Filmska 2016. godina – Deset milijardi dolara zemlji za lalanje

Piše Vladislav Panov

Postalo je podrazumevajuće da su najbolji filmovi oni koji su doneli najviše novca. Prošle godine, kao i pre, dominirala su filmovi za decu i tinejdžere, za praznoglavu konzumersku masu naučenu da je život lakonska hedonistička euforija za potrošnim stvarima bez vrednosti, duše i originalnosti. Dakle, bez ijednog sastojka autentičnog umetničkog ostvarenja

Posle osvrta na rezultate domaće filmske produkcije u protekloj godini evo i sličnog pokušaja da se dosegne ukupni učinak onoga što je većini bilo nadohvat ruke kada je reč o udarnoj ponudi svetske filmske proizvodnje u 2016. godini. Nažalost, kao i, može se reći, decenijama unazad, bilo kakvo sumiranje kada je reč o filmskoj sezoni počinje, postoji i ishodi u sabiranju zarade svakog filma. I taj iznos koji sleduje uz naziv filma jedino je merilo njegove vrednosti, godišnjeg i večnog vrednovanja.

[restrict]

KLUB MILIJARDERA U sumiranju godišnje produkcije, otuda, kao i ranije, gotovo da nema mesta za filmove ponikle izvan Holivuda. Nacionalne kinematografije praktično svih zemalja sveta su u potpuno podređenom, pa i specifično vazalnom odnosu prema Holivudu koji, opet, ne teži za bilo kakvim drugim učinkom izuzev zarade. Kada postavite pitanje o filmovima koji su obeležili vreme minulo u proteklih dvanaest meseci, dobićete godišnju listu ukupne zarade u domaćim (američkim) i svim ostalim bioskopima. Kažu da su filmovi koji su uspeli da se domognu liste od stotinu najkomercijalnijih ostvarenja prikazivanih u američkim bioskopima u 2016. godini doneli Holivudu preko deset milijardi dolara. Brojne su države u svetu koje bi sa oduševljenjem prihvatile takav godišnji doprinos svojih ekonomija. A šta će Holivud uraditi s tim silnim profitom? Napraviće još istih takvih filmova ili njihovih nastavaka.

Čak i ako bismo sumnjali u istinitost ovih brojki činjenica je da brojanje novca koje ide uz vrednovanje filmova odavno degradira filmsko delo i pretvara ga u industrijski proizvod. Holivud je, tako, priznata fabrika snova i ima legitimni nadimak – „industrija zabave“. Ipak, možda i nije loše da se gledano iz ove perspektive najboljim filmom 2016. smatraju tri dela s obzirom na gotovo jednaki razorni učinak u „pljačkanju“ bioskopskih blagajni pošto su s vrlo malom međusobnom razlikom prevalili cifru od čak milijardu dolara: „Kapetan Amerika“, „U potrazi za Dori“ i „Zutopija“. Odmah iza njih je sedmi nastavak „Ratova zvezda“ i još jedna ekranizacija „Knjige o džungli“, kojima je samo malo nedostajalo da se upišu u klub milijardera.

TRŽIŠNO VREDNOVANJE Svi zajedno sa ove liste predstavljaju upečatljiv primer gore spomenutog procesa transformacije filma u poželjni konzumentski element potrošačkog društva. Taj proces uzima toliko maha da su sve češći primeri da je i takozvani „ozbiljni“ ili „umetnički“ film prošao prethodno ili barem paralelno tržišno vrednovanje. Najbolji je primer mjuzikl „La la lend“, inače vrlo adekvatno ciničnog naslova (prilično je za našu priču odgovarajući smisao engleskog idioma koji aludira na izgubljene glave sanjarenjima potpuno odvojenim od stvarnosti, a što je zapravo Holivud i publika koja je njime beznadežno fascinirana, „opijena“), koji je dosegao apsolutni trijumf vrednovanja: svih sedam značajnih kategorija Zlatnog globusa (sa potpuno opravdanim očekivanjima da se nešto slično desi i sa Oskarima) i utrostručenim u njega uloženim budžetom i to samo od američkih bioskopa. „Zemlja za lalanje“, mjuzikl jednostavne romantične strukture bez težine i supstance koja bi ugrozila naviku da se ispred bioskopa ostavlja kompletni misaoni aparat, eto, obeležiće proteklu godinu kao najbolje delo. Pošto odavno nema pravih kriterijuma koje bi najbolji filmovi trebalo da dosegnu kako bi zaista bili najbolji na listi najboljih po mišljenju „industrije zabave“ isključivo su oni koji donose novac: iza pomenutog šampiona slede „U potrazi za Dori“, „Kapetan Amerika“, „Tajni život životinja“, „Knjiga o džungli“, „Dedpul“, „Zutopija“, „Betmen protiv Supermena“… filmovi za decu i tinejdžere, za praznoglavu konzumersku masu naučenu da je život lakonska hedonistička euforija za potrošnim stvarima bez vrednosti, duše i originalnosti. Dakle, bez ijednog sastojka istinskog umetničkog ostvarenja.

Taj takozvani umetnički film ostaje u životu zahvaljujući prisustvu na velikim festivalima na kojima uspeva da se domogne i publike i nagrada. Ali u oba slučaja bez ikakvog istinskog učinka na globalnom nivou.

NAJEZDA SILA, MRAKA, ZOBIJA I VAMPIRA Da li je, dakle, u tom kontekstu iole značajno osvajanje ovogodišnje „Zlatne palme“ u Kanu filma vremešnog ostrvskog sineaste Kena Louča „Ja, Danijel Blejk“? Naravno da nije. U poređenju s agresivnim medijskim prisustvom i distribucijom gore nanizanih hitova koji su obeležili bioskopsku godinu, ovo Loučovo socrealistično i politički angažovano delo o svetu u kome se onima koji nemaju uskraćuje čak i pravo na lečenje dobija poziciju hvaljenog ostvarenja koje, avaj, nije za publiku. Ništa bolje neće proći, niti je, filipinski film „Žena koja je otišla“, pobednik ovogodišnjeg Venecijanskog festivala. Njegova preterana težina priče o povratnici iz zatvora koja pokušava da uspostavi vezu sa porodicom i svetom uopšte nema šansi u poređenju s najezdama sila mraka, zombija, vampira i svih ostalih spodoba iz filmova čija je distribucija stotinama puta snažnija.

U ovakvom odnosu snaga i sa ovakvim pravilima igre nije teško biti ni najbolji ni najgori. Pa čak ni u isto vreme i jedno i drugo. Taj je apsurd najuočljiviji u poređenju vrednosnih sastojaka svakog filma koji je godinu završio na top 10 listi najkomercijalnijih filmova s tim njegovim komercijalnim efektom. U to je moguće uveriti se i kada se analiziraju vrednosni kapaciteti filmova nagrađenih Zlatnim globusom. S jedne je strane apsolutni trijumf pripao filmu kome su ti kapaciteti najmanji, a s druge zanemareni su u potpunosti drugi kojima snaga leži baš na tom mestu. Kada se, recimo, pogledaju nominacije za ovu nagradu u kategoriji najboljeg stranog filma, toj malenoj ključaonici kroz koju se arogantno američki gleda na ostali svet, pobeda francuskog filma inače holandskog sineaste Pola Ferhofena, „Ona“ deluje gotovo nestvarno. Ne samo da je reč o jedva prosečnom ostvarenju već je i tematski (žena iz naslova traga za čovekom koji ju  je silovao) ono nejako da bi se osvajanjem ovog priznanja suštinski nametnulo kao svetski film godine van engleskog govornog područja!

DOMINACIJA BEZ POKRIĆA U obilju naslova koji su nastojali da budu angažovani, ali su bez komercijalnog učinka odmah bili zaboravljeni su, recimo, porodično-socijalne drame „Mančester pored mora“ i „Sve najstrašnije“, koje su podsetile na autorske američke filmove sa snažnim socijalnim elementom kakvi su poslednji put snimani tokom sedamdesetih godina prošlog veka. U brojnoj grupi filmova koji na razne načine nastoje da dopune SF žanr distopijskim temama ili onim koje se bave maštarijama o tome kako izgleda susret sa vanzemaljcima najdalje je otišao „Dolazak“, ali samo u namerama ne i u izvođenju. Pohvalno je želeo da bude drugačiji, ali je ostao prazan i nedorečen iako je i takav za mnoge (izuzev merodavnih koji odlučuju o kandidatima za osvajanje Zlatnog globusa) bio jedan od najboljih protekle godine. Taj je film, inače, potpisao francuski Kanađanin, a, recimo, porodičnu dramu „Glasnije od bombi“, cenjeni autor u najširem smislu nezavisne produkcije, Norvežanin Joakim Trir. Evropa u Holivudu je trend koji se intenzivno nastavlja iz godine u godinu. Mada, osim retkih izuzetaka, evropska autorska snaga, originalnost i autentičnost u susretu sa Holivudom naprasno i potpuno iščezava.

Televizija je, s druge strane, i dalje magnet za najveće talente i najznačajnija imena i to iz celog sveta. Okretanje malim ekranima i takozvanim „on-lajn“ servisima (produkcijska eksplozija „Netfliksa“ je aktuelnost broj jedan), studijima i kompanijama koje se na razne načine bave filmskom produkcijom postaje statusna stvar. Trijumf, na primer, serije „Kruna“ (nagrađena i Zlatnim globusom), o prvim danima vladavine engleske kraljice Elizabete Druge, dokaz je ovog trenda ne samo zbog autorske slobode koju pozvani autori dobijaju u daleko većem obimu nego kada se radi u Holivudu već i daleko veća sredstva no što je ranije bivao slučaj za ostvarenja na malom ekranu. U trinaest epizoda „Krune“  uloženo je za televizijske pojmove neverovatnih sto pedeset šest miliona dolara. Serije kao što su „Hod sa mrtvima“, „Bolje zovite Sola“, „Iskustvo devojke“, „Crno ogledalo“, „Amerikanci“, „Houmlend“, „Zapadni svet“, „Veče za izlazak“, „Mister robot“, „Mocart u džungli“, „Golijat“, „Rej Donovan“, uz nekolicinu drugih, obeležile su proteklu sezonu ostavivši spasonosni pozitivni utisak koji zahtevnim gledaocima vraća veru u kvalitetni i originalni filmski rad. Nasuprot televizijskoj ponudi ova filmska koja i dalje, pre svega komercijalno, dominira potpuno je bez pokrića. I, deluje, bez nade, duše i najmanje želje da se bude originalan. 

[/restrict]