Danas je univerzitet mrtav

Specijalno Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Da li je univerzitet ubila kultura preduzeća?

Univerzitet ne treba da daje posao, koji je danas ionako fleksibilan i nesiguran. On treba da obrazuje učena i sposobna ljudska bića, svesna svoje istorije i svoje perspektive. Tako nas uči još od 1867. filozof Džon Stjuart Mil.

Tako je govorio te daleke godine Mil u rektoratu Univerziteta Svetog Andreja: Univerzitet nije osmišljen da pruži znanja koja omogućavaju određeni način zarade za život. Njegova svrha nije da pripremi i opremi veštinama lekare, inženjere ili advokate, već treba da obrazuje učene i sposobne ljude. To je rečeno još 1867. (u godini u kojoj je objavljen, u ironičnom obrtu istorije, „Kapital“ Karla Marksa). Milov govor izgleda, kada se danas čita, kao nemilosrdna tirada protiv korporizacije univerziteta koja se odvija u Italiji i ne samo u Italiji. Univerzitet – upozorava Mil – ne treba da obezbedi radno mesto, fleksibilno i nesigurno: mora, međutim, da obrazuje ljudska bića sposobna i učena, a mi dodajemo, svesna svoje istorije i svojih perspektiva, svojih korena i svojih projekata, tj. mora da školuje misleće glave sa kritičkim mišljenjem, a ne samo puke kalkulante, dakle glave koje će moći, ako je potrebno, da ospore poredak integralnog falsifikata ljudskog postojanja koji danas preovladava. Cilj univerziteta je, prema Milu, da se podstakne razvoj slobodnog individualnog razmišljanja. Korist od toga je u tome što formira ljude koji ne služe tek tako bilo čemu ili bilo kome, to jest oni su slobodni u najvišem smislu te reči. „Telos“ univerziteta – u rečima Mila – jeste da promoviše razvoj „obrazovanih i sposobnih ljudi“. Naglasak je na „kulturi“, na „sposobnosti“ da bude u svetu i, pre svega, na „ljudskim bićima“. I sam izbor fakulteta u skladu sa mogućnostima zapošljavanja koje se nude – sugeriše Mil – predstavlja zabludu. Univerzitet ne služi tome. Shvatati ga tako, znači pogrešno ga tumačiti, strmoglavljujući se u ostvarenje korporizacije stvarnosti i svesti. Uostalom, ko bi se ikada „upisao“ na Platonovu Akademiju ili u Aristotelovu Gimnaziju, zbog konkretne mogućnosti „nalaženja posla“?

[restrict]

Alternacija škola – rad ili eksploatacija maloletnika Neću prestati da ponavljam i da tzv. „dobra škola“ koju je promovisao Mateo Renci predstavlja teški, a možda i završni udarac u procesu konačnog raspada italijanske škole. Taj proces gura gomila ljudi sa ludačkom istrajnošću, već godinama, počev od „reformi“ školstva, i to bez obzira što se na vlasti u Italiji smenjuju vlade desnog centra i levog centra, jer su sve one jednako sklone post-1989. trendu koji vodi ka potpunoj korporizaciji življenja.

 Baš kao što reforma Ustava uništava Ustav, kao što i reforme rada (patetično nazvane Jobs Act) uništavaju radna prava, tako i reforma škole trajno uništava školu. To se orvelijanski zove „dobra škola“, odnosno pod tim nazivom se krije raspad škole ili, ako više volite, njeno uništenje. Umesto etičke institucije za obrazovanje potpunih ljudskih bića, mislećih i svesnih svojih korena i perspektive (tako je školu zamišljao veliki mislilac Đovani Đentile), škola postaje obična kapitalistički kompanija koja konzumentima obrazovanja nudi „kredite“ obrazovne ponude i potražnje.

Čak se uvodi i „bonus nagrada“! Nastavnike ocenjuju učenici, jer kupac je uvek u pravu. Škola ne obrazuje više ljudska bića, već školuje mlade ljude bez kritičke svesti i kulturnih korena, kao topovsko meso za fleksibilno i par-tajm tržište rada. U okviru fleksibilnog kapitalizma mladi moraju biti samo atomi bez korena i bez kulturnog identiteta, bez istorijskog pamćenja i bez perspektive planiranja, čak samo monade bez prozora, koje ne mogu da postanu svesne ukupne obmane u koju su uključene.

Uvodi se, štaviše, alternacija škola–rad – kao neki adut koji pokazuje svoje pravo lice upravo u slučaju sporazuma između italijanskog Ministarstva prosvete i Mekdonaldsa. Sada je svima jasno, nadam se, da je alternacija škola–rad u stvari ponovno uvođenje zakonom omogućene eksploatacije maloletničkog rada. To je dokaz da je reformisana škola, odnosno uništena škola, zločin na štetu budućih generacija kojima se time uskraćuje pravo da se obrazuju i prosvećuju. 

Sporazum između italijanskog Ministarstva prosvete i Mekdonaldsa predviđa da učenici besplatno rade u objektima ove američke firme na ime navodne prakse u „dualnom sistemu“ školovanja, recimo da raščišćavaju i brišu stolove, posle odlaska gostiju, ili u najboljem slučaju da podgrevaju sendviče u mikrotalasnim pećima. Mekdonalds time dobija godišnje milione besplatnih sati maloletničkog rada – prim. prev.

  „Monade nemaju prozore“ (Lajbnic, Monadologija, 1–7). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabilizovanoj harmoniji), pa je svet savršeno jedinstven, iako ga čine individualne supstance. Svaka je monada samostalna, tj. u sebe potpuno zatvorena, pa  monade „nemaju prozora kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izaći. Svaka monada za sebe sačinjava kompletni svet – prim. prev.

[/restrict]