Данас је универзитет мртав

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Да ли је универзитет убила култура предузећа?

Универзитет не треба да даје посао, који је данас ионако флексибилан и несигуран. Он треба да образује учена и способна људска бића, свесна своје историје и своје перспективе. Тако нас учи још од 1867. филозоф Џон Стјуарт Мил.

Тако је говорио те далеке године Мил у ректорату Универзитета Светог Андреја: Универзитет није осмишљен да пружи знања која омогућавају одређени начин зараде за живот. Његова сврха није да припреми и опреми вештинама лекаре, инжењере или адвокате, већ треба да образује учене и способне људе. То је речено још 1867. (у години у којој је објављен, у ироничном обрту историје, „Капитал“ Карла Маркса). Милов говор изгледа, када се данас чита, као немилосрднa тирадa против корпоризације универзитета којa се одвија у Италији и не само у Италији. Универзитет – упозорава Мил – не треба да обезбеди радно место, флексибилно и несигурно: мора, међутим, да образује људска бића способна и учена, а ми додајемо, свесна своје историје и својих перспектива, својих корена и својих пројеката, тј. мора да школује мислеће главе са критичким мишљењем, а не само пуке калкуланте, дакле главе које ће моћи, ако је потребно, да оспоре поредак интегралног фалсификата људског постојања који данас преовладава. Циљ универзитета је, према Милу, да се подстакне развој слободног индивидуалног размишљања. Корист од тога је у томе што формира људе који не служе тек тако било чему или било коме, то јест они су слободни у највишем смислу те речи. „Telos“ универзитета – у речима Мила – јесте да промовише развој „образованих и способних људи“. Нагласак је на „култури“, на „способности“ да буде у свету и, пре свега, на „људским бићима“. И сам избор факултета у складу са могућностима запошљавања које се нуде – сугерише Мил – представља заблуду. Универзитет не служи томе. Схватати га тако, значи погрешно га тумачити, стрмоглављујући се у остварење корпоризације стварности и свести. Уосталом, ко би се икада „уписао“ на Платонову Академију или у Аристотелову Гимназију, због конкретне могућности „налажења посла“?

[restrict]

Алтернација школа – рад или експлоатација малолетника Нећу престати да понављам и да тзв. „добра школа“ коју је промовисао Матео Ренци представља тешки, а можда и завршни ударац у процесу коначног распада италијанске школе. Тај процес гура гомила људи са лудачком истрајношћу, већ годинама, почев од „реформи“ школства, и то без обзира што се на власти у Италији смењују владе десног центра и левог центра, јер су све оне једнако склоне пост-1989. тренду који води ка потпуној корпоризацији живљења.

 Баш као што реформа Устава уништава Устав, као што и реформе рада (патетично назване Jobs Act) уништавају радна права, тако и реформа школе трајно уништава школу. То се орвелијански зове „добра школа“, односно под тим називом се крије распад школе или, ако више волите, њено уништење. Уместо етичке институције за образовање потпуних људских бића, мислећих и свесних својих корена и перспективе (тако је школу замишљао велики мислилац Ђовани Ђентиле), школа постаје обична капиталистички компанија која конзументима образовања нуди „кредите“ образовне понуде и потражње.

Чак се уводи и „бонус награда“! Наставнике оцењују ученици, јер купац је увек у праву. Школа не образује више људска бића, већ школује младе људе без критичке свести и културних корена, као топовско месо за флексибилно и пар-тајм тржиште рада. У оквиру флексибилног капитализма млади морају бити само атоми без корена и без културног идентитета, без историјског памћења и без перспективе планирања, чак само монаде без прозора, које не могу да постану свесне укупне обмане у коју су укључене.

Уводи се, штавише, алтернација школа–рад – као неки адут који показује своје право лице управо у случају споразума између италијанског Министарства просвете и Мекдоналдса. Сада је свима јасно, надам се, да је алтернација школа–рад у ствари поновно увођење законом омогућене експлоатације малолетничког рада. То је доказ да је реформисана школа, односно уништена школа, злочин на штету будућих генерација којима се тиме ускраћује право да се образују и просвећују. 

Споразум између италијанског Министарства просвете и Мекдоналдса предвиђа да ученици бесплатно раде у објектима ове америчке фирме на име наводне праксе у „дуалном систему“ школовања, рецимо да рашчишћавају и бришу столове, после одласка гостију, или у најбољем случају да подгревају сендвиче у микроталасним пећима. Мекдоналдс тиме добија годишње милионе бесплатних сати малолетничког рада – прим. прев.

  „Монаде немају прозоре“ (Лајбниц, Монадологија, 1–7). Монаде су духовне суштине, а извор им је у Богу као највишој монади. Бог је удесио да унутрашња активност сваке монаде буде у хармонији са активношћу свих осталих (учење о престабилизованој хармонији), па је свет савршено јединствен, иако га чине индивидуалне супстанце. Свака је монада самостална, тј. у себе потпуно затворена, па  монаде „немају прозора кроз које би нешто у њих могло ући или из њих изаћи. Свака монада за себе сачињава комплетни свет – прим. прев.

[/restrict]