, уместо јаловог истрајавања на скромним и удворичким захтевима који, чак и да се испуне, ништа битно не могу да реше.

Није спорна законска и морална обавеза државе Србије да процентуално одваја за просвету колико и друге земље. Нека види како су оне дошле до тог неопходног процента. А новаца ће бити, ако се не усмерава тамо где просветни (и не само просветни) новац не би смео да иде: на прегломазни државни, а заправо партијски апарат, на разноразне агенције, владине и невладине организације, на плаћања страним фирмама да би инвестирале код нас, на тешко приметне и неодгонетљиве позиције у буџету које стоје на располагању онима који се хвале пожртвованим радом и скромном платом. Уместо тога, као новогодишњу и божићну честитку, добили смо, у односу на претходну, осетно умањени буџет за просвету за 2017. годину.

[/restrict]

                Наставак у следећем броју