SAVREMENI DON KIHOTI

Festival čembala u Beogradu 13. put

Piše Smiljka Isaković

Od kako ga je stvorio Migel de Servantes pre četiri veka, lik tužnog viteza Don Kihota koji se sukobljava sa vetrenjačama postao je sinonim za idealiste, borce protiv nepravde i za unapred izgubljene pravedne slučajeve. Trinaesti festival čembala je i ove godine održan od 3. do 11. novembra u Beogradu kao još jedan donkihotski slučaj borbe za umetnost uprkos teškoćama

Već treću godinu zaredom Festival čembala ne dobija novac na konkursima Ministarstva kulture, a posebno je interesantan bio ovogodišnji konkurs koji su obeležile mnoge nepravilnosti, nemoralne odluke i veliko dodeljivanje ja tebi – ti meni članova komisije. Nije moguće da od nekoliko miliona, koliko je svojoj privatnoj firmi dodelio član komisije, za Evropski kongres muzičara (sic!) u svojoj organizaciji, nije mogao da se odvoji makar delić za odvijanje festivala koji je stekao ugled i međunarodnu reputaciju. Uprkos svemu, muzičari, kao pravi Don Kihoti, nastupili su gratis, kao da je to normalno, a publika nije uskraćena za još jednu manifestaciju Ars vivendi clavicembalum, koju takođe donkihotski organizuju napornim radom Ljubica Solunac i Damjana Negić iz Muzičke redakcije Kulturnog centra Beograda.

[restrict]

Otvaranje je pripalo nemačkom čembalisti i orguljašu Leonu Berbenu, u Svečanoj sali Skupštine grada, sa programom posvećenom 400-godišnjici rođenja Johana Frobergera (Freskobaldi, Luj Kupren, Froberger, Kerl, Bah), velikog kompozitora ranog baroka. Ansambl Beogradski barok (Katarina Aleksić i Katarina Popović, barokne violine, Srđan Stanić viola da gamba) nastupio je sa čembalistkinjom Jovanom Topalov u foajeu Kolarčeve zadužbine, prostoru koji je već osvojio beogradsku publiku neformalnošću i odličnom akustikom. Pod nazivom Barok u podne: Con spirito! izvedena su dela J. S. Baha i Mufata, sa kvalitetom i entuzijazmom koji definiše ovaj ansambl. Sonatama Bahovih sinova za flautu i čembalo predstavili su se u Skupštini grada virtuozna i izuzetno muzikalna Karolina Beter na traverzo flauti, i Milan Popović, obligatno čembalo, u osetljivom baroknom programu koji se retko čuje u nas. U istoj sali koncert Don Kihot 1616–1936–2016, posvećen 400-godišnjici smrti Servantesa, 80-godišnjici osnivanja Internacionalnih brigada u Španiji i smrti pesnika Lorke, i današnjim Don Kihotima, izvela je Smiljka Isaković na čembalu i Andrija Sagić, perkusije. Kroz prizmu Servantesovog literarnog junaka Don Kihota i njegove sizifovske borbe sa vetrenjačama sve do danas, muzika je pratila raspon od četiri veka, sa akcentom na španskom muzičkom nasleđu, ali i podizanju svesti publike o važnosti istorijskog sećanja i podsećanja kroz muziku kao nosioca istorijskog pamćenja.

U znaku plektruma dva okidačka instrumenta, gitara (Srđan Tošić) i čembalo (Milan Popović), sreli su se u kompozicijama Kuprena, Vebera, Ponsea, Rodriga i Bokerinija, sa veoma uspešnim kombinovanjem različitih maštovitih muzičkih boja. Primećuje se širenje festivala novim tendencijama, zvucima i kombinacijama, pa je sasvim prirodno bilo da u koncertu La pasion del Barroco nastupe čembalistkinja Sofija Perović, flamenko plesačica Ojdana Radović i perkusionista Aleksandar Petrović, u programu Skarlatija i Solera. Scenski inspirisana Sofija Perović je od Skarlatijevih sonata i Solerovog Fandanga stvorila predložak na kome se odvijao flamenko spektakl, na sceni Bitef teatra. Kamerno, stilski određeno, svakako predstavlja iskorak o kome treba razmišljati. I na kraju ansambl Tempera Barocca (Lana Jelenković, čembalo, inače i vrsna orguljašica, Danilo Novaković – barokna violina i Đorđe Milošević – barokno violončelo) ugostio je holandsku violinistkinju Antoanet Loman, koja svira originalnu baroknu violinu flamanskog porekla iz 1700. godine. U programu Francuski salon – italijanska kamerata izvedena su dela Freskobaldija, Korelija, Marea, Kuprena, Rebela, Ramoa i Vivaldija, u sali Italijanskog instituta za kulturu, stilski i muzički doterano, sa radošću zajedničkog muziciranja koju nijedna prepreka ne može uništiti rasnim muzičarima.

I šta reći na kraju? Beogradska publika je, naviknuta na pojavu čembala svakog novembra, ispunila sale i aplauzima pokazala svoju privrženost festivalu i muzičarima. Po običaju, mediji su pratili Jana Gilana i slične ivente, a čembalo je suviše tiho da bi izazvalo pažnju redakcija. Svaka kritika kulturnog sistema koji uništava nebrigom svoju decu odavno je deplasirana i ne vodi više ničemu. Ipak, mora se govoriti, a pre svega pisati, jer po staroj novinarskoj paradigmi, ono što nije odštampano, nije se ni desilo.    

[/restrict]