Zona sumraka – GREH SUDIJE MARINKOVIĆ

Da li je, po mišljenju prozapadnog nevladinog sektora u Srbiji, moguće da neko ko je tokom sukoba na Kosovu bio istražni sudija, i osporio tvrdnje o pokolju nedužnih civila u Račku, bude bilo šta osim dobrovoljnog davaoca organa

Piše FILIP RODIĆ

Ima nekog smisla u tome što nam se sada, pred svoje punoletstvo, slučaj „Račak“, casus belli za NATO agresiju na SRJ, vraća u život. S jedne strane, kosovski Albanci nameravaju da bivšem američkom generalu i nadasve nepristrasnom šefu misije OEBS na Kosovu Vilijemu Vokeru, pored svih počasti koje su mu već odali, podignu spomenik u Račku, seocetu koje je sredinom januara 1999. godine bilo svetski medijski hit zbog navodnog pokolja koji su srpske snage bezbednosti u njemu izvršile nad četrdesetak nedužnih i osrednje naoružanih albanskih civila iz humanitarne organizacije za transplantaciju organa poznate pod skraćenicom UČK. S druge strane, srpski saradnici pomenutih albanskih humanitaraca (ne oni koji su nesebično dali svoje organe u Žutoj kući nego oni koji su medijski i na svaki drugi način podržavali preteču akcije „Produži život“ iz 1999) s gnušanjem su se usprotivili inicijativi da osoba koja je u sumnju dovela iskaz svedoka (Vilijema Vokera), ali i pokušala da pred Haškim tribunalom i drugde ukaže na činjenice koje obaraju zapadni narativ, bude imenovana za člana odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
[restrict] Avaj, zavapiše oni, nije bilo lustracije, pa korumpirana Danica Marinković može biti predložena na ovu funkciju. Nije bilo lustracije, osim onih pedesetak hiljada ljudi koji su posle 5. oktobra 2000. mimo bilo kakvog zakonskog postupka ostali bez posla i videli kraj svog profesionalnog života. Kako je moguće da je nekadašnji istražni sudija iz Prištine Danica Marinković pretekla? Nije li dovoljno što je načelnik Generalštaba zli Ljubiša Diković, za čije zločine nije čuo ni Haški tribunal, nego samo Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, već sada i Marinkovićeva treba da bude članica odbora? Kako je moguće da osoba koja je počinila ratni zločin nad „masakrom u Račku“, ubivši plod vanbračne ljubavi Vilijema Vokera i međunarodne zajednice, može da bude članica bilo čega, osim Društva dobrovoljnih davalaca organa?
Saznasmo mi, eto, zahvaljujući petnaest uglednih nevladinih organizacija i njihovom apelu, da je Danica Marinković „za vreme obavljanja sudijske funkcije postupala politički pristrasno i neprofesionalno“ (za razliku od Vokera), te da je u tri navrata počinila krivično delo „pojavljivanja kao svedok odbrane“ u predmetima vođenim po optužnicama za zločine počinjene protiv kosovskih Albanaca 1999. godine pred Haškim tribunalom. Nisu ove organizacije neprofesionalne i politički pristrasne kao Danica Marinković, pa nam u okviru svog apela ukazuju i na dokaze za njen zločin „negiranja ne samo odgovornosti optuženih već i nastojanja da minimizuje patnje albanskih civila na Kosovu“ sadržane u „knjigama, novinskim člancima, izveštajima…“ Zahvaljujući vezama na Peščaniku saznajemo i o čemu se radi. Knjiga koja sadrži dokaze je delo Sumrak nekažnjivosti: Suđenje Slobodanu Miloševiću za ratne zločine američke humanitarke koja je pratila proces Džudit Armata. Dokaznu vrednost ove knjige potkrepićemo izvodima iz recenzije koju je za London rivju ov buks napisao nekadašnji glavni tužilac u ovom procesu Džefri Najs. Njegove ocene su toliko snažne i uverljive, da nam ništa drugo i nije potrebno. „Armata je želela da tribunal funkcioniše. Štaviše, ona i drugi poput nje, bili su posvećeni tome da Milošević i drugi optuženici budu osuđeni“, naveo je Najs. Nezavisna posmatračica suđenja je bila posvećena tome da optuženici budu osuđeni, a ne zadovoljenju pravde. A presumpcija nevinosti? „Presumpcija nevinosti je najvažnija kada se pokriva suđenje čoveku koji je nesposoban kao Milošević da sam vodi svoju odbranu“, kaže Najs nekoliko redova niže. A! Dobro onda! Smatramo ga nedužnim, ali smo posvećeni njegovoj osudi. Jasno! A da li je objektivno? Naravno! „Većina njenih kritičkih komentara usmerena je na neuspeh sudija da proceduru reformišu u meri u kojoj je to tužilaštvo tražilo“, objašnjava Najs. E, onda u redu! Slični su i dokazi iz novinskih članaka i izveštaja. Radi se o članku Advokat za ljudska prava govori o zlostavljanjima u kosovskom zatvoru objavljenom u Čikago tribjunu 29. avgusta 1999. godine. Advokat Destan Rukići se požalio kako je zbog sukoba s Marinkovićevom proveo skoro mesec dana u zatvoru gde je prebijen. Detalje ove priče saznajemo iz povezanog izveštaja Hjuman rajts voča iz kojeg proizlazi da je Rukići osuđen na maksimalnu kaznu od 60 dana zatvora zbog „nepoštovanja suda“, odnosno sudije Danice Marinković sa kojom je u sudu ušao u otvoreni verbalni sukob, na osnovu člana 6 tadašnjeg Zakona o javnom redu i miru. Zaista neprofesionalno od sudije Marinković. A i kakav je to zakon koji predviđa da albanski advokat može da ne poštuje srpski sud?
Na kraju, najjači dokaz protiv Marinkovićeve: Haški sud je u „presudama njene navode ocenio kao nepouzdane i neistinite“. Za razliku od navoda finskog patologa Helene Rante, koja je predvodila istražni tim EU i koja je 2008. izjavila da su joj finsko Ministarstvo spoljnih poslova i Vilijem Voker tražili da izmeni sadržaj svog izveštaja o Račku.
[/restrict]