Филмска 2016. година – Десет милијарди долара земљи за лалање

Пише Владислав Панов

Постало је подразумевајуће да су најбољи филмови они који су донели највише новца. Прошле године, као и пре, доминирала су филмови за децу и тинејџере, за празноглаву конзумерску масу научену да је живот лаконска хедонистичка еуфорија за потрошним стварима без вредности, душе и оригиналности. Дакле, без иједног састојка аутентичног уметничког остварења

После осврта на резултате домаће филмске продукције у протеклој години ево и сличног покушаја да се досегне укупни учинак онога што је већини било надохват руке када је реч о ударној понуди светске филмске производње у 2016. години. Нажалост, као и, може се рећи, деценијама уназад, било какво сумирање када је реч о филмској сезони почиње, постоји и исходи у сабирању зараде сваког филма. И тај износ који следује уз назив филма једино је мерило његове вредности, годишњег и вечног вредновања.

[restrict]

КЛУБ МИЛИЈАРДЕРА У сумирању годишње продукције, отуда, као и раније, готово да нема места за филмове поникле изван Холивуда. Националне кинематографије практично свих земаља света су у потпуно подређеном, па и специфично вазалном односу према Холивуду који, опет, не тежи за било каквим другим учинком изузев зараде. Када поставите питање о филмовима који су обележили време минуло у протеклих дванаест месеци, добићете годишњу листу укупне зараде у домаћим (америчким) и свим осталим биоскопима. Кажу да су филмови који су успели да се домогну листе од стотину најкомерцијалнијих остварења приказиваних у америчким биоскопима у 2016. години донели Холивуду преко десет милијарди долара. Бројне су државе у свету које би са одушевљењем прихватиле такав годишњи допринос својих економија. А шта ће Холивуд урадити с тим силним профитом? Направиће још истих таквих филмова или њихових наставака.

Чак и ако бисмо сумњали у истинитост ових бројки чињеница је да бројање новца које иде уз вредновање филмова одавно деградира филмско дело и претвара га у индустријски производ. Холивуд је, тако, призната фабрика снова и има легитимни надимак – „индустрија забаве“. Ипак, можда и није лоше да се гледано из ове перспективе најбољим филмом 2016. сматраjу три дела с обзиром на готово једнаки разорни учинак у „пљачкању“ биоскопских благајни пошто су с врло малом међусобном разликом превалили цифру од чак милијарду долара: „Капетан Америка“, „У потрази за Дори“ и „Зутопија“. Одмах иза њих је седми наставак „Ратова звезда“ и још једна екранизација „Књиге о џунгли“, којима је само мало недостајало да се упишу у клуб милијардера.

ТРЖИШНО ВРЕДНОВАЊЕ Сви заједно са ове листе представљају упечатљив пример горе споменутог процеса трансформације филма у пожељни конзументски елемент потрошачког друштва. Тај процес узима толико маха да су све чешћи примери да је и такозвани „озбиљни“ или „уметнички“ филм прошао претходно или барем паралелно тржишно вредновање. Најбољи је пример мјузикл „Ла ла ленд“, иначе врло адекватно циничног наслова (прилично је за нашу причу одговарајући смисао енглеског идиома који алудира на изгубљене главе сањарењима потпуно одвојеним од стварности, а што је заправо Холивуд и публика која је њиме безнадежно фасцинирана, „опијена“), који је досегао апсолутни тријумф вредновања: свих седам значајних категорија Златног глобуса (са потпуно оправданим очекивањима да се нешто слично деси и са Оскарима) и утрострученим у њега уложеним буџетом и то само од америчких биоскопа. „Земља за лалање“, мјузикл једноставне романтичне структуре без тежине и супстанце која би угрозила навику да се испред биоскопа оставља комплетни мисаони апарат, ето, обележиће протеклу годину као најбоље дело. Пошто одавно нема правих критеријума које би најбољи филмови требало да досегну како би заиста били најбољи на листи најбољих по мишљењу „индустрије забаве“ искључиво су они који доносе новац: иза поменутог шампиона следе „У потрази за Дори“, „Капетан Америка“, „Тајни живот животиња“, „Књига о џунгли“, „Дедпул“, „Зутопија“, „Бетмен против Супермена“… филмови за децу и тинејџере, за празноглаву конзумерску масу научену да је живот лаконска хедонистичка еуфорија за потрошним стварима без вредности, душе и оригиналности. Дакле, без иједног састојка истинског уметничког остварења.

Тај такозвани уметнички филм остаје у животу захваљујући присуству на великим фестивалима на којима успева да се домогне и публике и награда. Али у оба случаја без икаквог истинског учинка на глобалном нивоу.

НАЈЕЗДА СИЛА, МРАКА, ЗОБИЈА И ВАМПИРА Да ли је, дакле, у том контексту иоле значајно освајање овогодишње „Златне палме“ у Кану филма времешног острвског синеасте Кена Лоуча „Ја, Данијел Блејк“? Наравно да није. У поређењу с агресивним медијским присуством и дистрибуцијом горе нанизаних хитова који су обележили биоскопску годину, ово Лоучово соцреалистично и политички ангажовано дело о свету у коме се онима који немају ускраћује чак и право на лечење добија позицију хваљеног остварења које, авај, није за публику. Ништа боље неће проћи, нити је, филипински филм „Жена која је отишла“, победник овогодишњег Венецијанског фестивала. Његова претерана тежина приче о повратници из затвора која покушава да успостави везу са породицом и светом уопште нема шанси у поређењу с најездама сила мрака, зомбија, вампира и свих осталих сподоба из филмова чија је дистрибуција стотинама пута снажнија.

У оваквом односу снага и са оваквим правилима игре није тешко бити ни најбољи ни најгори. Па чак ни у исто време и једно и друго. Тај је апсурд најуочљивији у поређењу вредносних састојака сваког филма који је годину завршио на топ 10 листи најкомерцијалнијих филмова с тим његовим комерцијалним ефектом. У то је могуће уверити се и када се анализирају вредносни капацитети филмова награђених Златним глобусом. С једне је стране апсолутни тријумф припао филму коме су ти капацитети најмањи, а с друге занемарени су у потпуности други којима снага лежи баш на том месту. Када се, рецимо, погледају номинације за ову награду у категорији најбољег страног филма, тој маленој кључаоници кроз коју се арогантно амерички гледа на остали свет, победа француског филма иначе холандског синеасте Пола Ферхофена, „Она“ делује готово нестварно. Не само да је реч о једва просечном остварењу већ је и тематски (жена из наслова трага за човеком који ју  је силовао) оно нејако да би се освајањем овог признања суштински наметнуло као светски филм године ван енглеског говорног подручја!

ДОМИНАЦИЈА БЕЗ ПОКРИЋА У обиљу наслова који су настојали да буду ангажовани, али су без комерцијалног учинка одмах били заборављени су, рецимо, породично-социјалне драме „Манчестер поред мора“ и „Све најстрашније“, које су подсетиле на ауторске америчке филмове са снажним социјалним елементом какви су последњи пут снимани током седамдесетих година прошлог века. У бројној групи филмова који на разне начине настоје да допуне СФ жанр дистопијским темама или оним које се баве маштаријама о томе како изгледа сусрет са ванземаљцима најдаље је отишао „Долазак“, али само у намерама не и у извођењу. Похвално је желео да буде другачији, али је остао празан и недоречен иако је и такав за многе (изузев меродавних који одлучују о кандидатима за освајање Златног глобуса) био један од најбољих протекле године. Тај је филм, иначе, потписао француски Канађанин, а, рецимо, породичну драму „Гласније од бомби“, цењени аутор у најширем смислу независне продукције, Норвежанин Јоаким Трир. Европа у Холивуду је тренд који се интензивно наставља из године у годину. Мада, осим ретких изузетака, европска ауторска снага, оригиналност и аутентичност у сусрету са Холивудом напрасно и потпуно ишчезава.

Телевизија је, с друге стране, и даље магнет за највеће таленте и најзначајнија имена и то из целог света. Окретање малим екранима и такозваним „он-лајн“ сервисима (продукцијска експлозија „Нетфликса“ је актуелност број један), студијима и компанијама које се на разне начине баве филмском продукцијом постаје статусна ствар. Тријумф, на пример, серије „Круна“ (награђена и Златним глобусом), о првим данима владавине енглеске краљице Елизабете Друге, доказ је овог тренда не само због ауторске слободе коју позвани аутори добијају у далеко већем обиму него када се ради у Холивуду већ и далеко већа средства но што је раније бивао случај за остварења на малом екрану. У тринаест епизода „Круне“  уложено је за телевизијске појмове невероватних сто педесет шест милиона долара. Серије као што су „Ход са мртвима“, „Боље зовите Сола“, „Искуство девојке“, „Црно огледало“, „Американци“, „Хоумленд“, „Западни свет“, „Вече за излазак“, „Мистер робот“, „Моцарт у џунгли“, „Голијат“, „Реј Донован“, уз неколицину других, обележиле су протеклу сезону оставивши спасоносни позитивни утисак који захтевним гледаоцима враћа веру у квалитетни и оригинални филмски рад. Насупрот телевизијској понуди ова филмска која и даље, пре свега комерцијално, доминира потпуно је без покрића. И, делује, без наде, душе и најмање жеље да се буде оригиналан. 

[/restrict]