Briselska evrokratija ušla je u svoju 1943. godinu

Svetski trendovi 2017

Piše Slobodan Janković

Da li posle 2016, u kojoj se svet našao na ivici Trećeg svetskog rata, ulazimo u period lokalnih sukobljavanja i potresa tokom stvaranja novog svetskog – multipolarnog – poretka?

Svet je u stalnom koprcanju i promenama, ništa novo, nihil novi sub sole. Promena duha, svetske politike, iznenadila je i obradovala mnoge. Iako je istorija čoveka uporno biranje između dobra i zla, život po Bogu ili opsesivna potraga za moći, savremenici su najčešće zatečeni u vremenu rušenja poretka. Koliko li ih je samo poverovalo, a mnogi odbijaju još uvek da prihvate da svaka ljudska tvorevina, pa bila to i EUnija, nije večna i da ima končinu. Briselska i berlinska evrokratija, poput nekadašnjeg Trećeg rajha, ušla je u svoju 1943. i sada je samo pitanje hoće li se prvo raspasti ili će se preobraziti u nekoliko celina koje se rotiraju oko Berlina, pravog središta EUtopije nakon bregzita.

[restrict]

JOŠ NIJE DOŠAO KRAJ LUTKARIMA Famozni Novi svetski poredak se pred nama rastače. Novi svetski poredak je zapravo najnoviji, i odnosi se na period od otprilike 1990. godine do naših dana. Njemu prethodi hladnoratovski, a pre toga evropocentrični, koji je putem kolonijalnih osnivanja i širenja masovne proizvodnje prvi i postao svetski. Neverica u njegovo okončanje vezana je sa verovanjem u nesalomivost moći finansijskih magnata, vlasnika i kontrolora velikih transnacionalnih korporacija, koji putem novca, neformalnih centara moći poput Bilderberga, Trilaterale, Saveta za spoljne poslove, ljudi u tajnim službama i polutajnim društvima kontrolišu političare. Još nije došao kraj lutkarima, koje neki zovu svetskom zakulisom, ali očigledno i oni trpe ozbiljne poraze. Uostalom, njihove zamisli su propale ubrzo nakon Prvog svetskog rata, ali delimično i nakon Hladnog rata. Smilja Avramov na to ukazuje u knjizi Trilaterala, Karl Haushofer o propaloj inicijativi za stvaranje svetske vlade posle Prvog svetskog rata (vezano za ideje društva okruglih stolova o angloameričkom globalnom upravljanju, koje ne imenuje u samoj knjizi) usput navodi u Geopolitici Pan-ideja (1931).

Već je 2015. pokazala krhkost EUnije – projekta civilnog krila NATO. U 2016. sa nastavkom migrantske krize, raspadom zajedničke politike azila i mehanizama za borbu protiv ilegalne migracije samo poluslepi fanatici nisu mogli da uvide svu labavost i natrulost zapadoidizovanog Zapada (kako ga je definisao Zinovjev). To je svet kraja svih ideologija osim one o sveopštem ograničenju suvereniteta države, svet rastakanja svih zajednica, prava sve novijih i pervertiranijih manjina nauštrb hrišćanstva, a onda i nauštrb tradicionalnih zajednica. To je društvo bezobalnog materijalnog bogaćenja sve uže manjine na račun osiromašenja većine čovečanstva.

Posle bregzita, pobede Donalda Trampa, uprkos sveg zakulisnog i okultnog pripremanja kandidata postmodernog establišmenta, tesne pobede evrounijatskog kandidata Van der Belena u Austriji i propasti referenduma u Italiji decembra 2016. očekuje nas i najverovatniji poraz evrounijatske politike u Francuskoj na narednim predsedničkim izborima aprila ove godine. Od tri glavna kandidata samo Makron je evrokrata, Marin le Pen i Fransoa Fijon ističu program saradnje sa Rusijom i povratka (dela) suvereniteta naciji. Međutim samo Le Penova ima izrazit suverenistički program, dok je Fijon naslonjen na krugove koji su skloni i saradnji sa Britancima. Dakle pred Francuskom su tri mogućnosti: nastavak EUtopije, samostalna Francuska ili vojna saradnja sa Ujedinjenim Kraljevstvom u Africi.

 

TALASANJE LIBERALNE BARUŠTINE Holandski izbori su zakazani za sredinu marta 2017, a holandski ministar spoljnih poslova je prema novom obrascu klintonovaca (izraz Saše Adamovića) bez ikakvih dokaza izjavio da se plaši ruskog hakovanja, tj. nameštanja izbora sajber napadima preko interneta. Kako sve ankete u toj zemlji pokazuju, Stranka za slobodu (PVV) evroskeptika Gerta Vildersa treba da pojedinačno osvoji najviše glasova. Talasanje liberalne baruštine u Den Hagu, Amsterdamu i Roterdamu bi kao i u SAD bilo propraćeno antiruskom histerijom i optuživanjem Moskve da poništava volju (neoliberala klintonovaca) birača. Ipak, bez obzira na eventualne promene, Holandija je dugo izvoznik zapadnjaštva, i neke važnije promene u smislu odnosa sa Rusijom i posledično Srbijom ne mogu se očekivati. Tako je značaj ovih izbora prevashodno u sudbini EU.

Povratak tradicionalnim vrednostima započeo je na evropskom istoku, prvo u Rusiji koju je zapadni neoliberalni, najbolji od svih svetova, neobuzdano mučio 1990-ih uz saučešće najgorih aparatčika iz bivše sovjetske ere. Usledilo je buđenje u kreditima, odnosno ekonomskim i društvenim reformama davanim Mađarskoj i Poljskoj. U Poljskoj se to simbolično vidi i kroz religijsku ceremoniju proglašenja Hrista za kralja od strane katoličke crkve. Odbijanje dela članica da primaju migrante po sistemu kvota nagovestilo je kasnije zvaničnije predloge Norberta Hofera u Austriji, te slovenačkog predsednika Boruta Pahora i nekadašnjeg šefa diplomatije Slovenije Dimitrija Rupela preformatiranja briselske unije i nastavka njene institucionalne krize.

Uz odobravanje evropskih, većim delom germanskih, tehnokrata nemačka vlada nastoji da stvori sjedinjene evropske države, neku vrstu federacije u kojoj bi Nemačka bila pojedinačno najjača i najuticajnija članica. U tome ona ima otpor Italije (tradicionalno pod uticajem Britanaca), zatim Poljske stalno sumnjičave prema Nemcima i Rusima, a od naredne godine i Francuske i starog trgovačkog centra Holandije. Mađarska, iako nije antigermanski nastrojena, ne može da se prepusti neoliberalnoj, anacionalnoj, bespolnoj i transrodnoj Nemačkoj. Osim toga i deo anacionalnih finansijskih prekoatlantskih barona ne želi veliku i ujedinjenu EUniju. Oni preko svojih glasnogovornika već nekoliko godina podižu, sasvim opravdane, zahteve za stvaranjem barem dve valute u EUniji, što ide paralelno s pričom o stvaranju EU u više brzina.

 

MODIFIKOVANA ČETVRTA JUGOSLAVIJA Londonski Siti i Velika Britanija institucionalno blokiraju EUniju time što su se zvanično opredelili za napuštanje briselskih činovnika, ali sam proces razdruživanja ne započinju. Tako zvanični i nezvanični London imaju sva prava, a gotovo nikakve obaveze (mada su i prethodno delovali kao povlašćena članica). To je i objašnjenje što Nemačka i Francuska sazivaju neformalne skupove EU (kako ne bi zvali Britance što još uvek moraju u zvaničnim okvirima). Bez odlaska Engleza, Nemačka svoj plan ne može da ostvari. Već od kraja avgusta i samita tadašnjih lidera Nemačke, Francuske i Italije kraj ostrva Ventotene najavljena je i formalno uspostavljena Evropska agencija za granicu i obalsku stražu (The European Border and Coast Guard Agency) kao korak ka decenijama najavljivanom stvaranju zajedničkih vojnoodbrambenih struktura EUnije. Osim toga, migrantska kriza i talas terorističkih napada ubrzali su odranije započet proces umrežavanja obaveštajnih agencija i stvaranja mega baza podataka (kroz reformu Evrodaka, i prikupljanja biometrijskih podataka) za totalniju kontrolu stanovništva EUtopije.

Nerešavanje migrantske krize, nesmetani priliv mahom crnačkih migranata preko Italije u Uniju, te nesaradnja s Turskom koja nastavlja da preti puštanjem dela tromilionske mase migranata na njenoj teritoriji, samo pogoršavaju krizu koju evro-Nemci tretiraju tako da jača podele u sopstvenom društvu. Zapravo naredna vlada Merkelove biće najverovatnije i poslednja nakon koje će biti moguća i alijansa desnice. Zapravo, demografski trendovi uz krizu identiteta i vrednosti, posthrišćansko i antihrišćansko i antinarodno delovanje EU će na srednji rok dovesti do pojačanog sukoba doseljenika i starih Evropljana, koji već sada mestimično i spontano izbijaju.

Izbori u Francuskoj, proces jačanja suvereniteta u zemljama Višegradske grupe koje su meta nemačkog ekonomskog kolonijalizma i neumitan pad glavne evrofilske stranke u Italiji, Demokratske partije, napraviće uz već trajnu ekonomsku, migrantsku, sada i institucionalnu i identitetsku krizu veliki pritisak na Angelu Merkel i njenu koaliciju. U njenoj poslednjoj vladi koja treba da se formira nakon sledećih izbora pokušaće da nametne i ubrza proces transformacije EU. Tu nema mesta Srbiji. Stvaranje federacije podrazumevaće ponudu manje voljnim članicama da ostanu u drugom krugu Unije, ako takav i opstane, ili u najgorem slučaju u istočnoj regiji prema američkom projektu koji su prihvatili i pomenuti slovenački političari. Bila bi to modifikovana i nestabilna četvrta Jugoslavija koja bi, kao i prve dve, bila zasnovana na prisilnom jedinstvu međusobno neuskladivih političkih zajednica, što po pravilu dovodi do raspada.

 

FEDERACIJA NA ANTIRUSKOM SENTIMENTU Francuska neće moći da ostane kao drugostepena članica nečega. Stoga je pitanje da li će prvo doći do raspada Unije ili će se prvo formirati federacija? Ta federacije će, ako je bude, sva je prilika biti zasnovana na antiruskom sentimentu i ideologiji koja je poražena na predsedničkim izborima u SAD. Ona će opominjati Rusiju zbog nepoštovanja ideologije LGBT, zbog ruskog uspostavljanja uticaja na Bliskom istoku. Evropska federacija za koju se zalaže i novi austrijski predsednik nastaviće politiku snažnog ucenjivanja Srbije i podrške albanskim secesionistima na Kosovu i Metohiji, te opstanku BiH. Jedini spoljnopolitički uspeh koji Unija sebi pripisuje jeste situacija na Balkanu. Sada se, uz veličanstvenu proslavu Svetog Stefana, tj. dana Srpske, i prethodno održanog referenduma kruni i jedini uspeh evrokrata.

Na Bliskom istoku propali, tzv. mirovni izraelsko-palestinski proces može dobiti svež vazduh kroz ponovno uključenje Jordana, u bilo kom obliku, kao garanta palestinskih Arapa. Izraelu bi odgovaralo da u opštoj bliskoistočnoj pometnji ponudi da Jordan preuzme zaštitu Arapa na teritorijama okupirane Zapadne obale koje Izrael ne namerava da anektira. Ta promena može uzeti naravno više godina, ali je moguća njegova najava od 2017. nakon verovatnog neuspeha ruske i francuske mirovne inicijative.

Konačan pad takozvane Islamske države u Iraku i Siriji, te poraz naslednice Nusra fronta i niza manjih terorističkih milicija koje podržavaju Katar, Saudijska Arabija, Francuska, Britanija i SAD ove godine otvoriće ozbiljniju krizu u Siriji i Iraku. Kada u Siriji ostanu teritorija pod kontrolom vlade u Damasku, teritorija koju drže Kurdi i jezičak na severu uz Tursku u kojoj su turkomanske milicije i turska vojska, postaviće se pitanje uređenja te zemlje. Turci i Kurdi neće biti spremni da se odreknu teritorija koje kontrolišu. Ostaće pitanje i nezadovoljstva dela sunita. U toj situaciji Bašar el Asad će verovatno ponuditi neku vrstu federacije kako bi svi očuvali nešto od onoga što su stekli u ratu.

U Iraku, nasuprot Siriji, Kurdi i Turci sarađuju, ali ta saradnja će splasnuti oko Mosula i pitanja kontrole naftom bogatog Kirkuka (koji od 2014. obezbeđuju kurdske snage Pešmerge). Rusko-tursko-iranska saradnja će tu biti stavljena pod znak pitanja. Kurde podržava i naoružava i Izrael. Sirijska federacija uz kurdsku i tursku jedinicu mogla bi da bude formula koja bi garantovala kompromis Sirije, Rusije i Turske, nepoznanica je Irak u kome Iran ima znatan uticaj, što ne odgovara ni Britancima, ali ni centrima moći u SAD koje će Trampov tim pokušati da kontroliše.

 

FIJASKO I NA JUŽNIM GRANICAMA Severna Afrika ostaje krhka uz Alžir koji očekuje formalna tranzicija vlasti nakon smrti Buteflike, i Libiju u kojoj Egipat pokušava da se nametne kao regionalna sila u sukobu sa podeljenom EU. EU ni tu ne može da ostvari veći uspeh, pa će bez podrške i uz sabotiranje Velike Britanije, nastaviti da doživljava fijasko i na južnim granicama. Saudijska Arabija će pokušati da formalizuje ujedinjenje sa nekoliko zalivskih monarhija, ali je ozbiljno oslabljena neuspehom u Jemenu i u Siriji, te nastavkom iranskog uticaja u Iraku. Stoga će se produžiti njeno naslanjanje na SAD i Veliku Britaniju.

Na Dalekom istoku Tramp može vratiti filipinskog predsednika saradnji sa SAD. Trampa ne interesuje kršenje ljudskih prava filipinskih narko-dilera i drugih kriminalaca, pa za razliku od Hilari Klinton i Obame može da se dogovori sa novim vođom u Manili.

Veći deo japanske političke i ekonomske elite, udružene u Japanskoj konferenciji (Nipon Kajđi je naziv organizacije koja okuplja i premijera, većinu ministara, brojne vlasnike japanskih kompanija), godinama nastoji da iznese izmene u Ustav koji su im nametnuli Amerikanci i promeni prvenstveno odredbe koje se tiču uloge vojske (zapravo omogućavanje stvaranja vojske, jer Japan ima samo Japanske odbrambene snage, koje se formalno zasnivaju na defanzivnoj vojnoj tehnici), cara koji treba da ima neposredniju ulogu u vođenju države, a ne strogo simbolično kao sada, i odredbe koje se odnose na kolektivna i pojedinačna prava. Japanska elita bi htela da u Ustavu usvoji primat prava zajednice nad individualnim pravima. S obzirom na to da Tramp želi da obuzda Kinu na dva polja: 1) da ugrozi nastavak njenog daljeg privrednog rasta nauštrb američke proizvodnje i 2) da predupredi njeno dalje vojnostrateško jačanje na severnom Tihom i u Indijskom okeanu. Osim mera ekonomske politike koje najavljuje u SAD, on može ući u avanturu neizvesnih i potencijalno izuzetno opasnih posledica, koja bi podrazumevala uključivanje Japana u vojnu trku, potencijalno i njen ulazak u krug nuklearnih sila. To bi dugoročno povećalo šanse za izbijanje rata na Dalekom istoku.

Afrika ostaje objekat svetske politike i najnestabilniji kontinent koji ima najbrži demografski rast i koji nastavlja migrantsku krizu evropskih zemalja.

Na svetskom planu, pogotovu na evropskom kontinentu, tokom godine nastaviće se kriza poretka kroz stvaranje multipolarnog sveta u kome će SAD, Kina i Rusija biti velike sile uz nekoliko jakih država koje će imati veću slobodu akcije i nastojati da nametnu i prošire svoj uticaj. To će biti Japan, Iran, Nigerija, delimično Indija i potencijalno Brazil i Južnoafrička Republika uz nesrazmeran uticaj Ujedinjenog Kraljevstva. Evropska unija se našla između bliskoistočnog haosa, nestabilne Turske, Rusije kao sile koja je nosilac i zaštitnik hrišćanstva i tradicionalnih vrednosti i angloameričkog saveza, ukotvljena u sopstvenu moralno-ekonomsko-institucionalnu krizu iz koje nema dobrog rešenja osim onog koje nude Marin le Pen, Hajnc Kristijan Štrahe i delimično vođe italijanskih Lige severa i Pokreta pet zvezda (stranke koja bi pre sopstvenog raspada dobila izbore u Italiji ako bi bili raspisani naredne godine).

Posle 2016, u kojoj se svet našao na ivici Trećeg svetskog rata, ulazimo u 1943. godinu EUnije, u period lokalnih sukobljavanja, i potresa tokom stvaranja novog svetskog – multipolarnog – poretka.   

[/restrict]