Sablja za heroja Peškova

Piše Nikola Vrzić

I NATO i Evropska unija pripretili su Srbiji baš kada joj je u posetu stigao ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov

Gotovo da nije moglo više (geo)političke simbolike da se sabije u jedan gest koliko je se sakupilo ovog ponedeljka pred spomenikom oslobodiocima Beograda 1944. godine, kada je ministru spoljnih poslova Rusije Sergeju Lavrovu uručena sablja srpskog oficira, dar porodici heroja Rusije Olega Peškova, pilota poginulog na nebu iznad Sirije. „Bivši visoki oficiri jugoslovenske armije, a sada rezervni oficiri srpske vojske, žele da poklone ovu pozlaćenu sablju srpskog oficira porodici poginulog pilota Olega Peškova, koji je život izgubio u Siriji za bolju budućnost svih nas. Ja lično smatram“, rekao je Lavrovu bivši potpukovnik Vojske Jugoslavije Butolen Janka Franc Branko, „da je današnji svet u strašnoj tami i da je jedina svetlost koja još uvek gori u našoj bratskoj Rusiji. Zato vas molimo da što više dolazite kod nas u Srbiju i da nam donosite što više svetlosti. Živeo naš bratski narod – ruski narod!“ „Mi znamo“, uzvratio je Lavrov zahvaljujući, „da se pravi muškarci, kada u ruci drže sablju, vode principom ’ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti’. Ovo je princip koji je i Ruse i Srbe vodio u mnogim ratovima. Ovaj princip garantuje dostojanstvo i čast naših ratnika… Znali smo da smo braća kada smo se borili rame uz rame. Sada, ne moramo da se borimo samo na ratištima, već i u politici, u odbrani našeg identiteta, kulture i istorije… Puno vam hvala na ovom gestu. Zaista ga cenimo. Ovo je pravo prijateljstvo.“
U istom danu NATO je pripretio Srbiji preko zagrebačkog „Večernjeg lista“, preko Hrvatske joj je pripretila i Evropska unija, a francuski predsednik Fransoa Oland i nemačka premijerka Angela Merkel dogovorili su se o nastavku EU sankcija Rusiji.
Naravno da ovaj sticaj događaja nije slučajan. No, kao što reče ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić posle sastanka sa svojim ruskim kolegom, „kad je teško, zovem Lavrova, a ne (američkog državnog sekretara Džona) Kerija ili London“…

PORUKE SERGEJA LAVROVA Ali idemo redom. Šta smo saznali tokom dvodnevne Lavrovljeve posete Srbiji? Koliki je značaj odluke da nam se ne otvori pregovaračko poglavlje br. 26 u pregovorima o eventualnom ulasku u Evropsku uniju (odmah to da kažemo: nikakav, ali sadrži u sebi izvesnu političku poruku pa je stoga vredan pažnje)? Čime nam, kako i zašto NATO sada preti, i kakav dalji razvoj događaja možemo da očekujemo?
Dakle, Lavrov. Uobičajeno premda – naravno – nimalo nebitno, ruski šef diplomatije u Beogradu je ponovio podršku očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije u skladu s Rezolucijom 1244, i podršku Republici Srpskoj tako što je naglasio da problemi u Bosni i Hercegovini mogu da se rešavaju „isključivo na osnovu Dejtonskog sporazuma, uz puno poštovanje prava sva tri konstitutivna naroda“, što će reći, nema izmene dejtonske BiH arhitekture nauštrb srpske volje, za šta je, inače, Zapad u poslednjih godinu-dve dana pokazao poprilično interesovanje. Zauzvrat – opet, očekivano, ali izuzetno važno – Srbija je ponovila obećanje da Rusiji neće uvoditi sankcije. Ne bi Rusija propala kada bismo joj uveli sankcije pa sada, eto, konačno može da odahne, ali joj ovakav srpski stav jeste značajan već i zato što predstavlja očigledan dokaz njenog uticaja u državi koja je duboko zagazila u EU integracije, a ipak uspeva da se odupre tako krupnoj tekovini zajedničke EU spoljne politike kao što su antiruske sankcije.

POLITIKA ORUŽJA Zaista pak značajna poruka, i bezbednosna i politička, otkrivena je pošto je i definitivno, zvanično, potvrđeno da nam iz Rusije stižu Migovi 29 i druga vojna tehnika koje ćemo, ne daj bože, upotrebiti da odbranimo i sebe, ali i Republiku Srpsku, što je napomena koja predstavlja ozbiljan i ohrabrujući pomak sve i ako je samo na retoričkoj ravni. Rečima Ivice Dačića: „Mi smo se obratili ruskoj strani da nam donira letelice i još neku drugu opremu iz nekih drugih rodova vojske, a naše je da ih prilagodimo. Kada se Hrvatska naoružava od NATO-a, onda oni kažu da to nije ofanzivno i da nije upereno ni protiv koga, ali ja pitam protiv koga to Hrvatska može da upotrebi ako ne protiv Srbije? Da neće da gađa Beč, Budimpeštu ili Rim? A sporno im je kada Rusija donira Srbiji… Nikome ne pretimo, ali niko ne treba da misli da može da napadne Srbiju ili Republiku Srpsku bez naše reakcije.“
Bezbednosni aspekt ovog dogovora očigledan je i na njega ne treba trošiti reči. Ali nije manje značajan ni politički aspekt, koji se sastoji u činjenici da smo se opredelili za rusko umesto za NATO oružje.
A koliki je, zapravo, značaj ovog čina, posredno je srpskoj javnosti objasnio sam Sergej Lavrov. „Poznato nam je“, rekao je „Sputniku“ tokom boravka u Beogradu, „pošto u EU ima mnogo zemalja i nema tajni“ – pa neka EU razmisli ko ju je otkucao Rusiji – „da Brisel traži od Srbije da zatvori taj centar (Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu) ako hoće u EU, i uopšte traži od Srbije da se ponaša onako kako se ponaša rukovodilac Crne Gore koji je naprosto prekršio sve svoje obaveze, svoja obećanja, izdao Rusiju, iako mu Rusija nije učinila ništa loše.“
Već i ova informacija, da EU od Srbije traži da zatvori rusku humanitarnu bazu u Nišu, predstavlja prilično iznenađenje, pa i slabašno opravdanje za, inače nedopustivo, oklevanje da ruskim humanitarcima dodelimo diplomatski imunitet koji smo im i obećali kada je centar osnovan, ali razmislimo zakratko i šta nam ovakav stav EU zapravo govori. Ako im, naime, toliko smetaju onih pet i po ruskih vatrogasaca koji su stacionirani u Nišu, koliki im, tek, problem predstavljaju naše (predstojeće) naoružavanje ruskim oružjem, tekuće i naglašeno negovanje bratskih veza i ukupan odnos Srbije i Rusije koji ruska strana, u zvaničnom saopštenju izdatom posle Lavrovljeve posete Beogradu, opisuje kao „strateško partnerstvo“ koje uz to „otkriva i obostranu želju za postepenim jačanjem bilateralne saradnje u širokom rasponu oblasti“ (i naročito će interesantan u tom smislu biti predstojeći susret srpskog premijera Aleksandra Vučića sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojguom za nekoliko dana, 21. decembra u Moskvi).

POGLAVLJE 26 Ovonedeljna se pak epizoda u konstantnom razvoju srpsko-ruskih odnosa, kao što već spomenusmo, poklopila s odlukom Merkelove i Olanda o produžavanju sankcija Rusiji. Imajući to u vidu, treba li da nas čudi što su nam iz Brisela momentalno stigle packe, poglavljem 26 i NATO pretnjom intervencijom na Balkanu?
Kao što je poznato – govorimo najpre o poglavlju i EU integracijama – te integracije odavno ne služe ničemu do da nas održe u orbiti evroatlantskog uticaja, budući da je svakome razumnom jasno da od prijema novih članica nema ništa makar dok EU ne odluči da li će se raspasti. S tim u vezi, odluka da nam se otvore pregovaračka poglavlja 5 i 25, a da nam se usput ne otvori poglavlje 26, potpuno je irelevantna – i sa stanovišta brzine naših EU integracija i sa stanovišta uticaja na živote većine nas, običnih građana ove zemlje, koga tradicionalno nema ni u jednom ni u drugom slučaju – i jedino je pažnje vredna kao politička poruka. Pa, kakva nam je to politička poruka upućena time što su nam neka dva poglavlja otvorena, a jedno nije? Zvanični narativ kaže da se otvaranju onog poglavlja 26 usprotivila samo Hrvatska jer nismo ispunili zahteve koje je ona pred nas postavila, Angela Merkel je hrvatskog premijera Andreja Plenkovića blago ukorila rekavši mu da bilateralna pitanja treba ostaviti za bilateralne odnose ali mu pri tom nije i naredila da svoj stav revidira, no, da se ne zavaravamo, ovo je samo bila igra dobrog i lošeg policajca, a Hrvatska je odluku o blokadi poglavlja 26 donela samostalno taman koliko su i ustaše samostalno jurišale na Staljingrad. Čemu takva igra? Dva poglavlja otvorena su da bi se nastavio privid kretanja Srbije na EU putu a uistinu da bi ostala u spomenutoj evroatlantističkoj orbiti, dok poglavlje 26 nije otvoreno da bi nam se poručilo kako je dalji razvoj odnosa Srbije i Rusije neprihvatljiv.
S tim u vezi, Vučićev protestni i teatralni odlazak iz Brisela, propraćen porukama da ovako više neće moći, ne treba iščitavati samo kao novi pokušaj prikupljanja političkih poena na unutrašnjem planu već i kao gest kojim se Srbija pozicionira u odnosu na ovu vrstu pritisaka, protestujući protiv njih, dakle, umesto da im se ćutke povinuje kao što je toplo preporučila poslanica Demokratske stranke Aleksandra Jerkov, opisujući Vučićevu odluku (prenosi N1) kao „neodgovornu prema strateškom opredeljenju građana – ulasku Srbije u EU“ budući da smo probleme u vezi s poglavljem 26 „možda mogli da predupredimo i rešimo“, naravno, tako što ćemo u tišini prihvatiti sve što se od nas zatraži.

NATO PRETNJA INTERVENCIJOM Elem, za slučaj da poruka poglavljem 26 nije dovoljno ozbiljno shvaćena, potrudio se NATO preko „Večernjeg lista“ kome je pružio uvid u svoj tajni dokument o situaciji na Zapadnom Balkanu. „NATO je spreman operativno intervenirati kad to bude potrebno kako bi spriječio međuetnički sukob i promovirao sigurnost i stabilnost“, navedeno je u ovom dokumentu, u kome se navodi i da, pored islamskog ekstremizma, glavnu pretnju NATO poretku na Zapadnom Balkanu predstavlja „destabilizirajuće ponašanje Rusije“, te da je ruski uticaj, naravno, najjači među „srpskim stanovništvom u regiji“. Ali šta znači „operativno intervenirati“? „Ne otkriva se podrobnije što znači da je savez spreman operativno intervenirati“, navodi „Večernji list“, no, kako nije reč o udruženju kiropraktičara već o vojnoj alijansi čije smo operativne intervencije već imali prilike da osetimo na sopstvenoj koži, nije potrebno previše dovitljivosti da bi se naslutilo šta ova formulacija zapravo znači. Imajući pak u vidu da se na ovu NATO pretnju, spontano ako iko još veruje u spontanosti, nadovezao i visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH Valentin Incko, pripretivši intervencijom „ukoliko bi crvene linije bile prekoračene, ako bi (bosanski Srbi) raspisali referendum o nezavisnosti – to bi predstavljalo takvu crvenu liniju“, izglednim se čini i da bi se Republika Srpska prva našla na udaru. I u tom smislu one Dačićeve reči, upozorenja njima i ohrabrenja nama i našima, dobijaju dodatno na značaju.
I pitanje je, samo, da li je reč o blefu poput onih koji su prethodili referendumu u Republici Srpskoj, ili će neka od (ne)izgovorenih pretnji biti i sprovedena u delo? Najbolji odgovor na to pitanje sastoji se u realizaciji sporazuma s Rusijom. I u propratnoj postojanosti i strpljenju, jer, ako Donald Tramp iz Amerike zaista ostvari svoje pretnje (aktuelnom poretku) i približi se Rusiji, i ako je istina da je Vladimir Putin već pobedio na francuskim predsedničkim izborima koji se održavaju u maju sledeće godine – a oba najizglednija kandidata za budućeg predsednika Francuske, i Fransoa Fijon i Marin le Pen, zalažu se za relaksiranje odnosa sa Rusijom – i naša će pozicija za samo šest meseci biti mnogo relaksiranija nego što je danas.