Srbija i NATO: Jalove pretnje i plašenja

Piše Slobodan Ikonić

Srbija ima ambivalentan odnos s NATO-om. Dok država i vlasti koje su se smenjivale od 2000. produbljuju petnaestogodišnju saradnju sa Alijansom, njena popularnost u narodu nikada nije bila manja, a popularnost Rusije veća

Izgleda da je Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije (CEAS), među prvima primenila rezoluciju Evropskog parlamenta u kojoj se traži suprotstavljanje ruskim medijima. Novinaru „Sputnika“ nije bilo dozvoljeno prisustvo na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji u okviru Četvrte beogradske NATO nedelje u organizaciji CEAS-a i njegove direktorke.

Inače, u spomenutoj rezoluciji EP tvrdi se da ruski mediji u zemljama Evropske unije sprovode „neprijateljsku propagandu“ koja se u usvojenom dokumentu izjednačava sa propagandom Islamske države. Iako rezolucija Evropskog parlamenta ne može, doduše, ništa da zabrani, već može samo da posluži kao preporuka – u kojoj je jedna od predloženih kontramera produbljivanje saradnje između EU i NATO-a – direktorka CEAS-a pokazala se kao „veći katolik od pape“. Skup je bio zatvoren za javnost i medije koji nisu posebno pozvani, a pozvana su bila samo dva.

[restrict]

NAJVEĆI NATO SKUP Bio je to, kako je rekla direktorka Milić, do sada najveći skup o NATO u Srbiji. Među glavnim govornicima bili su šef NATO kancelarije za informacije u Moskvi Robert Prsel, direktor Atlantskog saveta SAD Valter Slokomb, inače visoko rangirani u Pentagonu za vreme Klintonove administracije, kao i Stefano Stefanini, bivši ambasador i stalni predstavnik Italije pri NATO, ali i predsednica skupštinskog odbora za evropske integracije Marinika Tepić, kao i Nikola Samardžić sa Novog balkanološkog instituta.

Teme skupa bile su priroda buduće saradnje između NATO i EU, kao i ključne odluke NATO samita u Varšavi i njihove implikacije na Zapadni Balkan, odnos transatlantskih partnera i Rusije i primena Individualnog akcionog plana partnerstva između Srbije i NATO-a, usvojenog pre dve godine.

Jedna od tema bila je „Nastavak procesa stabilizacije i demokratizacije regiona u novom geopolitičkom kontekstu“, a neizbežna je bila i tema „Destabilizujući i antidemokratski ruski uticaj u regionu i odgovor političkog Zapada na njega“.

Sa skupa do javnosti je došlo nekoliko kurtoaznih izjava učesnika, poput američkog ambasadora Kajla Skota da NATO nikada nije vršio pritisak ni na jednu zemlju da postane član te alijanse. „NATO poštuje stav Srbije i to niko ne dovodi u pitanje, činjenica da je Srbija partner ne znači da postoji obaveza Srbije da učestvuje u operacijama“, rekao je Skot i dodao da Srbija odlučuje koje NATO aktivnosti želi da sprovodi, da se ove godine navršava decenija od kako Srbija učestvuje u Partnerstvu za mir, te da po tom osnovu Srbija danas ima više od 100 angažmana godišnje, uz napomenu da je naša zemlja već iznela svoju odluku da ostane neutralna i da u NATO-u nema debate o tome zašto Srbija neće da bude član NATO-a.

Načelnik Uprave za strategijsko planiranje Ministarstva odbrane, brigadni general Slobodan Joksimović rekao je da je nedavno, povodom završetka prvog ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) Srbije i NATO, ocenjeno da je postignut napredak u skoro svim oblastima. Napredak, kako kaže, nije postignut samo na polju javne diplomatije, gde postoje određene primedbe.

 

IMPRESIVNA SARADNJA A saradnja Srbije i NATO je impresivna – 2005. godine potpisan je sporazum kojim se garantuje slobodan tranzit NATO snaga kroz Srbiju do Kosova, 2006. godine Srbija je ušla u Partnerstvo za mir i otvorila zloglasnu Kancelariju NATO usred srpskog Ministarstva odbrane. Godine 2009. vlada Mirka Cvetkovića započela je, a 2015. godine Vučićeva vlada usvojila Akcioni plan individualnog partnerstva (spomenuti IPAP), da bi Narodna skupština iste godine ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO, koji podrazumeva „specijalni status“ NATO vojnika na teritoriji vojno neutralne Srbije, i stavlja im na raspolaganje srpsku vojnu infrastrukturu. Poslednji kalendar međunarodnih vojnih vežbi Vojske Srbije sadržavao je 22 vojne vežbe sa NATO strukturama, naspram samo dve sa Rusijom.

Naravno, nema ničeg spornog u neophodnosti saradnje sa dominantom vojnom silom u okruženju, kako je to zapazio Nikola Tanasić, doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu. „Srpski oficiri pre Prvog svetskog rata masovno su se školovali u Austriji, što im je samo olakšalo da organizuju odbranu zemlje kada im je austrijska vojska pokucala na vrata.“ Tanasića ne iznenađuje činjenica da srpske vlasti, u večitoj oskudici sredstava, biraju da učestvuju u programima koje finansiraju bogate NATO zemlje. Sa stanovišta borbenog morala i nacionalnog identiteta, kako kaže, efekat tih projekata je ništavan. Jer svaka poseta američkih pilota Srbiji, uprkos pristojnim i kurtoaznim izjavama u vezi s agresijom 1999. godine, i dalje renomeu Alijanse u Srbiji nanosi više štete nego koristi, dok je za srpsku javnost dovoljna i jedna vežba sa Rusima i Belorusima pod nazivom „Slovensko bratstvo“ da se potvrde vekovima negovane predstave o tome „ko je Srbiji saveznik, a ko neprijatelj“, „ko majka, a ko maćeha“.

 

NEVINE CIVILNE ŽRTVE Šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport, inače Englez, čija zemlja je odlučila da istupi iz Evropske unije, na NATO nedelji je rekao da se „Srbija strateški opredelila za EU, što je više puta potvrđeno, ali svedoci smo evolucije pristupa Srbije u pravcu partnerstva sa NATO-om“.

Nije mogla da ne bude spomenuta ni nedavna poseta premijera Srbije Aleksandra Vučića sedištu NATO-a u Briselu i žaljenje generalnog sekretara Alijanse Jensa Stoltenberga zbog „nevinih civilnih žrtava“. Da stvar pojasni, potrudila se upravo glavna NATO lobistkinja u Srbiji, direktorka CEAS-a Jelena Milić, koja je uoči četvrte beogradske NATO nedelje objasnila da Stoltenberg, u stvari, nije rekao ono što je rekao, ma koliko i to bilo diskutabilno (ima li civilnih žrtava koje nisu nevine?!). Elem, Milićeva je rekla da je on eksplicitno izrazio žaljenje zbog žrtava, poginulih civila, radnika RTS-a i ostalih nevinih žrtava, ali je ponovila da su „svrha i cilj vazdušne NATO kampanje bili opravdani, a to je da se zaštite civili“(?). Milićeva je objasnila da je reč o civilima, „kosovskim Albancima, koje su srpske oružane snage ubijale i proterivale i podseća da su pojedini generali zbog toga završili u Hagu“.

Na minulom vikend NATO skupu u Beogradu na to se osvrnuo i vršilac dužnosti direktora Kancelarije NATO za informacije u Moskvi Robert Prsel, navodeći da je za odluku o operaciji prema bivšoj SRJ 1999. godine odgovoran njen tadašnji predsednik Slobodan Milošević. „Mogu da ponovim, jako nam je žao što su stradali nevini“, rekao je Prsel i ustvrdio da NATO nije bombardovao Srbiju već je to bila operacija konkretne prirode. Navodeći da je tada bilo 16 zemalja u NATO-u, Prsel je rekao da su tada došli do zaključka da nema druge alternative da se spreči ono što se dešavalo na Kosovu.

JAVNA DIPLOMATIJA I NATO LOBISTI Skoro da nijedan NATO govornik nije propustio da naglasi da u dosadašnjim odnosima sa Srbijom fali više „javne diplomatije“, što će valjda reći da međusobne aktivnosti nisu dovoljno prisutne u javnosti. Tako Milićeva podseća da se pre mesec dana NATO direktno uključio, slanjem avaksa, u borbu globalne koalicije predvođene SAD protiv ID, kojoj se još pre nekoliko godina priključila i Srbija. „Da li Srbija to zna“, upitala je Milićeva, navodeći da je njena organizacija, koja se zalaže za saradnju sa NATO-om, izložena kritikama, pogotovo otkad je, kaže, pojačan ruski uticaj u Srbiji.

Elem, zbog glorifikacije NATO-a, umanjivanja i opravdavanja NATO agresije na Srbiju i sličnih istupa, direktorka CEAS-a i glavna NATO lobistkinja u Srbiji toliko je loša u svom poslu da praktično više radi u korist Rusije nego NATO-a koji je plaća, jednoglasno procenjuju stručnjaci.

Jovan Kovačić, predsednik Srpske nacionalne grupe u okviru Trilateralne komisije, koja se otvoreno zalaže za bližu saradnju Srbije sa Zapadom i NATO-om, nedavno je, posle kardinalnih istupa Milićeve na TV, rekao da je „rad Jelene Milić potpuno kontraproduktivan“. „Jedno je sasvim sigurno, od njenih nastupa NATO nema nikakve koristi, naprotiv“, jasan je Kovačić.

NATO lobisti u poslednje vreme kao da su u panici, jer njihov rad na terenu ne pokazuje dovoljno rezultata u „osvešćivanju“ građana da je Alijansa jedini pravi izbor vojno neutralnoj Srbiji, o čemu svedoči upravo CEAS, evidentno lobistička pro-NATO organizacija u Srbiji – nedavno je objavila spisak 105 organizacija „prokremaljskih struktura“ koje u Srbiji deluju kao deo širenja ruske „meke“ moći, tehnologije vladanja osmišljene upravo na Zapadu, čija je suština ostvarivanje ciljeva nenasilnim sredstvima, preko medija i masovne kulture. Na tom spisku je šaroliko društvo – od Dveri, DSS, radikala, preko levičarskog SKOJA i ekstremnih desničara Nacionalnog srpskog fronta, pa sve do Instituta za noviju istoriju Srbije i medija poput „Pečata“, naravno „Sputnika“, „Standarda“… Prema  istraživanjima, pad rejtinga EU i NATO počinje još od 2003. godine i ta cifra konstantno opada. U jednom istraživanju navodi se podatak CESID-a, da se protiv ulaska Srbije u NATO i EU izjasnilo više od 70 odsto stanovništva, dok najnovija istraživanja govore da ta cifra ide i do 85 odsto. I pored velike kampanje za EU, među stanovništvom mlađim od 24 godine dve trećine je protiv ulaska u EU.

To, međutim, ne znači da Srbiju ne čekaju nova iskušenja i teške odluke. Jer, istorija se Srbima prečesto ponavlja. Na to podseća i jedno zapažanje našeg velikana nauke Milutina Milankovića iz juna 1944. odine, posle savezničkog bombardovanja Beograda na Vaskrs, kada dolazi „do tužnog saznanja da smo mi samo jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima…“ A danas, svi naši susedi su, uglavnom, NATO članovi.               

[/restrict]